Председник Српске радикалне странке проф. др Војислав Шешељ је на челу делегације српских радикала поводом двадесете годишњице смрти Слободана Милошевић, данас положио венац на његов гроб:
Проф. др Војислав Шешељ: Даме и господо, делегација руководства Српске радикалне странке дошла је данас, на двадесетогодишњицу смрти, да ода почаст некадашњем председнику Србије и Југославије Слободану Милошевићу.
Слободан Милошевић је јуначки погинуо у Хашком трибуналу. Српски непријатељи су га убили јер нису могли да га победе. Он је тамо остао непобеђен. Он је растурио три оптужнице, демаскирао фалсификована документа и разбио лажне сведоке. Кад су видели да га не могу победити, одлучили су да га убију на крајње подмукао начин. Слободан Милошевић је дуго имао срчаних проблема. У болници „Броново” холандски лекари су му преписали добре лекове који су му помагали, а кад су одлучили да га убију, кришом су му у затвору давали два тешка антибиотика који служе за лечење лепре и туберкулозе. Ти антибиотици су познати по томе што сузбијају дејство лекова за срце, тако да је Слободан Милошевић имао великих проблема. Једном је и у судници, непосредно пред смрт, рекао да осећа да му је глава тешка пола тоне. Тражио је лекарску помоћ, судије нису дале. Нико га није обилазио.
И, једног дана, претходног дана смо се видели заправо, ја сам са својом групом изашао у шетњу, а он је био у својој канцеларији, где је очекивао, мислим Момира Булатовића да дође, јер га је спремао за сведока. Пришао сам његовом прозору, разговарали смо. Увек кад смо разговарали прво је потенцирао положај своје прогоњене породице. Породица му је била расута, супруга и син у Москви, ћерка у Црној Гори. Све их је досманлијски режим прогонио на основу измишљених кривица. Његовог сина су оптужили да је претио неком мангупу и криминалцу из Пожаревца да ће га сасећи моторном тестером. Можете мислити. На ком би то суду прошло да му је претио моторном тестером. Нити је имао тестеру, нити је показивао тестеру, ништа. А ћерку Марију су гонили зато што је испалила неколико метака у ваздух кад су јој одвели оца из виле „Мир”. Која је ту кривица? Шта је ту? А супругу су оптужили да је наводно наговарала секретара Владе да додели неки стан дадиљи која је чувала њеног унука. То су њихове измишљене кривице, а то су радили само да би још више напакостили Милошевићу, да би му отежали положај, и уместо да непрекидно размишља о свом предмету, да се што боље спрема за суђење, он је морао непрекидно да размишља о својој прогоњеној породици.
Русија је дала гаранције неколико пута да би преузела Слободана Милошевића на лечење, гарантовала је да ће га вратити назад на суђење. Међутим, нису га пуштали. Хтели су заправо да га убију, и убили су га. И убили су га на најподмуклији начин. Мислили су да се то може сакрити. Не може се то сакрити.
Неко време пред смрт, да ли је било недељу дана, или петнаест, не могу се тачно сетити, Слободан Милошевић је ишао на преглед у болницу „Броново” и опет се жалио да лекови уопште не делују. Лекари су онда његову крв темељитије истражили. Увек кад год би га прегледали, видели су да има довољна концентрација лекова који су му додељени, који су му прописани, него је чудно било што лекови не делују. Чудили су се томе најбољи холандски лекари, који су имали огромно искуство у лечењу болести срца. И нађоше онда ова два тешка антибиотика, и саопштили су Милошевићу. Чак је написмено то добио у оним налазима када се отпушта из болнице, знате како то отприлике изгледа.
Он је тада наложио свом правном саветнику, од кога годинама није имао никакве користи, за кога смо сазнали да је све време радио за енглеску обавештајну службу, да однесе његово писмо за министра иностраних послова Руске Федерације. Наравно, Зденко Томановић данима и данима није носио то писмо. Тек кад је Милошевић умро, онда је, да се покаже пред новинарима прочитао то писмо и однео га у амбасаду, кад је све било касно. Да се на време интервенисало, да је на време спречена та врста тровања – јер то је тровање кад вам дају недозвољени лек, кад вам дају лек који вас не лечи него вас убија, спречава дејство других добрих лекова.
Тако је убијен Слободан Милошевић, а они који су га изручили Хашком трибуналу биће уписани у српској историји као највећи издајници, на челу са Зораном Ђинђићем, Војиславом Коштуницом и осталима.
Кад је изручиван Хашком трибуналу, заседала је Влада Србије. Изручили су га на Видовдан, најсветији од свих светих српских националних празника. Само је један министар на седници Владе гласао против, то је био Обрен Јоксимовић. Само се један после гласања „за” јавно покајао, то је највећи, слободно могу рећи највећи живи српски глумац Бранислав Лечић. Други су годинама били поносни што су Милошевића послали у Хаг. Да ли се сећате тог времена?
А ја сам по повратку, већ у авиону, дао интервју за портале „Курира” и „Блица” чини ми се, да ли беше „Блиц”, и оптужио Зорана Ђинђића као великог криминалца, највећег тада у Србији, и за убиство Слободана Милошевића. Тај Ђинђић је иначе познат по томе што никад ништа добро није урадио за Србију, али је испуњавао све захтеве српских непријатеља са Запада и зато спада у ред највећих српских издајника. И то сам у авиону саопштио, и одмах се дрека нека створила, одмах галама, нападам мртвог Ђинђића и – треба га саслушати, треба му судити, ово, оно, али не усудише се. Не усудише се било шта да предузму, јер није тешко доказати да је Ђинђић издајник и да је криминалац, а да је Милошевић јунак, да је јуначки погинуо.
Са Слободаном Милошевићем сам се познавао дуго. И онда кад се нисмо познавали, понекад би ме хапсио, држао у затвору јер је моја антикомунистичка пропаганда била режиму неподношљива. Антикомунистичка и српска националистичка. Међутим, кад је год Србија била у кризи, Милошевић ме је звао и сарађивали смо, и никад није имао поузданијег партнера у политичкој сарадњи.
Проф. др Милован Бојић: Или је мене слао.
Проф. др Војислав Шешељ: Или је слао проф. др Милована Бојића да ме хитно нађе и да ми нешто поручи. Али, било је и тренутака када смо се жестоко сукобљавали. Сукобили смо се око Венс-Овеновог плана и у још неколико ситуација. А некако је мене било најлакше да ухапси. Ја нисам хтео ни тучу с полицијом, ни крвопролиће, ја одем у затвор пркосно, излазим певајући. Али једну ствар никад нећу заборавити. Стамболићев режим ми је забранио судски седам књига. Кад је Милошевић победио Стамболића, кад је преузео власт, више ми никад ниједна књига није забрањивана. То што одем мало у затвор, месец-два, некад четири, све то прође за човека који је навикао да робија и који је знао зашто робија, али забрана књига, то је као да вам мозак убијају, као да вас потпуно уништавају, елиминишу са овога света. То је нешто најгоре. А мени су седам пута књиге забрањивали, осуђивали на ломачу. Он је престао то да ради и ником није забранио књигу никада.
Зна се за мој проблем са социјалистима када су ми 1997. отели победу на изборима. Дошао Гелбард у Београд и рекао – против Шешеља су сва средства дозвољена. Ја одмах сазнам за то. Питају ме многи што нисам изашао на улицу да се тучемо с полицијом због отете победе. Па зар је вредна та председничка функција крвопролића, међусобног убијања Срба? Ја то нисам хтео.
А онда када је то завршено, требало је формирати владу. Драшковић и ја смо имали довољно да формирамо владу. Мислите ли да ми је пало на памет да формирам владу са Вуком Драшковићем, великим издајником? Не. Нисам хтео.
Милошевић је неких шест месеци, је ли тако беше, професоре, преговарао са Драшковићем. И само што се договоре, сутрадан зове Драшковић или његова жена – треба још ово, треба још оно, треба све комшинице, све рођаке, сви ови, сви они, да се запосле у некој амбасади на неко функционерско место и тако даље. Томе није било краја. А мене је Милошевић позивао више пута у то време. Прво ми је слао Јовицу Станишића да ме довезе, па га ја једном упитах – а што баш по мене долази шеф Удбе? Он се насмеја грохотом, и после тога ми је слао Живка Шокловачког, он је био неки функционер ЈУЛ-а. Али сам одлазио сваки пут код Милошевића, он ме је убеђивао да ми радикали уђемо у владу, ја нисам хтео. Убеђивао сам га да узме Вука, па ће се Вук брзо компромитовати и тако ће га упропастити и избацити и шта ја знам, а он је све оклевао, видевши какву будалу има пред собом. А Мира Марковић је у својим мемоарима (надам се да сте читали њене мемоаре, веома су вредни) многе чињенице изнела. Све што је написала, све је истина, а изгледа да је неке ствари прећутала, није хтела да напише.
И тако је то трајало све до марта месеца, а тада је већ објављено у медијима да су шиптарски терористи ископали много километара ровова у појединим подручјима Косова и Метохије и да је све спремно за оружану побуну. Зове ме Милошевић, показује ми податке Удбе, показује ми податке војне службе безбедности, и онда ме пита. Били смо на „пер си”, зближили смо се и постали прави пријатељи тек у Хагу: „Видите, шта је ово, је л’ да уђем са Вуком у владу?” А претходног дана се договорио са Вуком, чак га је Мирко Марјановић ваљда навео да пише неку декларацију о националном јединству. „Зар с њим да правим владу, да ми сутра забоде нож у леђа”? И шта ћу, ја попустим. Формираћемо владу под условом да никад ни по коју цену не напуштамо Косово и Метохију. Ту смо постигли споразум, отишао сам у странку, тамо сам сазвао кључне људе из руководства и рекао им за то. Сви су одмах прихватили. Можда су неки тајно прижељкивали, али нису смели да ми кажу.
И одем опет код Милошевића, тамо су ме чекали Мирко Марјановић, Горица Гајевић и Миломир Минић. Ево, каже – ово су моји најближи људи из руководства, могли сте и ви некога довести. Ја нисам довео никога. – Хајде, ви се повуците у кабинет. То је била библиотека Карађорђевића, много лепих књига, највише на француском језику, а ја га нисам знао, нисам га никад учио. И ми смо за сат времена саставили Владу Србије, која је добро функционисала, која је функционисала без неких нарочитих проблема.
И Милошевић је у Хагу потврдио да никад поузданијег политичког савезника није имао. Раније смо размењивали тешке увреде. Хајде, није било баш кочијашких псовки, али малтене и тога је било. Преко свега тога смо прешли. Наравно, није Милошевић никад сам изрицао те увреде, него задужи неког од својих. Оно када су ме најжешће напали мислим да је Дачић био. А помињем сад Дачића зато што ми је искрено драго што је оздравио. Сад смо у коалицији за ове локалне изборе у десет општина, и не дај Боже да му се нешто гадније десило, баш би било и за нас тешко у овој кампањи. И надам се да ће што пре потпуно да се опорави. Иако се не слажемо по многим стварима, знате, он је остао задрти комуниста, а ја сам антикомуниста, али ипак се мора признати да је патриотски настројен, и зато нисмо никакве сметње правили.
Ушли смо у коалицију сада са напредњацима. Коалицију предводи лично Вучић, ту су поред Дачића и социјалиста радикали, ту је Вулинова странка социјалиста, ту су ови из странке пензионера Кркобабићеви, ту је Милица Ђурђевић из Заветника, има још једна или две, можда и три мање странке, које не иду у свим општинама, него понегде, на изборе.
Дакле, у Хагу смо имали времена, целу годину смо били заједно; виђали смо се и поред тога, кад он има посету и ја посету, па се нађемо, и закључили смо да је највећа грешка била што се на време нисмо споразумели и формирали коалицију. Али ето, десило се како се десило. После онога кад се погреши, ту кајање много не помаже, а кад човек има јасан циљ пред собом, кад је тај циљ патриотски, посебно кад је поштен, кад је частан, онда ту нема узмицања.
Многи његови сарадници који су били у Хагу нису хтели да сведоче у његову одбрану. Ја сам одмах пристао. Можда сте гледали то сведочење, трајало је четрнаест или петнаест дана. Нисам се либио и псовкама да наступим и на све друге начине, јер са српским непријатељима треба се брутално ухватити укоштац. Нема ту циле-миле, нема ту устручавања, нема ту попуштања.
Милошевић није попустио ни за јоту, њега су убили. Хтели су и мене да убију, али на време је дошло до интервенције руског Министарства иностраних послова, након што су ме посетила три лекара, један Србин, један Француз и један Рус, са оне чувене клинике „Бакуљев”, кога је Лео Бокерија, чувени кардиолог, лично одабрао међу млађим људима да дође да види у каквом сам стању. И онда су попустили. Кад су Руси реаговали и запретили им попустили су, испунили све моје захтеве, и тад су заправо и капитулирали кад су ми испунили захтев да се сам браним, да сва документа морам добити на папиру, на српском језику, да ми се мора променити судско веће и тако даље. То је за њих била капитулација. Ја сам тада био потпуно убеђен да сигурно побеђујем.
Знао сам и раније, кад сам кренуо тамо, да ћу победити, али било је некад трачак сумње да се појави да ме присиле таквим бруталним поступцима да идем на штрајк глађу, да дођем до ивице смрти, да нећу успети. Ево, успео сам. Жао ми је, Милошевић је успео да се одбрани, да умногоме одбрани Србију, али нажалост, тамо је подлегао мучком убиству. Србија би била сасвим другачија да се и он вратио и да је наставио да се бави политиком. Можда би још био жив, јер ми имамо добру медицину, нарочито кардиологију, је ли тако, професоре, и све би било другачије кад би дошао у руке нормалних лекара. Ови холандски лекари углавном су били нормални, али кад не би било оних који подмећу кочеве, који подмећу погрешне лекове, који убијају.
Проф. др Милован Бојић: Ја ћу само да кажем да сам поносан што сам био савременик и сарадник Слободана Милошевића. Сећаћу се до гроба ноћи 5. октобра коју смо провели заједно у вили „Мир” (тада сам био са њим целу ту ноћ) и његовог држања и тада, те ноћи. И овде на сахрани Мире Марковић сам рекао да ће ово бити место где ће се људи окупљати и да ће његово дело бити пример и епопеја за историјске читанке и изучавање како се један вођа и један мали народ одупирао светској хегемонији и глобализму.
Сетите се, за ове две деценије само, колико је тада и пре изречено лажи о Слободану Милошевићу и његовој породици. Ви знате да је лаж као грудва снега, јер она котрљајући се постаје све већа и већа, али кад стане, она се истопи.
Новинар: Господине Бојићу, ја се извињавам, стиже унука председника Милошевића из Русије. Да вас упознам. Марија Милошевић, изволите.
Марија Милошевић: Добар дан.
Проф. др Војислав Шешељ: Добар дан, госпођице.
Марија Милошевић: Како сте?
Проф. др Војислав Шешељ: Па ево, старац.
Марија Милошевић: Гледала сам вас преко телевизије, сад се видимо и драго ми је.
Проф. др Војислав Шешељ: Ја сам донео једну моју књигу, сада ће ми донети из аута, то је књига о процесу Слободану Милошевићу, „Кршење процесних права Слободана Милошевића током хашког суђења”. Е, ја морам мало да седнем, седите и ви са мном. Ово је проф. др Милован Бојић, врхунски српски кардиолог и директор болнице „Дедиње”. Ми ћемо морати сада да идемо, а остаће овде наша делегација на челу са Александром Шешељем; ту је и Миљан Дамјановић, потпредседник, ту је и генерални секретар Андријана Арнаутовић, и ту је члан Председничког колегијума Малбаша.
Проф. др Милован Бојић: Само да довршим ову мисао – лаж се котрља као грудва снега, а кад стане, она се истопи. Топи се лаж о Слободану Милошевићу и његовој породици, и како време иде, све више ће долазити до изражаја његова историјска личност.
И хоћу да кажем да ме је десетак дана пред смрт пророчански звао и молио да дође до мене документација о којој је професор Шешељ говорио, о његовом здравственом стању. Говорио ми је да му је глава тешка као тона, да су налази изузетно компликовани и био је узнемирен. Оно што је тражио од мене је да се вештачи документација која ће ми бити достављена, и пазите, каже – Молим те, нека се медицински вештачи у неутралној држави, у најбољој могућој институцији, да буде подложна свакој могућој провери и да одговори суду медицинске науке, праксе и историје. Ја сам ту документацију послао у Краљевски институт Оденса у Данској преко једног пријатеља, професора Милоша Стојиљковића. Вештачена је та документација и предао сам је покојном Момиру Булатовићу, који је објавио у својој књизи, где јасно и дословце пише све ово о чему је професор Шешељ говорио. Хвала.
Проф. др Војислав Шешељ: Професоре, још бих те замолио, пошто си ти писмен човек, једну оловку да ми позајмиш.
Проф. др Милован Бојић: Немам оловку.
Проф. др Војислав Шешељ: Е, како може писмен човек без оловке?
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР