Зоран Красић: Добар дан. За данашњу нашу конференцију за новинаре припремили смо неколико врло важних информација и, наравно, ставова Српске радикалне странке који се некако не обрађују у јавности и уопште у политичком животу Републике Србије, а сматрамо да ово време врућина и годишњих одмора може да омогући људима да се мало озбиљније посвете врло важним стварима које се тичу не само 2017. године него, пошто се ради о неким пројекцијама, и 2019. године.
Да кренем редом, ја ћу данас на конференцији за новинаре само саопштавати званичне податке надлежних органа Републике Србије. Нема овде ниједног податка који је творевина Зорана Красића или Српске радикалне странке.
Ово је званични документ Министарства финансија и он говори о динамици јавног дуга Републике Србије од јануара 2012. године закључно до јуна 2017. године. Овде су два податка најзначајнија. Први податак је стање јавног дуга, датум јули 2012. године, то је 15.848.000.000 евра. И ако прескочимо све ово по месецима и дођемо на последњи званично објављени податак, то је јун 2017. године – јавни дуг Републике Србије износи 24.243.000.000 евра. Између ове две цифре налазе се резултати које је направила власт Српске напредне странке. Да не би било неке забуне, с обзиром да имате прилике да врло често чујете у јавности да то баш и није тако, да тај дуг 2012. године није био 15,8 милијарди, него много више, ја скрећем пажњу да је пре десетак дана председник Фискалног савета проф. др Павле Петровић разрешио и ту дилему. Како? Методологија исказивања јавног дуга јула 2012. године и јуна 2017. године је иста. Ако 2012. године није укључено нешто што је још верификовано као јавни дуг, а односи се на директне обавезе, онда је исти принцип примењен и 2017. године, што значи да је потенцијално јавни дуг са датумом крај јуна 2017. године далеко већи од онога који сам малопре прочитао, а то је 24 кома нешто милијарди динара. Други званичан податак Републике Србије је стање и структура јавног дуга са датумом јун 2017. године. Скренућу вам пажњу: на јучерашњи дан Република Србија је према званичним подацима дуговала 2.865 милијарди динара, наглашавам – динара.
Шта је важно у овом документу Министарства финансија? Наравно, све је важно што је овде написано. Али важно је да су приказали да је јавни дуг Републике Србије у БДП-у 2012. године је био 56,2 посто, 2013. године 59,6 посто, 2014. године 70,4 посто, 2016. године 73 посто и процена је да у јуну износи 65,7 посто. Ово су подаци Министарства финансија и Управе за јавни дуг. Као што видите, они се не хвале овим подацима. Следећи врло важан податак јесте да, у укупном јавном дугу, 80 посто је са фиксним каматним стопама. Зашто ово напомињем? Зато што се у јавности врло често чује како се Србија задужује емитовањем хартија од вредности по врло повољним условима, али тим задуживањем Србија отплаћује скупе кредите са високим каматама из наше блиске прошлости. Тако да то што данас делује као да је наводно јефтино, врло брзо, за неколико месеци, такође може да постане врло скупо. Зашто? Зато што је 80 посто са фиксним каматним стопама, а само 20 посто нашег дуга је са неким варијабилним. Те фиксне каматне стопе су огромне.
Врло интересантан податак јесте да, кад се посматра јавни дуг Републике Србије, домаћи кредитори потражују скоро 42 посто, а страни кредитори 58 кома нешто посто. Коме Србија највише дугује? Европској инвестиционој банци, Европској банци за обнову и развој, па онда иду Банка Интеза, Уникредит банка, АИК банка, Комерцијална банка и да не ређам даље.
Ако се погледа какво је стање у нашим општинама, које су се такође задужиле, најзадуженији је Београд и он готово да више нема простора да се задужује за неки нови кредит. Затим Нови Сад, па Крагујевац, па Ниш. Ако се гледа задужење локалне самоуправе по глави становника у локалној самоуправи, најзадуженија је Чајетина, 41.000 динара по глави становника, па Београд, 26.000. Значи, независно од дуга централне државе, независно од свега, локална власт је задужила сваког грађанина свог места одговарајућим износом. Скрећем пажњу, то је стање и структура јавног дуга Републике Србије за 2017. годину. Врло важан документ, то су подаци власти, то нису наши подаци.
Други, такође важан документ јесте Стратегија управљања јавним дугом од 2017. до 2019. године. Такође документ Министарства финансија. Скрећем пажњу на две врло важне ствари. Ту се дуг разматра по критеријумима које примењује Министарство финансија и дуг се разматра по мастрихтским критеријумима. Какве су пројекције до 2019. године? Пројекција Министарства финансија оригинално каже да ће у 2017. години јавни дуг да скочи на 73,9 посто БДП-а, у 2018. години на 70,7, а 2019. на 67 БДП-а. Што се тиче овог другог сценарија, по мастрихтским критеријумима, они планирају да ће у 2017. години дуг бити 68,8 посто БДП-а, 2018. године 65 посто и 2019. године 61,2 посто. Зашто сам узео ова два критеријума? Зато што је цела дијалектика ове власти између ова два критеријума. У чему се огледа дијалектика ове власти, пошто ту не могу да причам о политици? У Србији не постоји политика власти практично од 5. октобра 2000. године. Постоји само доктрина, догма – ЕУ нема алтернативу. И када ЕУ нема алтернативу, нама се дешавају свакодневно овакве ствари. Прва ствар – страховито задуживање без неке перспективе да то може да се сервисира на прихватљив начин, а када сте много задужени, онда западате у дужничко ропство и постајете политички рањиви.
Политичка рањивост се огледа пре свега у томе што је сада Србија у фази 35. поглавља. У тим поглављима нема политике, има само налога шта Србија мора да уради, и уопште није питање да ли је то у корист или на штету Србије. Не. То Србија мора да уради, јер су ови на власти прихватили да Европска унија нема алтернативу и кад се иде према Европској унији, нема алтернативе. Замислите парадоксалне ствари: бројним кредитима Србија је наводно оспособила неке своје институције да примењују стандарде Европске уније и кад је у питању пољопривредна производња и кад је у питању прехрамбена индустрија. Видели сте тамо: ИСО стандарди, ХАСАП, и тако даље и тако даље. И шта се дешава? Дешава се да једна чланица Европске уније каже – пуј пике, то не важи, ми ћемо то да контролишемо. А они нас убеђују како је то јединствено, заједничко тржиште Европске уније. Чим прођете Батровце, ви сте у Европској унији. А онда сазнате да нисте у Европској унији, него сазнате да сте у некој држави која наводно има неке нерашчишћене односе. На том путу ка Европској унији стално ће бити таквих мина изненађења са свих страна, апсолутно са свих страна.
Ово што сам испричао је врло важно и због ових перформанса који се дешавају на деоницама наших путева, на деоницама пруге, на неким локацијама где се наводно стављају камени темељци или пуштају у погон неки нови производни капацитети. Ја могу да разумем да погон свечано отвара грађевинац који је направио тај објекат. Али, они то не раде, јер једва чекају да наплате оно што су радили. Али ми уопште није јасно зашто свечано отварање ако је нешто направљено скупим иностраним кредитом. Да ли сви ти снимци треба да буду докази да се неко нашао на месту задуживања? Зар задуживање треба да служи као похвала да смо нешто епохално урадили?! Ја намерно нисам прочитао податке о томе колико је одобрено средстава, колико је повучено средстава, колико тамо спава негде неких средстава на које се плаћа такозвана интеркаларна камата. Могу да разумем да је неко организовао прославу зато што је он нешто урадио, али ако је урадио неки грађевинац са парама од задужења, каква прослава? Ми радикали тумачимо све те снимке као доказе шта се све радило, како се радило и где се причињавала штета.
Поводом Косова и Метохије, ја скрећем пажњу. Врло коректно сам се обратио надлежним органима поводом два проблема који муче наше људе на територији Косова и Метохије. Први проблем је, што председници привремених органа, јединица локалне самоуправе Републике Србије на територији Косова и Метохије, који су истовремено и функционери локалне самоуправе по Тачијевим законима, не признају правоснажне судске пресуде судова Републике Србије. Конкретно, Срби који су у Грачаници избачени с посла, без икаквог разлога, добили су поступке пред нашим судовима и те јединице локалне самоуправе су дужне да их врате на посао. Не враћају их на посао. Зашто? Не признају одлуке правосуђа Републике Србије. То у Грачаници ради кадар Српске напредне странке, који се презива Караџић, који прима плату из буџета Републике Србије и из буџета терористичког Косова, и нема те силе која може њега да натера да примени и да поштује правоснажне судске пресуде судова Републике Србије. И када се прича о томе како се штите интереси Срба на територији Косова и Метохије, молим новинаре да поставе ово питање. Да ли се овако штите интереси Срба? Да ли се овако омогућава да у немаштини, пошто не могу да обезбеде егзистенцију, морају да напуштају своје родне куће и да долазе и да се на други начин сналазе на све могуће начине?
Такође обавештавам јавност: Србија је по Бриселском споразуму наводно у обавези да формира своје телекомуникационо предузеће за територију Косова и Метохије. И то је један од од оних 5:0, како рече онај из власти. Каже, у Бриселу водимо са 5:0. Добро. И то предузеће је направљено. Али, да ли знате шта је то предузеће прво урадило? Позвало је све Србе претплатнике услуга да обнове уговоре. Да би обновили уговоре, Срби су морали да донесу личну карту терористичког Косова, да на тој личној карти пише, не да су Срби, него да су Косовари. Значи, орган Републике Србије тера Србе да се изјашњавају да су Косовари! Са тим уговором и са тим мобилним телефоном не могу више да плаћају услуге у Београду као што су то раније радили, јер је то већ роминг. Уплата свих трошкова коришћења мобилних телефона врши се само у експозитури НЛБ банке у Косовској Митровици. То су чињенице. То је наша стварност, па ви извуците закључак, како то ова власт штити Србе на територији Косова и Метохије. То су два примера. Таквих примера и у другим областима можемо да ређамо, можемо да набрајамо. Кажите да ли је иједно проблематично питање за ових пет година, ова власт решила? Ниједно питање није решила. И зато не чуди што је ова власт постала власт афера. Свакодневно по нека нова афера. Сустижу се афере. Шта год су ухватили у руке, испоставило се да је испала нека афера. И ако неко мисли да са оваквом влашћу можемо да решимо елементарне ствари, грдно се вара.
Шта је основни узрок свему овоме? То што још увек важи девиза „Европска унија нема алтернативу“. И докле год Србија буде ишла том стазом према Европској унији, нама ће да се дешавају само лоше ствари. Зашто? Зато што ови који врше власт, не стављају на прво место овај народ, ову државу и наше фундаменталне интересе. То је оно што смо имали да саопштимо на овој конференцији за новинаре. Надамо се да то може да делује довољно упозоравајуће, како за оне који врше власт, тако и за све грађане, да што реалније схвате у каквом се стању Србија налази.
Подвлачим поново, ниједан нумерички или било који други податак који сам данас изнео на овој конференцији за штампу није податак Српске радикалне странке, нити мој, већ све то стоји у званичним документима власти Републике Србије.
Ако има неких питања, изволите.
Новинар Бете Дејан Миљковић: Господине Красићу, рекли сте да је Београд најзадуженији, и ако сам лепо укачио, 26.000 динара по глави становника власт је задужила грађане. Да ли се радикали спремају за београдске изборе и кад их очекују?
Зоран Красић: Само да вам ја врло прецизно то кажем, ево видите овако: каже –преглед јединица локалне власти са највећим стањем дуга. Београд има 41 милијарду верификован дуг. Друга колона каже – стање дуга по глави становника. Код Београда то је 26.000 динара. Значи, свако ко има пребивалиште на територији града Београда 26.000 динара је дужан, практично. Зато што су претходне власти (овде нема података која је власт) направиле, вероватно неке инвестиције које су оптеретиле буџет.
Што се тиче Српске радикалне странке, па знате и сами, ми смо опозициона политичка странка и ми као опозициона политичка странка морамо увек да будемо спремни уколико се распишу избори. Наравно, ми не расписујемо изборе, ми не можемо ни да утичемо на то када ће ти избори бити, али ми морамо увек да будемо спремни. Јер сврха сваке политичке странке јесте да учествује на изборима и да се бори да освоји што више мандата на изборима и да дође у ситуацију да врши власт. Тако да, што се тиче радикала, ми се спремамо, али датум не зависи од нас.
Новинар Бете Дејан Миљковић: Миљан је кандидат за градоначелника, је ли тако?
Зоран Красић: Па, рачунамо да са Миљаном Дамјановићем можемо озбиљно да кренемо према грађанима Београда. Али не само Миљан, он је само истурен у први план, ту је цела екипа, цео Градски одбор и цела странка. Имате ли још нешто?
Хвала што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР