Конференција за медије, 15. април 2019. године - Смиљана Гламочанин Варга

Смиљана Гламочанин Варга: Даме и господо, тема данашње конференције Српске радикалне странке је лажна и права дискриминација у Републици Србији. Сведоци смо пуно приче о угроженим правима на основу пола и сексуалне припадности, сваке године се троше стотине и милијарде динара грађана Србије на такозвано промовисање, афирмисање родне равноправности од које једино користи имају они који профитирају на тој измишљеној причи.

Примера ради, кроз пропагандни материјал пласира се прича о различитим платама жена и мушкараца на истом радном месту, за исти посао – што је апсолутна неистина. У свим институцијама, јавном сектору, па и приватном, плате се не одређују у Србији на основу пола, већ по стручној спреми, годинама радног стажа, функцији коју особа обавља, без обзира на пол. На рачун грађана се такође организују бројни семинари, курсеви, едукације у скупим хотелима широм земље на тему родне равноправности. Те догађаје плаћају грађани Србије, а од њих користи имају једино организатори тих догађаја. Претпостављамо да се учесници лепо проведу, наједу и напију на тим догађајима.

Те плаћене феминисткиње, које су заправо феминисткиње по професији, намерно прећуткују да су први пут у Европи, у свету, жене имале право гласа на великој Народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена 1918. године, када су равноправно са мушкарцима донеле одлуку да се Барања, Бачка и Банат припоје Србији, Краљевини Србији тада. У то време Енглескиње и Немице су само могле да сањају о праву гласа. Прећуткују и то да жене опште право гласа у Србији имају од 1945. године, а у Швајцарској тек од 1973. године.

Нажалост, у Србији положај мајки, самохраних мајки се не поправља, број жртава породичног насиља се не смањује већ се повећава, а главни узрок је сиромаштво у које су грађани Србије доведени, а не неке фразе и неистине које нам подмећу промотери евроунијатске странпутице.

Јавни извршитељи харају Србијом, дешава се недопустиво – да породице са децом остају без крова над главом, да родитељи остају без икаквих прихода, сиромашним родитељима се одузимају деца, смештају се у хранитељске породице, уместо да се нађе посао тим сиромашним родитељима и да се њима помогне. Самохраним родитељима деце са инвалидитетом и тешкоћама у развоју, који због неге детета нису у могућности да раде, држава даје извесну новчану помоћ која није довољна да се преживи месец, и ти људи не остварују право на здравствено, пензионо осигурање, не иде им радни стаж, док хранитељи добијају плате, иде им здравствено, пензионо осигурање, и радни стаж.

Наравно да међу хранитељима има часних људи, и да је добро да их има за случајеве када биолошки родитељи неће или нису подобни или способни да воде рачуна о својој деци. Међутим, недопустиво је да положај биолошких родитеља и хранитеља, у најмању руку, није изједначен јер на првом месту увек треба да буде интерес детета, а интерес детета је осим у јако ретким, изузетним случајевима – да буде са својом биолошком породицом или самохраним биолошким родитељем.

На овај начин држава ускраћује права и ставља у неповољан положај биолошке родитеље у односу на хранитеље и на тај начин држава практично подстиче разарање породица и хранитељство претвара у бизнис. Такође, имамо на тему те лажне дискриминације да се пропагира да људи због својих сексуалних афинитета треба да имају посебна права, а то су заправо личне ствари и приватне ствари појединаца, због којих наравно нико не сме да буде ни дискриминисан, а камоли прогоњен, али ни повлаштен због тога.

Ми Срби имамо много тога за понос. Свакако да чиме треба да се поносимо јесте и то да у Србији никада није било расизма, никада није било дискриминације људи због вере или нације. Српска радикална странка је искрено посвећена убеђену свом и борби за истинску равноправност међу људима, без обзира на пол, веру, нацију, расу, физичке или евентуалне здравствене проблеме. Шта је заправо дискриминација? Дискриминација је неједнако поступање према једнакима и једнако поступање према неједнакима. Дискриминација има за последицу неједнакост у шансама да одређена група људи оствари своја уставом и законима загарантована права.

Српска радикална странка је од свог оснивања, а и каније, сада када је поново уведена парламентарна демократија у Србији, када је Српска радикална странка обновљена, одувек је Српска радикална странка била заштитник обесправљених, и ми смо поносни на то што нас грађани доживљавају као своје заштитнике и оне који говоре у њихово име.

Нама се обратио господин Зоран Јефтић, председник Удружења глувих и наглувих из Вршца, и упознао нас са великим и озбиљним проблемима, са којима се глуве и наглуве особе суочавају, а о томе су наши посланици у Народној скупштини и у Скупштини АП Војводине говорили. Ја ћу, рецимо, навести недоступност информисања за особе са сензорним и телесним инвалидитетом на знаковном језику у здравственим услугама, у Дому здравља Вршац, у Општини Пландиште, у Општој неуропсихијатријској болници и другим установама. Знате, онда бесплатан преглед за све није бесплатан преглед за све, јер замислите себе у тој ситуацији да лекар не може да вас разуме нити ви њега можете да разумете, нити он вама може да се обрати, нити ви њему можете да изнесете своје стање, своје проблеме, тегобе. Ја сам у Удружењу глувих и наглувих у Вршцу упознала једну дивну, младу, храбру жену, мајку петогодишњег дечака која је сада трудница и чији је одлазак код лекара, гинеколога заправо подвиг и на неки начин агонија јер тумач не постоји. Удружење се само понудило институцијама у јужном Банату да волонтирају њихови људи, да бесплатно буду тумачи знаковног језика, али ту су добили одговор да за тим не постоји интересовање, и то је у ствари права дискриминација коју нажалост држава врши кроз институције. Ја сада дајем реч господину Зорану Јефтићу, председнику Удружења глувих и наглувих у Вршцу.

Зоран Јефтић: Захваљујем се. Све што је госпођа Смиља навела потврђујем. Удружење глувих и наглувих из Вршца има свог професионалног тумача за знаковни језик који је учествовао у изради закона о употреби знаковног језика за сва глува и наглува лица у Србији.

У последњих пет година, Удружење глувих и наглувих Вршац има проблема са финансирањем тумача за знаковни језик у складу са Законом о употреби знаковног језика, где се у члану 16. наводи да поред Министарства АП Војводине и град Вршац и друге општине треба да учествују у финансирању тумача за знаковни језик. Удружење глувих и наглувих Вршац у прошлој години укупно је од града Вршца добило 150 хиљада динара, а то значи да тумач месечно добија пет хиљада динара за превођене у Дому здравља, Општој болници, Центру за социјални рад, општинским окружним центрима, полицији, и другим институцијама, банкама, школама и тако даље. Захваљујући Националној служби за запошљавање која је препознала пројекат недоступности информисања особа са инвалидитетом и која нам је кроз јавне радове одобрила средства за осам радника да пружају услугу за 385 чланова глувих и наглувих на територији града Вршца и Општине Пландиште – услугу и све везано за плаћање струје, набавку лекова, одлазак у општину, у Центар за социјални рад, и тако даље, где су ти наши волонтери пружали помоћ тим особама са инвалидитетом.

Удружење глувих и наглувих Вршац се на више адреса обраћало за помоћ тражећи да надлежни органи помогну Удружењу како би дошли до средстава за рад. Као што их је добило једно удружење из Вршца, то је за велику похвалу, ми то исто подржавамо – добило је од града Вршца кроз јавну набавку 24 милиона динара, без ПДВ-а. Притом, поставили смо питање зашто та средства кроз јавну набавку и кроз овај закон о употреби знаковног језика и кроз овај водич за права особа са инвалидитетом нису исто омогућена Удружењу глувих и наглувих у Вршцу, као што је и другим градовима то право одобрено.

На светски Дан здравља, 7. априла ове године, ни једно глуво и наглуво лице није отишло у домове здравља на те редовне лекарске прегледе јер нису могли да иду без тумача за знаковни језик. Удружење глувих и наглувих игра кључну улогу за та лица са оштећеним слухом и говором, нико од надлежних нас није контактирао, из града Вршца, Општине Пландиште, Дома здравља и тако даље. Глува и наглува лица постају све више и више депресивни према свом инвалидитету, повлаче се у изолацију, свађају се са својим најближима. Удружење је једини дом глувим и наглувим лицима, ту спроводе све програмске активности са осталим члановима.

Обратио сам се министру Златибору Лончару са образложењем шта се дешава у граду Вршцу и Општини Пландиште, а Српска радикална странка је на прошлој Скупштини поставила питање господину министру здравља Лончару о свим овим проблемима са којима се суочавају глува и наглува лица. Господин министар Лончар је рекао да ће врло брзо, можда још у току идуће недеље, неко ступити са мном у контакт да би се ово питање за стално решило. Морам да напоменем да глува у наглува лица са оштећеним слухом и говором су једина категорија особа са инвалидитетом која нема никакву накнаду за сензорно оштећење слуха и говора, као што је то право признато у свим бившим југословенским републикама, чак и на Косову, у Европској унији и многим државама света.

Током маја организатори протеста ће испред Владе Републике Србије организовати масовни протест тражећи своја права. Поред овог права, тражимо и да се стварно спроведе усвојен закон о знаковном језику, да свако има право на тумача у било којој државној институцији, у односу на садашњу стварност. Имам много контакта са својим колегама из 44 удружења из Србије, Војводине. Сви говоре о тешкоћама са којима се суочавају, овај протест ће бити за нас једно лице истине за ову државу. Господин министар, Александар Вулин, послао је допис граду Вршцу да град Вршац у својим буџетским средствима предвиди финансирање Удружења особа са инвалидитетом. Одговор нисам добио. Тражили смо од Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања да проверимо да ли се средства издвајају, пошто је господин министар Вулин навео да министарство издваја средства за рад Удружења, јер су препознали да је Удружење трећи ентитет у држави Србији за особе са инвалидитетом.

Обратили смо се граду Вршцу са молбом да нам одговоре да ли министарство издваја средства за рад Удружења. Одговор смо добили – да град Вршац од Министарства за рад, запошљавања, борачка и социјална питања не добија на свој рачун наменска средства за финансирање рада хуманитарних удружења. У допису од Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, са потписом Јелене Колцовић, овлашћено лице за поступање, кажу да Министарство издваја средства. Ево, управо сам добио СМС поруку, дана 16. априла ове године, у граду Вршцу се потписује уговор на шест месеци у којем је Удружењу Вршац одобрено кроз пројектну активност 70 хиљада динара. Пазите молим вас, 70 хиљада динара у односу на 24 милиона динара које је добило једно удружење у Вршцу, које подржавамо и стварно немамо ништа против, али зашто та средства кроз јавну набавку нису омогућена и Удружењу глувих и наглувих Вршац, у складу са законом о употреби знаковног језика и водича о правима особа са инвалидитетом. Захваљујем се.

Смиљана Гламочанин Варга: Ја бих само хтела да допуним Зораново излагање. Када је посланик Српске радикалне странке у Народној скупштини Републике Србије поставио питање министру Лончару о томе шта ће предузети и он обећао да ће предузети мере, и да ће све бити исправљено, и да ће већ у наредним данима позвати господина Јефтића и удружење, и исправити ту грешку и неправду – прошло је већ доста времена од тада, он се није јавио, одговора нема, ништа конкретно није предузето, па јавно постављамо поново питање министру – када ће да испуни своја обећања.

Зоран Јефтић: Само још нешто, молим вас. У „Куриру”, дана 13. априла, господин министар Ђорђевић, ког поштујем и уважавам, је на страни 9. рекао, да особама са инвалидитетом треба омогућити боље услове живота. Позивам господина министра Ђорђевића да лично дође у Вршац да се увери у изузетно тешку ситуацију у којој се налази Удружење, сами чланови, да видимо шта нам је чинити даље. Молим да господин министар нађе време и обиће Удружење глувих и наглувих Вршац.

Новинар: Ове ствари ме интересују: колико разумем не поштује се овај закон, ви не добијате практично средства да бисте могли да функционишете, да бисте обезбедили тумача. Је л' тако? Ко ће све учествовати у протесту испред Владе Србије у мају? По закону, држава је дужна да вам обезбеди средства да бисте фунцкионисали, да бисте имали тумача, али она вам не даје та средства. Је л' тако? Интересује ме да ли ће друга нека удружења да протестују из других градова испред Владе Србије у мају?

Зоран Јефтић: Организатори за права глувих људи обратили су се прошлог месеца Министарству за рад, запошљавање, борачка, социјална питања. У сектору за заштиту особа са инвалидитетом примила их је Биљана Барошовић, помоћница министра, где су наши представници образложили проблеме са којима се суочавају глува лица на територији Републике Србије, где су им ускраћена и укинута многа права, као и права на бенефиције које имају и остале особе са инвалидитетом. Скупљено је близу пет хиљада потписа подршке организаторима. Организатори протеста ће данас или сутра на друштвеним мрежама, Протест за права глувих људи, објавити тачан датум када ће бити организован протест. Наравно, на том протесту учествоваће и Удружење глувих и наглувих Вршац.

Новинар: А и друга удружења, претпостављам, која окупљају глуве и наглуве особе..

Зоран Јефтић: Тако је, да.

Новинар: Суштина је да се према вама не испуњава закон, не можете да функционишете.

Смиљана Гламочанин Варга: И сам одговор да нико није надлежан. У Министарству финансија кажу да је оно издвојило новац, град Вршац каже да не добијају од њих новац...

Зоран Јефтић: Тако је, министарство издваја, међутим локална самоуправа тврди да они не добијају средства. Пребацују се лопте између, а Удружење тумача за знаковни језик по овом одобреном конкурсу месечно ради за пет хиљада динара и мора да буде доступно свих 24 часа особама са инвалидитетом. У Удружењу глувих има 385 чланова. Услуге које пружамо су превођење, тумачење у здравству, тумачење у поступцима пред судом, тумачење у полицији, саобраћајној полицији, комуналној полицији, тумачење у комуникацији у локалима са органима локалне самоуправе и другим званичним телима, у ПИО, у Републичком фонду за здравствено осигурање, пореској управи, центру за социјални рад, школама, кол центру за заштиту особа са инвалидитетом, жртвама насиља.

Удружење глувих и наглувих Вршац и друга удружења глувих у Србији, не само Вршац, је центар за социјални рад, у правом смислу те речи, јер глува и наглува лица за све своје потребе прво се обраћају Удружењу јер ту имају и тумача и правника и све остало што је потребно да се том глувом човеку помогне. Такође, 17 година на телевизији „Банат” сваки дан су биле емитоване вести на гласовном језику, ја сам 17 година преводио. Од прошле године и то је укинуто. Глува лица су лишена информације сваке врсте, они статички гледају предмет који им није објашњен. Са становишта светске здравствене организације глувоћа је на првом месту.

Смиљана Гламочанин Варга: Колико сад има глувих и наглувих људи?

Зоран Јефтић: На целој територији Републике Србије, према подацима, постоји 30 хиљада глувих људи и око 100 хиљада наглувих људи. Ништа не тражимо посебно, једнака права које имају и друге особе са инвалидитетом, удружења, тако и за Вршац.

Смиљана Гламочанин Варга: И да глуве и наглуве особе имају једнака права на лечење и на нормалан живот, оно што Устав и закон гарантује. Толико се прича о дискриминацији, а заправо ту где су стварно људи дискриминисани и угрожени држава не ради на томе да се поштује њихово Уставом и законом загарантовано право, што говори да нисмо сви једнаки у држави.

Зоран Јефтић: Удружење глувих и наглувих Вршац је граду доставило одговор, од стране чланице градског већа Татјане Николић, да ниједан закон не спречава локалну самоуправу ако препозна сопствени интерес које то удружење пружа особама са инвалидитетом да исти финансира. Добио сам од свих мојих колега из Републике Србије решења која су добили да су им обезбеђена средства за рад, само су Удружењу глувих и наглувих Вршац обезбеђена средства за рад у висини од 70 хиљада, односно 150 хиљада на годишњем нивоу.

Укинуто је финансирање преводиоца на знаковном језику на телевизији „Банат” иако у конкурсу града Вршца јасно стоји да телевизијске куће, медији треба да информишу на знаковном језику. Значи, након 17 година и то је укинуто. Никоме ми не ускраћујемо права, свако удружење подржавамо, знамо са којим потешкоћама се суочавају и тако даље, ми само желимо да што они добију, да добијемо и ми.

Смиљана Гламочанин Варга: Ја желим да истакнем да се не односи, нажалост, оно што се дешава само на глуве и наглуве особе. Пошто сам потпредседник Скупштине АП Војводине, суочила сам се са тиме што се дешав, рецимо у Војводини, а сигурна сам да је слично на територији читаве Србије, да рецимо овде у Покрајини, Покрајински секретаријат донесе одлуку да ратном, војном инвалиду именом и презименом припада та пензија, а онда градска поново, или општинска власт, управа то не спроведе и то стоји тако као мртво слово на папиру. Значи, као да у Уставу и закону пише једно, а онда градска управа то не спроводи. Донесе се конкретна одлука, али опет општинска управа или градска не спроводе те одлуке. То је као нека игра, не знам како бих је назвала – нисам надлежан, најлакши одговор и најчешћи који се у Србији добије када се постави у било којој институцији питање, нисмо надлежни.

Новинар: А јесу ли републички органи рекли да су издвојили средства за рад?

Смиљана Гламочанин Варга: Да.

Зоран Јефтић: То нису само глува и наглува лица, ту су и глува и наглува лица која имају и друга телесна оштећења, ту су Роми, ту су националне мањине. Кажем опет: захваљујући Националној служби за запошљавање већ шесту годину на четири месеца успевамо да обезбедимо осам радника који пружају услуге на знаковном језику особама са инвалидитетом. Након истека тих јавних радова конкуришемо конкурсом у град Вршац, исти бивамо одбијени. Уместо да нам продуже тај наставак јавног рада, ми смо одбијени. Да ли то нешто говори, да ли се ту ради о некој мржњи, да ли се то ради о нечем другом, трећем, не желим да износим, само желим да изнесем проблеме са којима се суочавају особе са инвалидитетом.

Смиљана Гламочанин Варга: И закључак који се сам намеће да су одређена удружења у било којој области миљеници одређене власти или не, и да није критеријум оно што Устав и закон прописују, него да ту играју улогу и још неке ствари, што је недопустиво у правној држави.

Зоран Јефтић: Удружење глувих и наглувих постоји од 1954. године. Исти су основали органи локалне самоуправе јер су тад препознали потребе особа са инвалидитетом глувих и наглувих да у свом удружењу остваре сва права, потребе и тако даље.

Смиљана Гламочанин Варга: Хвала вам.

Коментари

0 КОМЕНТАРА

ТВОЈ КОМЕНТАР

ВИДЕО СНИМЦИ

ТВИТЕР