Конференција за новинаре, 5. септембра 2018. године

Проф. др Војислав Шешељ: Даме и господо, ви знате да ја већи број година упорно објављујем хашка документа из мог предмета, сматрајући да то једног дана може бити важно, да се сачува за историју, да ће бити једно од важних сведочанстава нашег времена. И спремајући сад нову збирку тих докумената, ја сам нашао један поверљиви документ који сам добио још док сам био у Хагу. Нећу вам рећи од кога сам добио. На том документу је ознака Хашког трибунала, тако да се може проверити. Ова бројка је из регистра Хашког трибунала. Она сведочи о издајничком деловању Зорана Ђинђића. Зоран Ђинђић је 19. јула 2002. године, у 12 часова и 56 минута, како стоји у том записнику који је руком писан, предао у најлон кесама најповерљивија документа о Војсци Југославије. Овде стоји да су та документа предата од премијера, од стране премијера Србије Зорана Ђинђића главном тужиоцу Карли дел Понте, а која га је одмах директно предала Жан Жак Јонгу, ваљда се тако зове лице које је било у њеној пратњи, а које припада хашком тужилаштву у то време, и које је потписало пријем тих докумената. Каже се овде, то је неспретно формулисано, да је то у име Небојше Павковића. Заправо, Ђинђић је претходно тражио од Небојше Павковића да му донесе та документа, а када је он та документа донео, онда их је Ђинђић после неколико дана предао Карли дел Понте.

То садржи једну плаву свеску са неким црвеним спиралама која је насловљена као „Састанци заједничке команде за Косово и Метохију“, ћирилицом, а то је један неформални орган који је тамо деловао 1998. године у циљу координације напора војске, полиције и цивилног сектора на плану сузбијања терористичких активности и нормализације живота на Косову и Метохији. И на томе се, видећете, ако неко буде читао пресуде Николи Шајновићу, Небојши Павковићу, Владимиру Лазаревићу, Сретену Лукићу, дакле, видећете да се пресуде ослањају на 1999. годину, а изречене казне и утврђена је одговорност за 1999. годину. Они нису успели да прибаве сва документа за 1999. годину, али им је Ђинђић прибавио важна документа из 1998. године. Прибавио је Ђинђић и нешто из 1999. године.

Под два: У црној пластичној кеси „Долче Вита“, бутика из Београда (Шта ћете, снабдевају се тамо гардеробом. Може им се, од малих премијерских плата!) две сиве свеске са белим орловима: Преглед архивске грађе Војске Југославије из 1999. године, једна повезана са 1998. годином. Тај материјал није био тајног карактера, то је објављено било 2001. године.

Под три: У сивосребрној пластичној кеси, из Београда, једна плава свеска са плавом спиралом насловљена „Оперативни дневник, ратни дневник, истурено командно место Треће армије“. Истурено командно место Треће армије 1999. године је било на простору Косова и Метохије. Затим, бела фасцикла из 1999. године са фотокопијама и под редним бројевима. Овде се наводе који су то редни бројеви који покривају датуме од 25. фебруара 1999. до 28. јуна. 1999. године. У црној пластичној кеси „Стефани“ из Београда. Ја се не разумем у то, јесу ли су то најскупљи бутици? Није. То ово за сиротињу, ови најјефтинији, је ли? Добро. Бела фасцикла из 1998. године која садржи фотокопије од 25. априла 1998. до 19. октобра 1998. године, и нумерисане су на следећи начин, па се наводе бројеви.

И онда су прибавили, још тог дана, по наредби Ђинђићевој и Небојше Павковића, сиву кесу са плавим пругама са две свеске истог формата под насловима „Документа штаба врховне команде из 1999. године“. То је све Зоран Ђинђић 1992. године (вероватно је мислио на 2002. годину) предао Карли дел Понте и на основу тога је била писана оптужница против групе српских генерала, затим Николе Шајновића, а био је ту првобитно и Милан Милутиновић, на тој оптужници. Шта је ово ако није велеиздајнички чин? Нема, дакле, ни акта владе, никаквог службеног документа, само овај руком писани записник на енглеском језику, који је после био доступан неким адвокатима који су бранили неке од људи из ове групе, а, наравно, ја сам на посебан начин дошао до тога. Морам вам признати да ми је то било мало загубљено у тој мојој силној документацији. Спремајући најновију књигу докумената ја сам опет ово пронашао и сматрам да је веома важно да о овоме обавестим српску јавност. Изволите, имате ли ви неко питање. Изволите.

Новинар: „Шта мислите... последњим покушајем... Рамуша Харадинаја... Приштине ... И ако може само још једно питање, ... Савез за Србију, шта мислите о тим... ?

Проф. др Војислав Шешељ: Па, прво мислим да је сад велики политички сукоб међу Албанцима на Косову и Метохији, да је Хашим Тачи у договору са неким страним факторима, и да је простало да се тражи неко компромисно решење у територијалном погледу за Косово и Метохију, а да су се против тога побунили ови који су практично извисили код страног фактора. Ви знате да је Хашим Тачи испоручио и неке турске терористе Турцима, које је Рамуш Харадинај покушао да сачува, па је онда сменио шефа, ваљда обавештајне службе, због те испоруке. Тада је већ почео сукоб међу њима. Хашим Тачи тренутно има добре релације са Американцима, али и са Турцима. А то су два веома значајна фактора који пресудно утичу на албанску политику. То што су послали Лимаја, питање је да ли ће уопште моћи Лимај да учествује у тим разговорима, да ли ће стићи до одредишта. А с друге стране, Лимај је, интересантно, из Тачијеве странке – што значи да је и унутар странке дошло до подвајања и цепања. То је тако – колико ја разумем њихове политичке прилике тамо. Наравно, највише информација имам из наше штампе, из медија и онога што нађем на интернету.

Што се тиче Савеза за Србију, ја сам и очекивао да ће се Демократска странка безусловно томе прикључити, јер она нема сада другог изгледа за опстанак. Побунило се тих неколико старих кадрова, ветерана, али они су немоћни. Дакле, нису могли да зауставе тај процес. И мислим да ће то на следећим изборима бити неки прозападни фактор иза кога ће стати стране силе, али остаје још да видимо како ће се све то развијати и ко ће се тамо прикључити. Што се тиче Српске радикалне странке, ви знате: ми остајемо верни својој политици, својој идеологији, код нас се буквално од деведесете године ништа није променило, осим што смо се усавршавали. Поприлично смо се усавршили. Још само да убедимо народ у то. Изволите.

Новинар: Господине Шешељ, да ли имате информацију ко стоји иза паљења аутомобила Оливера Ивановића и његових сарадника ... последњих избора на Косову, и у вези са ликвидацијом... и убиством Оливера Ивановића... да ли имате било какве податке?

Проф. др Војислав Шешељ: Ја заиста не знам то, око паљења аутомобила. Кад се то десило, да вам искрено кажем, ја сам био на службеном путу, чини ми се.

А што се тиче убиства, чим се оно десило, ја сам сумњу усмерио према српским непријатељима. Јер, коме је у том тренутку сметао Оливер Ивановић? На српској страни, никоме. Он је сметао док је био противник Српске листе, док је покушавао да преотме гласове, а пошто је на изборима био поражен, коме је био сметња? Али, мислим да је убијен да би се онда сумња пласирала против режима у Београду. То је моје мишљење било од првог тренутка. Истог дана сам то изрекао у емисији на Пинк телевизији. И ништа се, по мом мишљењу, до данас није променило.

Знате, ја нисам никад имао добро мишљење о Оливеру Ивановићу, морам и то да вам признам. Запрепашћују ме све те иницијативе, да се његовим именом именују улице и разне друге ствари, али у сваком случају – он је жртва антисрпских насртаја, насртаја на Србију. Он је невољна жртва у покушају, још једном покушају да се загорча живот Србима.

Имате ли још питања? Хвала вам што сте дошли.

Коментари

0 КОМЕНТАРА

ТВОЈ КОМЕНТАР

ВИДЕО СНИМЦИ

ТВИТЕР