Проф. др Војислав Шешељ: Даме и господо, Српска радикална странка на овај начин данас обележава велики јубилеј, тридесетогодишњицу ослобођења српске Сребренице.
Тим поводом ми данас овде народу нудимо и друго издање моје књиге „У Сребреници није било геноцида”, коју не можете наћи ни у једној књижари. Да иде преко књижарске мреже, већ би је одавно запленио Хашки трибунал и да иде преко књижарске мреже комплет би сигурно стајао око десет хиљада динара. Овамо наша производна цена и књижарски рабат, који је увек педесет посто, значи толико би било.
Ми смо имали праксу да многе наше књиге, наша издања, народу делимо бесплатно у свим већим местима у Србији. Данас немамо ту могућност, иако ја највише волим да делим бесплатно, јер смо размишљали – може се десити да се организовано данас појаве и блокадери. Не смеју они да нападну, знају да би добили по носу, него да се појаве и узимају једну по једну књигу и уништавају. Е, то нам је био мотив да се ипак књиге продају по симболичној цени. Ако поредите са другим издањима, видећете да су ово заиста цене испод сваке тржишне вредности.
Што се тиче садржаја књиге, садржај књиге се не односи на данашњи дан. На данашњи дан је српска војска, славна српска војска, ушла у Сребреницу и тамо није нашла ниједног муслимана, никог. Сребреница је била празна 11. јула. Сво цивилно становништво се повукло са холандским батаљоном Унпрофора у базу у Поточарима, а мушкарци организовани у саставу 28. муслиманске пешадијске дивизије изашли су из Сребренице и кренули, у борбеном поретку, сви наоружани, према Тузли да се пробију. Дакле, ови који обележавају лажни геноцид промашили су и датум.
Стрељања која су се десила и која ми, Срби, осуђујемо, десила су се 14, 15. и 16, евентуално и 17. јула неки заостаци, али то није геноцид, то је ратни злочин стрељања ратних заробљеника. Ниједна жена није убијена, ниједно дете није убијено. А шта је геноцид? Уништавање расне, националне, етничке или верске групе као такве, или знатног дела те групе. Дакле, кад се немилице убијају и мушкарци, и жене, и деца, и старци, и болесници и сви остали. То једноставно треба људима понављати до бесвести. Тако пише у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Нисмо ми измислили ту формулу, она постоји у међународном праву. А ови који тврде да је у Сребреници био геноцид – лажу.
Прво, није стрељано 8.000 мушкараца, него између 1.000 и 1.200. Како сам дошао до те бројке? Сазнао сам за сва возила која су коришћена да би се заробљеници пребацили из Братунца у Зворник, у зворничку општину и никако није могло да стане више од хиљаду људи у та возила, укључујући аутобусе, камионе и тракторске приколице. Није могло. А онда ови који тврде да је стрељано осам хиљада, не знају где су они који су погинули у муслиманским минским пољима, у српским минским пољима, у међусобним муслиманским сукобима, који су погинули од српске артиљерије или су погинули на српским рововима, на српским бункерима на прилазу у Тузлу. То је толико огољена лаж да је није било тешко демантовати.
Додуше, проучио сам огроман материјал, видећете то из ове три књиге, ко буде читао. Умало ме живота коштало, толико је то напорно било. Али сваки податак је документован, наведен извор, обележена страна са које је нешто цитирано, нема грешке и зато никакве научне критике на моју књигу није било, ни у Сарајеву, ни у Загребу, а камоли у Београду. Ја сам поносан на ту књигу. Написао сам књигу којој наши политички противници или научни критичари не могу ни опепелити.
Овде је још неколико наших издања. То су моје књиге које народ највише тражи. Урадили смо и ове беџеве, опет по симболичној цени на данашњи дан, много јефтиније. Ви који купујете понекад беџеве знате да су у продаји много скупљи. Значи, ни ту нам није био циљ ништа да зарадимо, само да покријемо ове основне трошкове излагања овде и данашње народне прославе. Ова музика приређена је у част ослободилаца српске Сребренице.
Имате ли, господо новинари, ви неко питање?
Новинарка Бранка Лазић: Добар дан, Бранка Лазић, Телевизија Информер. Шта кажете на изјаву Наташе Кандић на једном медију у Босни; она је рекла да сви у Србији ћуте на оно што Војислав Шешељ планира да уради 11. јула.
Проф. др Војислав Шешељ: Е, па шта ће друго да раде – да плачу? Срби се радују очигледно. Видели сте колико је људи јутрос дошло. Мене је рука већ заболела од потписивања.
Бранка Лазић: Па ево видимо, видимо шта планирате. Шта је то страшно да би она упозоравала?
Проф. др Војислав Шешељ: Али нешто ћу вам друго рећи, што још никад нисам говорио. Једном приликом сам из Хага упутио моје људе да испитају где станује Наташа Кандић, пошто сам чуо да је код ње централа где се окупљају лажни хашки сведоци, које она обучава. А Горана Стопарића, главног лажног сведока у мом предмету и у још многим предметима, уселила је код себе и запослила као љубавника. И сазнали су моји сарадници да њу чува батаљон полиције и шта да радим онда у таквом случају? Па ето и то објавите, па нек се још више љути, нек се још више жести. Надам се да више око ње нема батаљона полиције.
Бранка Лазић: Како очекујете да прође данашњи дан овде у Београду?
Проф. др Војислав Шешељ: Па видите да је прошло све нормално. Ако нас случајно неко нападне, лоше ће се провести. А ми први никад не нападамо никога и то је наше правило. Никад први никог нисмо напали и никад нисмо напали седиште ниједне странке, али ко нас нападне обично се лоше проведе.
Новинар: Како промовисати ову истину коју сте данас презентовали?
Проф. др Војислав Шешељ: Ја се трудим преко свих телевизија да то радим, а нисам једини аутор који је на ту тему писао. Врло су значајне књиге Миливоја Иванишевића, поготово његова књига „Сребреничка рапсодија”, коју смо ми српски радикали објавили. Нажалост, она је већ распродата, тако да нисмо били у могућности да је данас презентујемо. Ту је књига Гидеона Грајфа, ту је књига Стефана Каргановића, неколико његових књига. Дакле, у науци продире сазнање о истини, све више светских научника негира ове лажне тезе о геноциду и све више светских научника утврђује да геноцида није било.
Десио се злочин. Је ли ме срамота због тог злочина? Јесте. Волео бих да се није десио. Али су се десили и много страшнији злочини са супротне стране. Три и по хиљаде српских цивила је на том подручју убијено од 1992. до 1995. године, жена и деце највише – 3.500! А овде је стрељано 1.200 заробљеника. Знате, било је ту и злочинаца међу њима, који су заслужили стрељање, али је проблем што су стрељани без суда. А уз оне који су заслужили било је и доста невиних и то је проблем који нам оптерећује савест. Али то што нам је савест оптерећена значи да треба још упорније да се боримо за истину, али не да дозволимо да се љага и клевета баца на српски народ. Јер злочин геноцида се разликује од свих других злочина из ратног права, из међународног хуманитарног права, по томе што за остале злочине одговарају само појединци, извршиоци и по командној одговорности они који нису спречили или касније, кад су сазнали, нису казнили починиоце, али за злочин геноцида не одговарају само појединци. Одговарају појединци, али одговарају и државе. Једина кривична одговорност којој подлежу државе пред Међународним судом правде је одговорност за евентуални геноцид. Тамо друге оптужбе не важе. Не прихвата суд ништа друго да разматра.
У случају Сребренице, Међународни суд правде се тешко огрешио, јер није уопште испитивао да ли се десио геноцид, него је здраво за готово прихватио првостепену пресуду Хашког трибунала у процесу генералу Крстићу. Он је осуђен за геноцид. Међутим, у жалбеном поступку то је укинуто и он је онда осуђен за помагање и подржавање геноцида, а у Конвенцији о геноциду та два кривична дела не постоје. Значи, осуђен је за непостојећа кривична дела. Нема кривично дело помагање геноцида – или си учесник у геноциду или ниси. Нема кривично дело подржавања геноцида – или си учествовао у геноциду или ниси. Тако каже међународна конвенција.
Бранка Лазић: Је ли можете само да одговорите још на једно што је рекла Наташа Кандић о вама?
Проф. др Војислав Шешељ: Ти навикла ове блокадере да малтретираш, па сад можеш и мене, је ли тако?
Бранка Лазић: Па морам мало и вас.
Проф. др Војислав Шешељ: Добро, хајде. Заслужила си.
Бранка Лазић: Рекла је да сте осуђени ратни злочинац и да председник Србије Александар Вучић практично слуша малтене све вас.
Проф. др Војислав Шешељ: Кад сам имао промоцију првог издања ове књиге у Скупштини општине Стари град, појавила се она са десетак својих следбеника тада и хтела да уђе. Наши момци је зауставили на улазу. Ја наилазим и кажу ми – Наташа Кандић хоће да уђе. Ја сам само рекао – Избаците је. И они су је избацили. Била је велика помама међу оним ђиласовцима и осталим издајницима због тога. Шта друго да се уради.
Прво, ја нисам осуђен ни за какав ратни злочин. Ја сам противзаконито осуђен за подстицање депортације Хрвата из Хртковаца. А ниједан Хрват није депортован. Ниједан није отишао да претходно није разменио имовину. Према томе, ја ћу једног дана поднети и захтев за ревизију, али чекам; чекам повољнији тренутак.
А одлучио сам да не умрем, то сам поручио и Александру Вучићу, одлучио сам да не умрем све док се Титова лешина не избаци из Куће цвећа, тако да ћу још неко време поживети.
Што се тиче Александра Вучића, ви знате да ја не припадам ни његовој странци, нити режиму. Ми смо у коалицији у многим локалним самоуправама и у Београду и у Новом Саду. У Новом Саду имамо и заменика градоначелника, у многим општинама и на локалу углавном добро функционише наша коалиција. На републичком нивоу ми смо љута опозиција и очевици сте, сваки пут кад мислим да напредњаци нешто греше и кад сам Александар Вучић нешто греши, ја то јавно кажем, па куд пукло да пукло, не устручавам се никада.
Знате шта сам рекао кад је Александар Вучић 2015. године отишао у Сребреницу и доживео тамо прави линч? Рекао сам – Александар Вучић је имао више среће него памети. Није требало да иде мечки на рупу. Као да их није познавао. Али сад... добра поука и за њега и за остале српске функционере.
Имате ли још питања? Лако је вама да питате док стојите, а мени је тешко да седим и одговарам, је ли тако?
Бранка Лазић: Кад сте све рекли. Све сте одговорили.
Грађанин: Ја сам старији човек. Ја сам био на свим вашим митинзима. То је била милина. Прво, ваше обезбеђење је рекло – немој да дирну неког полицајца, то су наша браћа.
Проф. др Војислав Шешељ: То је увек био наш став. Никад нисмо имали тучу с полицијом.
Грађанин: И никад ниједан цвет није згажен.
Проф. др Војислав Шешељ: Извините што сам ја сео, матор сам човек, ноге ме већ не држе, не бих могао дуже време да издржим да стојим.
Грађанин: Војо, на крају си рекао...
Проф. др Војислав Шешељ: Ми млади се свега сећамо.
Имате ли још неко питање?
Бранка Лазић: Ништа, чекамо, чекамо.
Проф. др Војислав Шешељ: Ако немате, музика.
Бранка Лазић: Мало музике.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР