Конференција за новинаре, 30. новембар 2017. године

Зоран Красић: Даме и господо новинари, за данашњу конференцију за новинаре Српске радикалне странке припремили смо две теме за које очигледно постоји велико интересовање у јавности.

Наравно, прва тема мора да буде Хашки трибунал и домети Хашког трибунала. Видели сте да је јуче, 29. новембра 2017. године, практично окончао са радом Хашки трибунал, оно што се зове Међународни кривични суд за бившу Југославију. И гле случајности, баш се поклопило са Даном републике бивше СФРЈ.

Мало ко се сећа како је настао тај Хашки трибунал – он је настао резолуцијом Савета безбедности број 827 од, замислите датум, 25. маја 1993. године. Основан, што би рекли, у бившој СФРЈ на Дан младости, угашен, што би се рекло, на Дан Републике. И вероватно у тој симболици неко треба да закључи да је дефинитивно бивша СФРЈ преминула или цркла.

Зна јавност већ да су се на дане, када се обележавају важни датуми из српске историје и током оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ, дешавали напади, погроми и убиства Срба, а и када су се изрицале пресуде Србима такође се неко у Хашком трибуналу руководио датумима из календара Републике Србије и датумима који су значајни за српски народ.

Шта рећи о Хашком трибуналу? Став Српске радикалне странке је познат. Од почетка смо били највећи противници једног таквог ад хок трибунала, који је потпуно и нелегитиман и незаконит суд, иако је ад хок суд, како се то каже. Повеља Уједињених нација не зна за ту категорију и Савет безбедности га је формирао у складу са главом седам Повеље Уједињених нација, а то је обезбеђење мира у свету. Тако да је Хашки трибунал од почетка био помоћни орган Савета безбедности и то је преседан у међународној пракси – да нешто што претендује да буде суд, судска грана власти, ако може тако да се каже, да буде помоћни орган нечега што је извршна власт. Ми смо од почетка тврдили да је Хашки трибунал нешто што може да се само дефинише као материјална сила, неконтролисана материјална сила. На чему смо заснивали тај наш став? Не само на одсуству легитимитета и легалитета да би постојао један такав назови суд, него и из чињенице да је он настао да би се судило појединцима, како је то наведено још у извештајима, који су третирани у Савету безбедности, средином 1992. године, због појединаца који су чинили неке ратне злочине. Није се говорило нити о државама, нити о оружаним формацијама неких држава, већ се причало о споредним појединцима који не знају правила ратовања и који чине кривична дела, а онда, кад је донет статут, тог 25. маја 1993. године, видело се да нема злочина против мира, нема агресије – остала су само друга кривична дела из такозваних злочина међународног хуманитарног права. И, гле чуда, код Хашког трибунала се зна почетак, али се не зна крај. Територијална, стварна и временска надлежност је одређена 1. јануара 1991. године: територија бивше Југославије. Докле? Нема докле, нема краја. Формално и правно Статут Хашког трибунала би и данас важио, уколико би постојао, наводно, неки међународни суд – обухватили су дела из 1991. године,  од 1992. до 1995. године, 1999. године Косово и Метохија и 2001. године Македонија, али није затворена надлежност у временском погледу.

Кад се погледају пресуде Хашког трибунала, онда могу да се виде моделирања. Зашто моделирања? Да творци идеје формирања ад хок суда за бившу Југославију не би били позвани на одговорност и зато имамо ове чудне реакције, практично сви који су обухваћени овим пресудама су незадовољни. У почетку су неки били и сувише задовољни, попут Хрвата и муслимана, а видите данас и они су незадовољни. Незадовољни зато што се од почетка знало да концепт „удруженог злочиначког подухвата“ правно-теоријски и није ни постојао до 1993. године. Само да подсетимо, извежбали су се на првом предмету у Хашком трибуналу– то је Душко Тадић. Обичан војник, чувар неког објекта, на њему су извежбали све: и како да изгледа првостепени и како да изгледа другостепени поступак и како да изгледа одбрана и како да поступају тужиоци и како да поступају судије. У кривично-правном смислу можда је и безначајан предмет, али на њему су се извежбали да би применили ту своју доктрину „удруженог злочиначког подухвата“ и нису знали како да је дефинишу, па су онда то поделили у три категорије – да направе ситуацију да свако ко је носио униформу или пушку, па да чак и не мора да носи униформу и пушку, али је делио мишљење са неким кога чак и не познаје, може бити и кривично одговоран. И онда се вратио бумеранг, па су сад сви незадовољни.

У међувремену су рекли да Хашки трибунал треба да доведе до помирења. Када се погледају пресуде, види се да су они само омогућили да се не заборави. Све су подсетили на оно што се дешавало и вероватно је данас свима јасно да је бивша СФРЈ растурена налогом споља, уз обилато коришћење традиционалних учесника у разбијању било које државе на овом простору, пре свега ту мислим на једну усташку идеологију која је била доминантна. И можда та теорија „удруженог злочиначког подухвата“ је и могла некако да се прихвати, или да опстане или да добије неку своју потврду, али из предмета „Готовина“ видели смо да и транскрипти и аудио-записи где Фрањо Туђман наређује спаљивање, уништавање – да ништа не постоји, нису били довољни да се утврди постојање „удруженог злочиначког подухвата“ на територији Хрватске, а онда као својеврсна компензација, имамо различите пресуде.

Тако да, после 24 године можемо рећи само да су творци и налогодавци оваквог Хашког трибунала покушали да све падне у заборав о томе какав је њихов допринос. Изабрали су 161. које би оптужили. А сви знају да су највеће казне добили Срби! Зашто су добили највеће казне Срби? Па зато што је требало сузбити Србе на овом простору како би велике силе оствариле своје интересе, а ту се пре свега мисли на Сједињене Америчке Државе, НАТО пакт и Европску унију. И данас имате ту ситуацију да је добар члан Европске уније, Република Хрватска, која ових дана, ево јуче, једноставно шизи на свим просторима – како је могуће да њихови велики пријатељи и спонзори сада њих, Хрвате, прогласе да су имали неке злочиначке намере!? Једноставно велики кажу – Ви сте апсолутно слободни, докле ми кажемо да сте слободни. Докле слушате, добро је, а кад не слушате бићете кажњени. Како? Па, ако не више преко Хашког трибунала, онда на неки други начин.

Остао је тај Резидуални механизам, то је ад хок скупљање судија за још неколико предмета где треба да се размотре жалбе, које су у току поводом првостепених пресуда Хашког трибунала.

Ко је још профитирао од Хашког трибунала? Такозвано цивилно друштво, невладине организације, које су за велике паре овде промовисале Хашки трибунал као нешто што је планетарна правда и планетарна истина.

Чиме ће још да нас подучи Хашки трибунал? Да се сетимо и Видовдана 2001. године, када је ДОС испоручио Слободана Милошевића и то чувеном реченицом – Боље он један да иде, па да свима нама сване – и као што видите, никоме није свануло. Сећаћемо се Хашког трибунала и по Коштуници и по Тадићу, који су испоручили Србе исто са намером да нам буде боље, да Србија што пре уђе у Европску унију, а сви знамо да Србија никада неће бити члан Европске уније, нити ће икада бити члан НАТО пакта. Требало би из тога да се извуку и неке одговарајуће поуке. Једна од важних јучерашњих поука је и поука која је могла да се чује и из Сарајева,  и из Загреба, па и из Мостара јесте следећа поука – и за оружане сукобе између Хрвата и муслимана на територији Босне и Херцеговине криви су Срби!? Значи, увек су криви Срби.

Мало нам је и Викиликс помогао да сазнамо, односно да објавимо оно што сви знамо, да су тужиоци и судије врло често боравиле у Амбасади Сједињених Америчких Држава у Хагу и да су добијали задатке шта да раде, или су подносили извештаје докле се стигло у ком предмету. И наравно, остаће забележено и ово самоубиство последњег дана рада Хашког трибунала, које је такође једна симболика како треба гледати на Хашки трибунал –гледати га као једну материјалну силу, једну творевину која је била задужена да спроведе неку политику неких који су одлучили да растуре бившу СФРЈ.

Друга важна тема, која интересује грађане Србије, јесте ова: јуче смо прописно обавештени преко медија да је Влада Републике Србије на седници усвојила Предлог Закона о буџету Републике Србије за 2018. годину.

Само да се подсетимо, што се тиче Закона о буџетском систему, то је морало да се уради најкасније до 1. новембра 2017. године. Да већ 1. новембра тај Предлог Закона о буџету Републике Србије буде доступан посланицима и Народној скупштини, да би онда за 45 дана, а то је до 15. децембра 2017, Народна скупштина одлучивала о том Предлогу и евентуално би се донео Закон о буџету за 2018. годину.

И сад гледајте игру речи: Закон о буџету треба да садржи и процену прихода и примања да се утврде расходи и издаци за 2018. годину. Међутим, исти Закон о буџетском систему предвиђа и обавезу владе да до 15. јула утврди Предлог Закона о завршном рачуну буџета Републике Србије. Да би то било јасније, значи: 15. јул ове године је био последњи дан када је Влада Републике Србије морала да усвоји Предлог Закона о завршном рачуну буџета Републике Србије за 2016. годину, и по логици ствари од 15. јула ове године до, нека буде 1. новембра, нека буде и 15. децембра ове године, Народна скупштина треба да донесе Закон о завршном рачуну буџета, јер ако се то не уради, онда не зна се какав је смисао доносити буџет за следећу 2018. годину, ако влада није поднела извештај шта је трошила, како је трошила, колико је трошила, на шта је трошила и да ли је то све било у складу са прописима. Наравно, саставни део Предлога Закона о завршном рачуну буџета би морао да буде извештај државне ревизорске институције о томе да ли су та средства законито трошена и да ли су сва књижења на одговарајућим позицијама извршена у складу са прописима. Тога нема. И онда се стално поставља питање како да се расправља о 2018, кад не знамо шта се десило у 2016. Све то по закону, ми не знамо, ми чак и по закону не знамо шта се то све урадило са тим средствима.

Када се погледа сајт Народне скупштине видећете да у овом сазиву влада није доставила Народној скупштини ниједан предлог закона о завршном рачуну буџета за било коју годину, а Србија је вероватно светски рекордер, јер од 2002. године до данас није усвојен ниједан Закон о завршном буџету Републике Србије за све ове године. Значи, за неких 14, 15 година уопште не постоји Закон о завршном рачуну буџета. Шта нам то показује? То нам показује да док Србија седи на једној и по, или на две столице, како то неко воли да каже, ми смо практично применили неки европски стандард: да влада не подноси извештај скупштини шта је трошила, како је трошила, колико је трошила, а по Уставу и по закону мора да се донесе Закон о завршном рачуну буџета. Стално се поставља питање о чему ћемо ми да причамо до 15. децембра или евентуално до краја године, када разматрамо буџет за следећу годину, Како, на основу чега? Они ће сад у извештају, у образложењу овог закона, Предлога Закона о буџету да доставе нешто, како су трошили 2017. године, али ко сме да поверује у оно што се тамо напише? Зашто онда у Уставу и закону постоји та одредба о завршном рачуну буџета и о закону, ако се те одредбе Устава Републике Србије и закони не примењују од 2002. године? И онда се неко хвали како све што ради, ради у складу са прописима, ради у складу са законом, па на све то додаје и ону чувену реченицу – па, немогуће је да нешто буде незаконито приликом исплате, јер у Влади Републике Србије седе људи из ММФ-а који контролишу сваку исплату. А, чекајте? А, је ли они треба да буду задовољни, као контролори, или грађани Републике Србије који финансирају буџет као порески обвезници? Све је то избркано, све је то измењено – систем вредности је поремећен тотално.

Шта смо још имали прилике да чујемо у тој агенцијској вести? Да за следећу годину планирају расходе на 1.200 и нешто милијарди динара. Па, ето, Србија на данашњи дан дугује 2.800 милијарди динара. Да ли се неко замисли шта значе ова два броја, да ли неко размишља о томе? Кад ће ово да дође на наплату? Колика ће да буде наплата? Шта је све укључено у буџет? Шта је све укључено у консолидовани рачун трезора?

Само да подсетим да влада има обавезу да достави извештај о коришћењу средстава сталне буџетске резерве до 1. новембра 2017, када доставља и консолидовани извештај. Нема га и нити ћемо да добијемо то, а онда ће да се створи једна атмосфера: мора хитно да се усвоји буџет, те ако се не усвоји, онда неће бити пензија, неће бити плате за војску, за полицију... и све се покрива са једном таквом причом да би се неки амнестирали за све ове године за које ми немамо извештај. Најобичнији извештај немамо. То су два, по нама, најважнија питања у овом тренутку – једно од јуче је постало историјско, а ово друго је питање наше данашњице, а и питање наше будућности.

Ако има неких питања, изволите. Уколико нема, хвала што сте дошли.

 

Коментари

0 КОМЕНТАРА

ТВОЈ КОМЕНТАР

ВИДЕО СНИМЦИ

ТВИТЕР