Вјерица Радета: Даме и господо новинари, долазак Антонија Коште, председника Европског савета, у Србију, поново је актуелизовао питање отварања кластера чије затварање је услов за улазак Србије у Европску унију.
По ко зна који пут представници наше власти су чули само придике, предавање о стању људских права и медија у Србији. Сада имамо и општи закључак. Каже Кошта да је лопта у нашем дворишту, као да је неко од представника власти одговоран за оно што се дешава данас у Републици Србији.
Прича о Европској унији је до Коштиног доласка потпуно заборављена. Јасно вам је свима да то више у Србији никога не интересује. Народ је заинтересован за решавање актуелних проблема. Народ је заинтересован да коначно настави нормалан живот који је већ пола године у Србији потпуно поремећен.
Прошло је више од месец дана од оног великог свенародног скупа. Био је велики, био је величанствен, учествовали смо и ми српски радикали. Али, постојало је обећање власти да ће после тог скупа Србија да каже да је доста овог хаоса и да ће се зауставити сви лоши потези и све незаконите радње такозваних блокадера. Нажалост, није се десило оно што је народ очекивао. Нису решени проблеми које су изазвали ректори, декани, професори, студенти који не желе да студирају, који су, пре свега, плаћеници британске амбасаде, усташке хрватске државе и њихових служби које овај хаос, заправо, организују у Србији. То је ваљда свима већ апсолутно јасно.
Ми српски радикали већ шест месеци и на конференцијама и у медијима упозоравамо власт да се настали проблеми могу решити искључиво применом закона, али власт као да не реагује на то и као да мисли да они могу неком својом финоћом да реше проблеме, а проблеми само расту. Сведоци смо сви да је то тако.
Мислим да се већ свима помера желудац кад представници власти кажу – Ми нудимо дијалог. Коме нудите дијалог? Нуђење дијалога тим блокадерима, заправо је разговор глувих. Њих то не интересује. Они све у Србији проглашавају ненадлежним, од председника државе, до свих осталих институција. Не знам колико треба неко да буде паметан да схвати да та друга страна, ти блокадери, не желе разговор. Њима није у интересу да се ови проблеми реше, јер је њихов крајњи циљ рушење уставног поретка. Заправо, то је циљ онога ко их плаћа.
Не смемо да се заваравамо. Истина је да до данас нису решени сви проблеми ни у основним школама, ни у средњим школама, иако слушамо у провладиним медијима да у школама више нема проблема. Сви ви добро знате, из личних примера, из окружења, да, нажалост, још има тих проблема. Проблеми на факултетима су посебна прича. Скоро је извесно да ће ова академска година бити изгубљена и тек ће настати проблеми.
Још увек се не зна како ће се полагати завршни и пријемни испити, а то је, ево, ту. Негде сам скоро прочитала, чини ми се 20.000 студената, пропустило је шансу да дипломира због тога што блокадери нису дозволили, а 40.000 њих да положе мастер студије. Можда је обрнут број, али углавном десетине хиљада студената је то пропустило. Замислите ви колики је то пропуст, колико је тих људи већ могло бити запослено, већ имати одређен број месеци радног стажа. Питање је како ће родитељи финансијски издржати јавашлук који им је наметнут. Постоји колико год хоћете још питања у вези са самим системом образовања, а одговор зависи од ових који се зову студенти, а који заправо не желе да уче, не желе да студирају. Они су ти који иду по белом свету да се жале на Србију, иду код усташа да се жале на Србију, на власт у Србији. Каква год да је власт, отићи код усташа или код наследника нациста, то је, заиста, нешто што нико нормалан не може да прихвати. То раде ти блокадери и на тај начин они представљају Србију у Европској унији.
Нас не интересује шта мисли тај усташино, како га ја зовем, Пицула и шта мисли тај Босанац, шта мисле остале усташе и шта мисли тај Британац који има неке примедбе. Не интересује нас то. Интересује нас да се у овој држави коначно успостави нормалан начин функционисања. Ово што се понекад можда и чини да је нормално и што нам тако представљају у медијима, бојимо се да ће ескалирати нечим веома озбиљним и нечим веома опасним. Чињеница јесте да је знатно смањен број људи који прате такозване блокадере, али звер је најопаснија кад је рањена. Они се сад понашају као рањена звер. Ми пола године позивамо режим да ово заустави. Нисмо позивали ни на силу, ни на бруталност, ни на грађански рат. Само смо позивали на примену закона и да се дозволи коначно полицијским службеницима да користе опрему и наоружање које имају и које, заправо, они морају да користе када за то постоји потреба. Нису они манекени који се приказују тамо са визирима, са пиштољима, пендрецима и тако даље. Не, они све то носе да би употребили када за то постоји потреба, да би заштитили јавни ред и мир. То је основна обавеза полиције и сваког полицијског службеника.
Ово сада није примедба на полицију, на полицијске службенике. Ово је примедба на режим који очигледно то полицији не дозвољава, јер сигурно да ниједан полицајац не ужива у малтретирању и вређању од стране блокадера. Ми зато упорно позивамо власт да омогући полицијским службеницима да примењују закон. Примена закона у заштити јавног реда и мира није бруталност, није ни прекомерна употреба силе. Може то да се деси, то су појединачни случајеви, ако се деси, за то постоје дисциплинске комисије, за то постоје прекршајни судови, за то постоје кривични судови и појединачни случајеви се решавају. Много смо ми дозволили.
Нисмо заборавили ни оно од пре неколико година. Нико више не прича шта је са оним полицајцем што су га испред дома Народне скупштине испребијали, што су му поломили ноге. Тада је био у критичном стању, па је питање да ли тај човек данас може да ради, да ли је он уопште способан за живот. То је још тада почело. Још тада је почело додворавање овима, да би као власт била фина.
Понављамо, ми српски радикали смо фини, ми српски радикали смо државотворни, ми српски радикали само тражимо примену закона, у овом случају Закона о јавном реду и миру. Без тога нам мира и реда на улицама и градовима неће бити.
Ово, заиста, није „пет до дванаест”; ово је већ „дванаест и пет”, да режим почне да примењује закон, јер незадовољство народа због хаотичног стања расте из дана у дан. То незадовољство је донедавно, заправо до 12. априла, било усмерено на блокадере. Од 12. априла, кад власт није урадила ништа да се то стање поправи, незадовољство народа полако прелази и на власт. Наравно, ми не бранимо власт, то није наша жеља ни обавеза. Ми бранимо поредак, ми бранимо Устав, ми бранимо државу. Тврдимо и још једанпут поручујемо режиму: то је могуће само применом закона.
Ми смо имали толико. Ако имате питања, изволите. Ако немате, хвала што сте били.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР