АЛЕКСАНДАР МАРТИНОВИЋ: Даме и господо народни посланици, као што је рекао овлашћени представник СРС мр Дејан Мировић, СРС је против доношења закона о враћању одузете имовине и обештећењу, из више разлога. Пре свега, Предлог закона, и они који га заступају и они који га бране полази од једне погрешне претпоставке, да је до одузимања имовине на самом крају Другог светског рата дошло на један неправедан начин, који је био супротан правним прописима.
Ако узмете члан 2. Предлога закона видећете да је до одузимања имовине, односно до преласка приватне својине у државну, задружну, друштвену или опште народну својину дошло на основу одређених правних прописа. Ако бисмо испитивали да ли су сви ти правни прописи били праведни, у смислу некакве земаљске или небеске правде или некаквих филозофских идеала правде, онда бисмо то могли да учинимо у односу и на законе које доноси, рецимо, овај сазив Народне скупштине.
Друго, ко каже да су сви они којима је одузета имовина после Другог светског рата ту имовину стекли на легалан и на поштен начин? Мој уважени колега Жика Гојковић је причао о неким тајкунима који су се током деведесетих година обогатили, док је народ сиромашио, док је држава крварила, била под санкцијама, бомбардована итд. Господине Гојковићу, то се дешавало и после Првог светског рата.
Да ли знате која је била актуелна песма, монструозна песма, али заиста је истинита, која је певана у Србији непосредно после завршетка Првог светског рата? "Неком рат, неком брат, ја ћу лиферант". Док су српски војници гинули на Солунском фронту, господине Гојковићу и сви ви из владајуће коалиције, неко се и тада богатио.
Милунка Савић, жена херој из Првог светског рата, чувени бомбаш српске војске, да ли знате како је скончала свој земни живот – као чистачица клозета у Београду. До тада су неки куповали фабрике, руднике, хотеле, пола оне бивше Краљевине Југославије је било њихово. Да ли мислите да је све то било на праведан начин, на моралан начин, на легалан начин?
Колеге из СПО, намерно апострофирам њих, јер они су се некако у јавности највише експонирали као заступници о реституцији, имовине која је одузета после Другог светског рата, кажу да баштине традиције Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини генерала Драже Михајловића.
Сада ћу вам, господине Гојковићу и вама, господине Чикириз, пошто ви данас представљате ту партију, изнети неке историјске чињенице, па ви на основу тих чињеница просудите да ли ви заиста у идеолошком смислу баштините традиције Равногорског покрета.
У рукама имам записник Омладинске конференције четничких одреда југословенске војске на територији Црне Горе, Боке и Санџака, одржане у Шаховићима на дан 30. новембра 1942. године. Присутни су: изасланик министра војске, морнарице и ваздухопловства генерала Драже Михајловића, мајор Захарије Остојић; командант четничког одреда Југословенске војске у отаџбини на територији Црне Горе, мајор Ђорђије Лашић и команданд лимско – санџачких четничких одреда мајор Павле Ђуришић.
Имам закључке са те конференције. Ево како гласе неки од тих закључака: "Приватна својина је зајамчена, а њен обим мора се ограничити законом у општем интересу. Земља припада оном ко је обрађује. Велики приватни поседи морају се укинути и ставити држави на расположење. Ово ће држави олакшати потпуно решење аграрне реформе. Аграрно питање мора бити решено потпуно и правично. Целокупна индустрија мора бити у државним рукама. Велика трговина мора бити у државним рукама, а мала у приватним, под контролом државе. Привреда треба да буде изграђена на принципу државног задругарства. Трговачки послови, новчани и кредитни заводи морају бити у државним рукама". У тачки 10. ових закључака се каже: "Обавезно се морају донети закон о испитивању порекла приватне имовине од 1918. године до данас", дакле до 1942. године, "и мора се донети закон о кривичној одговорности свих оних који су допринели на било који начин пропасти државе".
Шта хоћу да кажем? Није тачна теза, у историјском и политичком смислу, да су за национализацију после Другог светског рата били само партизани и само комунисти. Готово идентичан став имала је и Југословенска војска у отаџбини. Зашто? Зато што је друштво Краљевине Југославије заиста било препуно социјалних и друштвених противречности као што је и данашње друштво.
Онда је било превише богатих, они који су били, како каже Борис Тадић, безобразно богати и они који су били изузетно сиромашни. За радикалне друштвене реформе у Краљевини Југославији били су и комунисти и равногорци. Само што су равногорци то хтели да изврше у нешто блажој форми, комунисти су то хтели да изврше на револуционаран начин. Суштински, у социјалном погледу, они се нису разликовали, јер су и једни и други, и партизани и равногорци, долазили из истог социјалног миљеа. Све је то мање, више био сиромашан народ, који је вапио за мало већим степеном друштвене правде.
Осим тога, узмите записе владике Николаја. Много је критичких речи на друштвени систем Краљевине Југославије. Сетите се његових речи: "О онима који шест дана у недељи мисле на Краљевину Југославију, шест дана у недељи чине безбожна дела, а онда седми дан долазе у цркву и каже пале дебеле свеће Богу". Сетите се његових речи. Шта ће нас, каже, Србе Стаљин да учи комунизму? Па ми смо сви одрасли у породичним задругама, где је десеторо деце јело из исте чиније.
Ово сам рекао само да би мало променио ту потпуно погрешну представу да су за овакав степен и за овакав вид друштвених реформи био само један антифашистички покрет у Србији. Био је и онај други.
Шта је проблем са овим предлогом закона ако се усвоји? Практично, овај предлог закона ће омогућити да Војводина поново дође у Немачке руке. Највећи део земљишних поседа у Војводини,. Кад кажем Војводини, мислим и на Барању, јер је и то била Војводина, су у ствари држали Немци. Ако ћемо да враћамо имовину која је одузета после Другог светског рата, то значи да ми Војводину испоручујемо поново у немачке руке. Они су били власници великих земљишних поседа, најквалитетнијих кућа, погона, фабрика, шума, итд. Да било је и шума у Војводини, има их и данас на Фрушкој гори, око Вршца, итд.
Дакле, ако ћемо да враћамо имовину без било какве селекције, онда то господо значи да ми Војводину враћамо у економском смислу под окриље Немачке, а у дугорочном погледу, можда чак и у политичком смислу. Зашто ово говорим? Данас је власник огромних земљишних површина у Војводини један хрватски тајкун, Ивица Тодорић, власник фирме "Агрокор". Иначе је купио, рецимо, чувену фабрику "Дијамант" из Зрењанина. Шта он ради? Од Немаца, од немачке фирме "Фен" добија нове тракторе, потпуно нове тракторе и онда их без накнаде даје пољопривредницима у Војводини, а они има обавезу да за две, пет или десет година то врате, тај трактор врате кроз одређену количину пољопривредних производа. Мислите ли да се то случајно ради?
Ми смо се некад смејали да ХДЗ значи Хрватска до Земуна. Међутим, политиком свих влада од 2000. године, у економском смислу то заиста значи, јер су Хрвати у економском смислу заиста дошли до Земуна. Најквалитетније земљишне површине данас у Војводини држе Хрвати. Не знам да ли то и једна друга држава на свету дозвољава, сем наше.
Иначе, господин Ивица Тодорић, за вашу информацију, можда је и пријатељ са неким од министара у актуелној влади, је 1971. године осуђен зато што је учествовао у оном чувеном масовном покрету Хрватске, тзв. МАСПОК, а 1990. године био финансијер Туђмановог ХДЗ.
Што се тиче ових навода о жртвама холокауста, просто не могу да верујем да они који причају о томе не познају елементарне историјске чињенице. Србија, жао ми је што господин Андрић није ту, Србија и српски народ нису учествовали у холокаусту над Јеврејима. Холокауста је било али у режији Немаца и кад је у питању Срем, у режији усташа. Срби нису убијали Јевреје.
Што се тиче ове фамозне Уредбе, коју је поменуо господин Андрић, она је вероватно постојала, али је та Уредба донета просто зато што је маневарски простор те српске Владе националног спаса генерала Милана Недића, био јако сужен. Милан Недић јесте потписао ту Уредбу, али не из идеолошких разлога, Немци су у идеолошком смислу били против Јевреја, хрватске усташе су у идеолошком смислу биле против Јевреја. Недић у идеолошком смислу није био против Јевреја, преузео је функцију председника те српске Владе националног спаса да би од биолошког уништења сачувао српски народ у централној Србији, јер су му Немци јасно ставили ултиматум – или ћеш да се прихватиш да будеш председник те владе, или ћемо ми да тај остатак, остатака српске државе, да пустимо усташе, арнауте и Бугаре. Шта би остало од Србије да се тај човек те функције, тешке, није прихватио? Па, вероватно ништа. Питање је да ли бисмо ми уопште овде данас седели и причали о закону о реституцији?
На крају крајева, хајде да отворимо још једно друго питање. Да ли ће поједини Јевреји у материјалном смислу да одговарају због жртава које је због њихове политике претрпео српски народ? Да ли се сећате Мадлен Олбрајт? Да ли се ви сећате ко је био командант НАТО пакта у време агресије 1999. године? Људи који су били пореклом Јевреји. Имају ли они неку обавезу према Србији и према српском народу? Очигледно немају. Све захтеве за обештећење Јевреја у Другом светском рату треба успоставити Немачкој, која је окупирала Србију и треба испоставити актуелној Хрватској, која је баштиник усташке идеологије и то је Фрањо Туђман још 1990. године отворено признао- По његовим речима Независна држава Хрватска није била само, како је он рекао, квинслишка творба и фашистички злочин, него израз повјесних тежњи хрватског народа. Па што то не кажете Јадранки Косор, која каже да јој је Хашим Тачи најбољи пријатељ на свету. Човек који је трговао српским органима, то не смете да јој кажете. Кажите им да је ова хрватска држава, која данас постоји у идеолошком и политичком смислу наследник Павелићеве Независне државе Хрватске. Њима испоставите рачун за обештећење Јевреја и Срба који су убијени на територији Независне државе Хрватске.
Подсећам вас да је у време Другог светског рата, усташки барјак се вијорио и у Земуну и у Сурчину и на Новом Београду и на Петроварадину. Немојте те чињенице да заборављате.
Што се тиче онога што је јутрос говорио господин Варга, потпуно разумем његову позицију припадника мађарског народа и његов захтев да се кривица за злочине који су се над Србима дешавали у Војводини од стране мађарских окупатора, постави на индивидуалну не на колективну основу. Слажем се са тим, али зашто онда кад смо у питању ми, Срби, се не примењује тај исти принцип? Мађари су индивидуално одговорни, а ми Срби смо колективно одговорни. Ми треба да доносимо декларацију где ми сами кажемо, јесте, ми смо као народ одговорни за оно што се десило, или оно што су нам рекли да кажемо да се десило, а у ствари се није десило. Зашто та селекција? Па, и мене, као Србина, боле српске жртве, као што и господина из СВМ боле мађарске жртве и то је потпуно нормално и то не треба да се осуђује.
Хајде да заузмемо један принцип који онда важи за све. Или је индивидуална одговорност генерална и односи се на све, или је колективна одговорност генерална, па се опет односи на све. Овде се поставља питање, као што је рекао и Дејан Мировић, принципа правне сигурности.
Извините, господо, зашто би моја деца, зашто би ваша деца, зашто ваши унуци требали да буду одговорни за нешто што се десило пре 70 година? Који је основни вид реституције по овом закону? Формално, то је натурална реституција, ако узмете члан 18. Предлога закона, видећете да се у 10 тачака нормирају изузеци од натуралне реституције. Ова десета тачка је чак потпуно магловита, каже – у другим случајевима утврђеним овим законом, шта то значи?
То значи, да је финансијска реституција примарна. Извините, зашто да ја одвајам од уста своје деце, или ви од ваше, да нешто што је наводно била неправда, а десила се пре 70 година? Значи, ми ћемо једну неправду, а питање је да ли је у свим случајевима била неправда, да исправљамо тако што ћемо да проузрокујемо још већу неправду. Да ли грађани Србије немају ништа паметније да раде, него да исправљају криве Дрине, чији је био хотел, рудник, или 100 хектара земље 1945. године? Мислим да Србија има и те како пречих послова и пречих брига.
На крају крајева, господине Ђелићу, заиста ми није јасно како мислите да спроведете овај закон и како мислите да спроведете закон о јавној својини у држави која апсолутно нема уређен катастар? Ми данас имамо на хиљаде спорова између приватних лица због неуређеног катастра. Туже се људи, огромне парнице се воде, парнице трају по 10, 20, 30 година, људи не могу да установе шта је чије. И ви, уместо да претходно уредите катастар, ви се спремате да донесете закон о јавној својини и закон о реституцији. Како мислите да га спроведете? Врло тешко.
У Војводини имате ситуацију да је постојао систем земљишних књига и тај систем је био добар. Некоме је пало на памет да то укида. У неким општинама у Војводини имате двојни систем вођења евиденција непокретности. За нека села је меродавна земљишна књига, за један други део општине су меродавне катастарске књиге и врло често те две евиденције непокретности нису једна са другом у складу. Држава још увек не зна шта је њено. Покрајина не зна шта је њено. Општина не зна шта је њено, у смислу непокретности.
У ситуацији кад се не зна шта је чије, ви доносите закон о реституцији о јавној својини. Остаће мртво слово на хартији, јер нису претходно спроведени неки други закони и нису донети неки други закони који су обавезно морали да буду донети. Да не кажем да је предлог закона у правничком смислу потпуно лош. Замислите шта пише у члану 3, ја нисам могао да верујем: Члан 3. став 1. тачка 1. каже: "под имовином се подразумевају одузете покретне и непокретне ствари, као и одузета предузећа". Онда сте могли да ставите још један зарез, па – као и одузете шуме, пашњаци, ливаде, шупе, кокошињци, хотели, итд. Чему овакво набрајање?
Друго, дефиниција имовине није тачна. Овде седе људи који су правници, адвокати, итд. Имовина је, господине Ђелићу, скуп права и обавеза, а не скуп покретних и непокретних ствари. То у неком нејелементарнијем правничком смислу није тачно.
Заиста ми није јасно како је могуће да сте поднели амандман којим наводно спречавате да корисници права на реституцију буду лица која су припадници окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије за време Другог светског рата, а који су страни држављани? Господине Ђелићу, да ли је вама позната једна елементарна историјска чињеница – када је трајао Други светски рат, они који су припадали СС јединицама и јединицама Вермахта на територији Војводине нису били држављани немачког Рајха, него држављани Краљевине Југославије. По овом вашем амандману, они и њихови наследници имаће право да им се врати одузета имовина. Ја сам јутрос рекао, у полемици са господином Варгом – злогласна седма СС дивизија "Принц Еуген" која је у лето 1942. године извршила масовне злочине на Козари је била сачињена од припадника Немаца из Војводине, тзв. Фолксдојчера. У време када су убијали српске жене и децу на Козари, они нису били немачки држављани него држављани Краљевине Југославије односно, после тога, Демократске Федеративне Југославије, Федеративне Народне Републике Југославије, итд. Шта то значи? Да ће они или њихови наследници имати право да им се врати та, како ви кажете, неправедно одузета имовина?
Чак и да нема тог вашег амандмана, чак и да је остала формулација из Предлога закона, лице које је било припадник окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије за време Другог светског рата, шта мислите, како ће тај службеник у агенцији за реституцију то моћи да докаже? Једино ако случајно сазна. Јел знате ви неког човека који је припадао окупационим снагама, или његовог наследника, који ће у захтеву за реституцију да каже – Молим да ми се врати 50 хектара земље, знате, ја сам у време Другог светског рата био припадник СС јединице. Ко ће то да каже? Неће нико. Како ће агенција моћи да сазна за ту чињеницу? Сасвим случајно. Другачије не. Зашто? Зато што је поступак за враћање одузете имовине по овом предлогу закона управни поступак. Какав је управни поступак? Једностраначки. Нема друге странке у поступку. Шта мислите, колико ће бити тих, условно речено, савесних и моралних људи који потражују своју имовину, а који ће да кажу – знате, мој деда је за време Другог светског рата убијао Србе? Таквих нема. А тамо неки службеник у тој вашој агенцији за реституцију моћи ће само пуким случајем да за то сазна, јер је прошло 70 година. Многе ствари нису откривене. Многе ствари се још увек држе у тајности.
Господин Дејан Мировић вас је лепо подсетио на једну чињеницу, како је могуће да том вашем јавном слушању о овом предлогу закона присуствује немачки амбасадор? Како не присуствује шпански амбасадор? Или ирски? Или француски? Него баш немачки. Имају ли Немци неког интереса у целом овом замешатељству званом реституција? Имају. И те каквог интереса, политичког и економског.
Доношењем статута Војводине, доношењем закона о јавној својини, доношењем закона о реституцији, доношењем низа подзаконских прописа, ви, господо из Владе, васкрсавате Аустроугарску, Немачко царство и Војводину као северни део Србије поново гурате у немачке руке. То је сада сасвим јасно. Шта ће остати од ове и овакве Србије са оваквим законима?
Дакле, СРС је најодлучније против доношења закона о реституцији из идеолошких, из правних, из политичких, из економских разлога, зато што смо национална и државотворна странка.
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: Реч има господин Жика Гојковић, па господин Андрић Иван.
ЖИКА ГОЈКОВИЋ: Изузетно поштујем ову расправу поводом овог закона и зато ћу бити конкретан и врло јасан. Не бих се јавља да нисам директно прозван, али ћу се трудити да се више не јављам за реплике.
Рећи ћу само да поштујем став СРС када је у питању закон о реституцији и они су принципијелни, као и по неким другим питањима. Морам рећи да то изазива поштовање код људи који се баве политиком. Да ли је то исправно или погрешно, то ће показати грађани на изборима. Али, господине Мартиновићу, не могу да схватим да можете да правите разлике између неких тајкуна који можда долазе из Хрватске или овде, који су неки наши. Ниједан од њих није наш. Поготово они који су се обогатили 90-их година. Нас не интересује да ли је он дошао из Хрватске, да ли је дошао од негде другде или је у питању Мишковић или неко други. Ја вам тврдим да управо тај Мишковић највећу имовину има у Војводини и да је велико питање да ли се управо због тога не враћа у супституцији пољопривредно земљиште.
Такође, не говорим само у име Равногорског покрета, већ говорим у име свих поштених људи, кулака, интелигенције, патриота и свих оних којих је само у Београду побијено неколико десетина хиљада. Углавном су то били добри домаћини. Чисто поређења ради, за оне који су опијени комунистичким филмовима попут "Сутјеске", "Неретве", "Повратка отписаних" да кажем који је то однос величина. За време целог Другог светског рата, ово верујем да многи не знају, имао сам прилике да разговарам са историчарима који нису оптерећени било којом идеологијом, убијен је само један Немац. За време целог Другог светског рата и окупације у Београду је убијен само један Немац, а у неколико дана је побијено неколико десетина хиљада домаћина Срба, који су другачије мислили, који су имали и који су представљали монархистичку интелигенцију. Иза њих ће СПО увек да стоји и да се бори докле год будемо постојали, без обзира који проценат гласова будемо имали на изборима и сву своју политику ћемо базирати управо на националном помирењу.
(Председавајући: Време, господине Гојковићу. Захваљујем.)
Само још једна реченица, молим вас.
Реторика СРС је увек иста када је у питању реституција – ово ће направити нову неправду, вратиће се фолксдојчери, сад ће нам они одузети, вероватно са Чанком и Мађарима Војводину, остаћемо на београдском пашалуку. Ја могу само да кажем да такву реторику треба пажљиво саслушати…
АЛЕКСАНДАР МАРТИНОВИЋ: Још само када бисте ми рекли, господине Новаковићу, да ли на излагање господина Гојковића или господина Андрића.
Што се тиче излагања господина Гојковића, мој уважени колега ме апсолутно није разумео. Дакле, није спорно да је у Београду убијен један Немац. Није спорно да су Немци вршили одмазду један за сто. То нико не доводи у питање. То су опште познате чињенице.
Кажем вам да нисте у праву што се тиче социјалне филозофије Равногорског покрета. Ви сматрате да је Дража Михајловић био за то да се у друштвеном смислу очува оно стање које је постојало 6. априла 1941. године. Није био за то, био је против тога. Био је за друштвене реформе. Био је за национализацију. Био је за радикалну аграрну реформу.
На крају крајева, мерама национализације нису прибегавали само комунисти у Југославији и у источно-европским земљама. Мерама национализације, разних видова национализације су приступале и Велика Британија и Немачка и Француска, итд.
Ера либералног капитализма је напуштена тридесетих година са економском политиком и економском филозофијом Џона Мајнарда Кејнза. Та политика је извукла западне државе из велике економске кризе крајем двадесетих и почетком тридесетих година. Држава је почела да се меша у привредни живот. Није то био никакав спецификум комунистичке Југославије.
Што се тиче онога што је рекао господин Андрић, реч холокауст на јеврејском значи – жртва паљеница. Дакле, жртва холокауста је овај ко је убијен у холокаусту. Ако је холокауст одузимање имовине, онда су највеће жртве холокауста грађани Србије који су бестидно опљачкани и од 2000. године до данас, а у томе је, господине Андрићу, извините, учествовала и ваша партија, јер ако је холокауст одузимање имовине Јеврејима, шта је онда продаја шећеране за три евра? И то је холокауст.
АЛЕКСАНДАР МАРТИНОВИЋ: Даме и господо народни посланици, да не би било никакве забуне, нико не доводи у питање ни као странка, ја као човек, као родитељ, дубоко жалим за свим Јеврејима и уопште за свим невиним људима, без обзира на нацију и веру, који су убијени у Србији за време Другог светског рата.
Оно што покушавам да вас убедим господине Андрићу, холокауста је било, али у холокаусту Срби нису учествовали. Холокауст је изведен у режији Немаца, као што је у режији Немаца холокауст изведен и у Немачкој и у Мађарској и у северној Италији и у Румунији и у Бугарској и у Пољској. Где год је немачка окупациона чизма крочила, они су водили исту политику.
Недић, колико знам, у идеолошком смислу није имао ништа заједничко са фашизмом. Човек се нашао у једној таквој позицији да су му у јуну 1941. године у експлозији на Смедеревској тврђави погинули син, снаха и унук. Човек је остао без породице. Стављен је пред ултиматум – или ћеш се прихватити да буде председник те владе или више неће бити Србије и српског народа.
Ви који сте толики заговорници антифашизма, господине Андрићу, зашто данас подржавате НАТО пакт, пар екселанас фашистичку организацију?
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР