Zoran Krasić: Dame i gospodo novinari, za današnju konferenciju za novinare Srpske radikalne stranke pripremili smo dve teme za koje očigledno postoji veliko interesovanje u javnosti.
Naravno, prva tema mora da bude Haški tribunal i dometi Haškog tribunala. Videli ste da je juče, 29. novembra 2017. godine, praktično okončao sa radom Haški tribunal, ono što se zove Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. I gle slučajnosti, baš se poklopilo sa Danom republike bivše SFRJ.
Malo ko se seća kako je nastao taj Haški tribunal – on je nastao rezolucijom Saveta bezbednosti broj 827 od, zamislite datum, 25. maja 1993. godine. Osnovan, što bi rekli, u bivšoj SFRJ na Dan mladosti, ugašen, što bi se reklo, na Dan Republike. I verovatno u toj simbolici neko treba da zaključi da je definitivno bivša SFRJ preminula ili crkla.
Zna javnost već da su se na dane, kada se obeležavaju važni datumi iz srpske istorije i tokom oružanih sukoba na prostoru bivše SFRJ, dešavali napadi, pogromi i ubistva Srba, a i kada su se izricale presude Srbima takođe se neko u Haškom tribunalu rukovodio datumima iz kalendara Republike Srbije i datumima koji su značajni za srpski narod.
Šta reći o Haškom tribunalu? Stav Srpske radikalne stranke je poznat. Od početka smo bili najveći protivnici jednog takvog ad hok tribunala, koji je potpuno i nelegitiman i nezakonit sud, iako je ad hok sud, kako se to kaže. Povelja Ujedinjenih nacija ne zna za tu kategoriju i Savet bezbednosti ga je formirao u skladu sa glavom sedam Povelje Ujedinjenih nacija, a to je obezbeđenje mira u svetu. Tako da je Haški tribunal od početka bio pomoćni organ Saveta bezbednosti i to je presedan u međunarodnoj praksi – da nešto što pretenduje da bude sud, sudska grana vlasti, ako može tako da se kaže, da bude pomoćni organ nečega što je izvršna vlast. Mi smo od početka tvrdili da je Haški tribunal nešto što može da se samo definiše kao materijalna sila, nekontrolisana materijalna sila. Na čemu smo zasnivali taj naš stav? Ne samo na odsustvu legitimiteta i legaliteta da bi postojao jedan takav nazovi sud, nego i iz činjenice da je on nastao da bi se sudilo pojedincima, kako je to navedeno još u izveštajima, koji su tretirani u Savetu bezbednosti, sredinom 1992. godine, zbog pojedinaca koji su činili neke ratne zločine. Nije se govorilo niti o državama, niti o oružanim formacijama nekih država, već se pričalo o sporednim pojedincima koji ne znaju pravila ratovanja i koji čine krivična dela, a onda, kad je donet statut, tog 25. maja 1993. godine, videlo se da nema zločina protiv mira, nema agresije – ostala su samo druga krivična dela iz takozvanih zločina međunarodnog humanitarnog prava. I, gle, čuda, kod Haškog tribunala se zna početak, ali se ne zna kraj. Teritorijalna, stvarna i vremenska nadležnost je određena 1. januara 1991. godine: teritorija bivše Jugoslavije. Dokle? Nema dokle, nema kraja. Formalno i pravno Statut Haškog tribunala bi i danas važio, ukoliko bi postojao, navodno, neki međunarodni sud – obuhvatili su dela iz 1991. godine, od 1992. do 1995. godine, 1999. godine Kosovo i Metohija i 2001. godine Makedonija, ali nije zatvorena nadležnost u vremenskom pogledu.
Kad se pogledaju presude Haškog tribunala, onda mogu da se vide modeliranja. Zašto modeliranja? Da tvorci ideje formiranja ad hok suda za bivšu Jugoslaviju ne bi bili pozvani na odgovornost i zato imamo ove čudne reakcije, praktično svi koji su obuhvaćeni ovim presudama su nezadovoljni. U početku su neki bili i suviše zadovoljni, poput Hrvata i muslimana, a vidite danas i oni su nezadovoljni. Nezadovoljni zato što se od početka znalo da koncept „udruženog zločinačkog poduhvata“ pravno-teorijski i nije ni postojao do 1993. godine. Samo da podsetimo, izvežbali su se na prvom predmetu u Haškom tribunalu– to je Duško Tadić. Običan vojnik, čuvar nekog objekta, na njemu su izvežbali sve: i kako da izgleda prvostepeni i kako da izgleda drugostepeni postupak i kako da izgleda odbrana i kako da postupaju tužioci i kako da postupaju sudije. U krivično-pravnom smislu možda je i beznačajan predmet, ali na njemu su se izvežbali da bi primenili tu svoju doktrinu „udruženog zločinačkog poduhvata“ i nisu znali kako da je definišu, pa su onda to podelili u tri kategorije – da naprave situaciju da svako ko je nosio uniformu ili pušku, pa da čak i ne mora da nosi uniformu i pušku, ali je delio mišljenje sa nekim koga čak i ne poznaje, može biti i krivično odgovoran. I onda se vratio bumerang, pa su sad svi nezadovoljni.
U međuvremenu su rekli da Haški tribunal treba da dovede do pomirenja. Kada se pogledaju presude, vidi se da su oni samo omogućili da se ne zaboravi. Sve su podsetili na ono što se dešavalo i verovatno je danas svima jasno da je bivša SFRJ rasturena nalogom spolja, uz obilato korišćenje tradicionalnih učesnika u razbijanju bilo koje države na ovom prostoru, pre svega tu mislim na jednu ustašku ideologiju koja je bila dominantna. I možda ta teorija „udruženog zločinačkog poduhvata“ je i mogla nekako da se prihvati, ili da opstane ili da dobije neku svoju potvrdu, ali iz predmeta „Gotovina“ videli smo da i transkripti i audio-zapisi gde Franjo Tuđman naređuje spaljivanje, uništavanje – da ništa ne postoji, nisu bili dovoljni da se utvrdi postojanje „udruženog zločinačkog poduhvata“ na teritoriji Hrvatske, a onda kao svojevrsna kompenzacija, imamo različite presude.
Tako da, posle 24 godine možemo reći samo da su tvorci i nalogodavci ovakvog Haškog tribunala pokušali da sve padne u zaborav o tome kakav je njihov doprinos. Izabrali su 161. koje bi optužili. A svi znaju da su najveće kazne dobili Srbi! Zašto su dobili najveće kazne Srbi? Pa zato što je trebalo suzbiti Srbe na ovom prostoru kako bi velike sile ostvarile svoje interese, a tu se pre svega misli na Sjedinjene Američke Države, NATO pakt i Evropsku uniju. I danas imate tu situaciju da je dobar član Evropske unije, Republika Hrvatska, koja ovih dana, evo juče, jednostavno šizi na svim prostorima – kako je moguće da njihovi veliki prijatelji i sponzori sada njih, Hrvate, proglase da su imali neke zločinačke namere!? Jednostavno veliki kažu – Vi ste apsolutno slobodni, dokle mi kažemo da ste slobodni. Dokle slušate, dobro je, a kad ne slušate bićete kažnjeni. Kako? Pa, ako ne više preko Haškog tribunala, onda na neki drugi način.
Ostao je taj Rezidualni mehanizam, to je ad hok skupljanje sudija za još nekoliko predmeta gde treba da se razmotre žalbe, koje su u toku povodom prvostepenih presuda Haškog tribunala.
Ko je još profitirao od Haškog tribunala? Takozvano civilno društvo, nevladine organizacije, koje su za velike pare ovde promovisale Haški tribunal kao nešto što je planetarna pravda i planetarna istina.
Čime će još da nas poduči Haški tribunal? Da se setimo i Vidovdana 2001. godine, kada je DOS isporučio Slobodana Miloševića i to čuvenom rečenicom – Bolje on jedan da ide, pa da svima nama svane – i kao što vidite, nikome nije svanulo. Sećaćemo se Haškog tribunala i po Koštunici i po Tadiću, koji su isporučili Srbe isto sa namerom da nam bude bolje, da Srbija što pre uđe u Evropsku uniju, a svi znamo da Srbija nikada neće biti član Evropske unije, niti će ikada biti član NATO pakta. Trebalo bi iz toga da se izvuku i neke odgovarajuće pouke. Jedna od važnih jučerašnjih pouka je i pouka koja je mogla da se čuje i iz Sarajeva, i iz Zagreba, pa i iz Mostara jeste sledeća pouka – i za oružane sukobe između Hrvata i muslimana na teritoriji Bosne i Hercegovine krivi su Srbi!? Znači, uvek su krivi Srbi.
Malo nam je i Vikiliks pomogao da saznamo, odnosno da objavimo ono što svi znamo, da su tužioci i sudije vrlo često boravile u Ambasadi Sjedinjenih Američkih Država u Hagu i da su dobijali zadatke šta da rade, ili su podnosili izveštaje dokle se stiglo u kom predmetu. I naravno, ostaće zabeleženo i ovo samoubistvo poslednjeg dana rada Haškog tribunala, koje je takođe jedna simbolika kako treba gledati na Haški tribunal –gledati ga kao jednu materijalnu silu, jednu tvorevinu koja je bila zadužena da sprovede neku politiku nekih koji su odlučili da rasture bivšu SFRJ.
Druga važna tema, koja interesuje građane Srbije, jeste ova: juče smo propisno obavešteni preko medija da je Vlada Republike Srbije na sednici usvojila Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2018. godinu.
Samo da se podsetimo, što se tiče Zakona o budžetskom sistemu, to je moralo da se uradi najkasnije do 1. novembra 2017. godine. Da već 1. novembra taj Predlog zakona bude dostupan poslanicima i Narodnoj skupštini, da bi onda za 45 dana, a to je do 15. decembra 2017, Narodna skupština odlučivala o tom Predlogu i eventualno bi se doneo Zakon o budžetu za 2018. godinu.
I sad gledajte igru reči: Zakon o budžetu treba da sadrži i procenu prihoda i primanja da se utvrde rashodi i izdaci za 2018. godinu. Međutim, isti Zakon o budžetskom sistemu predviđa i obavezu vlade da do 15. jula utvrdi Predlog zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije. Da bi to bilo jasnije, znači: 15. jul ove godine je bio poslednji dan kada je Vlada Republike Srbije morala da usvoji Predlog zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2016. godinu, i po logici stvari od 15. jula ove godine do, neka bude 1. novembra, neka bude i 15. decembra ove godine, Narodna skupština treba da donese Zakon o završnom računu budžeta, jer ako se to ne uradi, onda ne zna se kakav je smisao donositi budžet za sledeću 2018. godinu, ako vlada nije podnela izveštaj šta je trošila, kako je trošila, koliko je trošila, na šta je trošila i da li je to sve bilo u skladu sa propisima. Naravno, sastavni deo Predloga zakona o završnom računu budžeta bi morao da bude izveštaj državne revizorske institucije o tome da li su ta sredstva zakonito trošena i da li su sva knjiženja na odgovarajućim pozicijama izvršena u skladu sa propisima. Toga nema. I onda se stalno postavlja pitanje kako da se raspravlja o 2018, kad ne znamo šta se desilo u 2016. Sve to po zakonu, mi ne znamo, mi čak i po zakonu ne znamo šta se to sve uradilo sa tim sredstvima.
Kada se pogleda sajt Narodne skupštine videćete da u ovom sazivu vlada nije dostavila Narodnoj skupštini nijedan predlog zakona o završnom računu budžeta za bilo koju godinu, a Srbija je verovatno svetski rekorder, jer od 2002. godine do danas nije usvojen nijedan Zakon o završnom budžetu Republike Srbije za sve ove godine. Znači, za nekih 14, 15 godina uopšte ne postoji Zakon o završnom računu budžeta. Šta nam to pokazuje? To nam pokazuje da dok Srbija sedi na jednoj i po, ili na dve stolice, kako to neko voli da kaže, mi smo praktično primenili neki evropski standard: da vlada ne podnosi izveštaj skupštini šta je trošila, kako je trošila, koliko je trošila, a po Ustavu i po zakonu mora da se donese Zakon o završnom računu budžeta. Stalno se postavlja pitanje o čemu ćemo mi da pričamo do 15. decembra ili eventualno do kraja godine, kada razmatramo budžet za sledeću godinu, Kako, na osnovu čega? Oni će sad u izveštaju, u obrazloženju ovog zakona, Predloga zakona o budžetu da dostave nešto, kako su trošili 2017. godine, ali ko sme da poveruje u ono što se tamo napiše? Zašto onda u Ustavu i zakonu postoji ta odredba o završnom računu budžeta i o zakonu, ako se te odredbe Ustava Republike Srbije i zakoni ne primenjuju od 2002. godine? I onda se neko hvali kako sve što radi, radi u skladu sa propisima, radi u skladu sa zakonom, pa na sve to dodaje i onu čuvenu rečenicu – pa, nemoguće je da nešto bude nezakonito prilikom isplate, jer u Vladi Republike Srbije sede ljudi iz MMF-a koji kontrolišu svaku isplatu. A, čekajte? A, je li oni treba da budu zadovoljni, kao kontrolori, ili građani Republike Srbije koji finansiraju budžet kao poreski obveznici? Sve je to izbrkano, sve je to izmenjeno – sistem vrednosti je poremećen totalno.
Šta smo još imali prilike da čujemo u toj agencijskoj vesti? Da za sledeću godinu planiraju rashode na 1.200 i nešto milijardi dinara. Pa, eto, Srbija na današnji dan duguje 2.800 milijardi dinara. Da li se neko zamisli šta znače ova dva broja, da li neko razmišlja o tome? Kad će ovo da dođe na naplatu? Kolika će da bude naplata? Šta je sve uključeno u budžet? Šta je sve uključeno u konsolidovani račun trezora?
Samo da podsetim da vlada ima obavezu da dostavi izveštaj o korišćenju sredstava stalne budžetske rezerve do 1. novembra 2017, kada dostavlja i konsolidovani izveštaj. Nema ga i niti ćemo da dobijemo to, a onda će da se stvori jedna atmosfera: mora hitno da se usvoji budžet, te ako se ne usvoji, onda neće biti penzija, neće biti plate za vojsku, za policiju... i sve se pokriva sa jednom takvom pričom da bi se neki amnestirali za sve ove godine za koje mi nemamo izveštaj. Najobičniji izveštaj nemamo. To su dva, po nama, najvažnija pitanja u ovom trenutku – jedno od juče je postalo istorijsko, a ovo drugo je pitanje naše današnjice, a i pitanje naše budućnosti.
Ako ima nekih pitanja, izvolite. Ukoliko nema, hvala što ste došli.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR