Кључно питање које се данас поставља у српској јавности је да ли Европска унија има алтернативу. У претхoдном периоду, фокус је био на правном делу ове дилеме, тачније бесправном отимању јужне српске покрајине од стране Брисела. Међутим, у тој расправи као да је запостављен економски контекст. Наиме, ретко се постављало питање да ли се Србији уопште исплати да уђе у ЕУ.
Одговор на то питање потражили смо од магистра међународног привредног права и посланика СРС-а Дејана Мировића, аутора књиге „Аргументи против ЕУ“, коју је објавио Српски сабор Двери.
Оливера Милетовић: Контролисани медији, аналитичари и власти нас непрестано убеђују да Европска унија нема алтернативу, посебно у економском смислу, да ли је то тачно?
Мр Дејан Мировић: Европска унија као наднационалана организација је корисна за богате земље Западне Европе, као што су Немачака или Француска. Немачка привреда има највише користи од ширења ЕУ ка Источној Европи. ЕУ је корисна и за старе чланице ЕУ као што су Шпанија или Грчка, јер те земље дугују свој развој Бриселу, тачније, добиле су током задњих тридесетак година огромну финасијску помоћ од централе у Бриселу. Међутим, околности су се измениле након пада Берлинског зида, за нове чланице ЕУ из Источне Европе, чланство у овој наднационалној организацији је више него штетно.
Оливера Милетовић: На основу чега то тврдите, да ли имате аргументе за ове тврдње?
Мр Дејан Мировић: Немачка је 1990. године имала извоз од око 400 милијарди марака. Године 2008, након проширења ЕУ немачки извоз је достигао око 1.000 милијарди евра. Шпанија је 2004. године добила од Брисела око 8 милијарди евра, или више пара из буџета ЕУ него 10 нових чланица заједно!
С друге стране, према подацима из пољских медија, око 2,3 милона, углавном младих и образованих људи, је отишло из Пољске након 2004. године. Данас они раде најслабије плаћене послове у Западној Европи. Ако је Пољска коначно ушла у „ЕУ-рај“ зашто њени грађани масовно емигрирају у иностранство?
Слична је ситуација и у суседној Румунији из које је такође емигрилало преко 2 милона људи. У Бугарској и балтичким државама су почетком 2009. године избили чак и социјални нереди, а Мађарска је на ивици колапса.
Такође, према подацима са сајта америчких државних органа, у јуну 2007. спољни дуг нових чланица ЕУ је достигао скоро невероватних 657 милијарди долара, што је пораст од око 200 милијарди долара у односу на исти период 2006. године!
Оливера Милетовић: Али, бруто домаћи производ земаља Источне Европе је бележио раст у овом периоду?
Мр Дејан Мировић: Према дефиницији БДП која се користи на Економском и Правном факултету у Београду, на пример у књигама као што су „Економска политика“ или „Национална економија“, БДП показује вредност финалних добара и услуга прозведених на територији једне земље у року од годину дана. Дакле, у БДП спадају и профити страних мултинационалних компанија који се трансферишу њиховим централама у иностранству. Какве користи имају грађани Србије, од раста БДП на папиру, ако „Ју-Ес стил“ трансферише огромене своте новца зарађене на српској територији својој централи у Америци?
Оливера Милетовић: Потпредседник Владе је најавио да за 2008. годину ЕУ доделила Србији из ИПА фонда око 160 милона евра? Зар то није доказ да ЕУ жели да помогне Србији?
Мр Дејан Мировић: Довољно је само упоредити губитак од око 267 милона евра од једностране примене Прелазног трговинског споразума са ЕУ, (према проценама саме власти изнетих приликом представљања буџета), и суму из ИПА фонда и биће вам јасно да Београд „помаже“ Бриселу а не Брисел Београду. Наравно, овоме треба додати и рекордан спољнотрговински дефицит од око 8,1 милијарди евра у 2008. години који се управо генерише у размени са ЕУ, што се и признаје у Националној стратегији за придуживање ЕУ, и ствари ће вам бити потпуно јасне.
Оливера Милетовић: Зашто су онда скоро све земље Источне Европе у ЕУ, или намеравају да уђу у ову наднационалну организацију?
Мр Дејан Мировић: Први разлог је корупција која влада у такозваним пробриселским елитама источноевропских земаља. Оне су, материјално, пословно и политички везане за Брисел. Слично је и у нашој земљи. Један од ретких изузетака од овог правила је чешки председник Вацлав Клаус. Други разлог је непостајање економске алтернативе. Србија има уговор о слободној трговини из 2000. године са Руском Федерацијом и зато се може рећи да ми за разлику од источноевропских земаља имамо економску алтернативу. Трећи разлог је најбоље описао словачки политичар Аугустин Хуска. То је страх који је завладао у малим европским земљама након НАТО агресије на СРЈ 1999. године.
Оливера Милетовић: Зашто је догма о ЕУ тако популарна у нашој земљи? Како је могуће да се говори о уласку у ЕУ и очувању Косова и Метохији у исто време иако је више него јасно да то није реално?
Мр Дејан Мировић: Успех оваквих провидних фраза о „Косову и ЕУ“ је последица неотитоистичког начина резмишљања који данас влада у нашим политичким елитама али и у друштву. Тај неотитоизам је најбоље описао српски интелектуалац Игор Ивановић. Карактеришу га и бесмислилице о „Србији као мосту између Истока и Запада“ и „кући са два улаза“ и слично. Као да Русија и Запад не могу да директно сарађују међусобно, па им зато треба посредник из Србије. Тешко је ово озбиљно и коментарисати.
Ипак, оваква мегаломанија није безазлена, јер је већ једном довела до распада СФРЈ. Титоистички режим лицемерене и неискрене политке није имао правог савезника ни на Истоку ни на Западу. С друге стране, примери суседне Бугарске која се определила за руску помоћ током хладног рата и тако сачувала своју територијану целовитост и поред турског сепаратизма и тероризма у Тракији, и Грчке која се определила за Запад и тако подигла своју економију, мада на уштрб губитка Кипра и увођења проамеричке војне хунте,показују колико је корисно да се једна тако мала земља као Србија определи за великог савезника.Наравно у садашњем тренутку то може да буде само Русија. Прозападна политика је доживела потпуни крах у ових 9 година.
Како у пракси пролази то неотитоистичко седење на две столице, показује и недавна изјава Серегеја Шојгуа који је јавно одбацио могућност да се италијански „Пунто“ продаје у Русији као српски производ. Дакле, то су узроци зашто је једна тако бесмислена фраза о „Косову и ЕУ“ прихваћена у нашој јавности.
Оливера Милетовић: Ви сте аутор и књиге „Запад или Русија“ и књиге „Косово и Метохија – Палестина систем криза“?
Мр Дејан Мировић: У првој књизи се разматра да ли је за Србију боље да се определи за Русију или за Запад као приоритетног савезника у економском , политичком и историјском смислу. У другој књизи се анализирају разлози за антисрпску политку Вашингтона која траје скоро 20 година и која је кулминирала отимањем Косова и Метохије у фебруару прошле године. Када се одбаце бесмислице о албанском лобију који контролише Америку, наводној кривици покојног Слободна Милошевића који већ 9 година није председник државе, и узме у обзир да на КиМ нема нафте већ само другоразредне руде као што је лигнит, као и чињеница и да је НАТО дошао на 150 километара од С. Петербурга, долази се до закључка да је антисрпска политика Вашингтона на Балкану компензација за антимуслиманску политку Вашингтона у Палестини и Ираку.
У том контексту треба посматрати и рад Хашког трибунала који подиже оптужнице против српских опозиционих политичара због њихових говора као што је то урађено у случају др Војислав Шешеља, док истовремено ослабађа терористе и криминалце као што су Харадинај и Орић који су се јавно хвалили својим злочинима.
Оливера Милетовић: Да ли „сарадња“ са ММФ-ом има алтернативу, или како ће Србија наћи око 100 милијарди динара неопходних за спречавање банкорта?
Мр Дејан Мировић: Интересантно је да се у нашој јавности непопуларни ММФ константно одваја од „светле“ ЕУ, иако је у члану 117 Споразума о стабилизацији и придруживању предвиђено да се економска помоћ Брисела условљава „сарадњом“ са ММФ-ом. Дакле, Брисел и ММФ имају усаглашену економску политику према Србији и то треба јасно рећи. Суму која нам недостаје треба прикупити одустајањем од једностране применене прелазног споразума са ЕУ, узимањем кредита од Руске Федерације који неће бити условљен као што је онај који нам нуди ММФ и опорезивањем трговачких монополиста. Дакле, треба додатно опорезовати најбoгатије, а не најсиромашније. Такође, треба укинути и нека министараства која много коштају, а немају добре резултате, на пример министарство економије за које се годишње одваја око 516 милиона евра!
Оливера Милетовић: Ви сте и народни посланик, како оцењујете најновију ситуацију у Народној скупштини?
Мр Дејан Мировић: Против Народне скупштине као државне институције, и посебно против антибриселске опозиције се свакодневно води невиђена медијска хајка. Наравно, постоје и бројни недостаци у раду овог законодавног тела, али за њих је пре свега, крива власт која је била дужна да обезбеди нормално функционисање ове институције у складу са Уставом. С друге стране, намерно се прећуткује се да расходи Народне скупштине чине мање од 0,5% укупних буџетских расхода.
Такође, посланицима опозиције се ускраћује право на слободу изражавања и мишљења иако им то гарантује члан 10 Европске конвенције о људским правима и члан 19 Универзалне декларације о правима човека УН. Наравно, на удару власти и контролисаних медија је пре свега СРС као највећа опозициона странка, али и народњачка коалиција на челу са ДСС, што тачно показује ко се у овом тренутку супроставља Бриселу и политици која има за циљ да Србију претвори у неоколонију у којој ће генерације Срба радити зарад благостања грађана у Аустрији или Данској. Дакле, заменом теза сакрива се од грађана да управо због Брисела сваким даном живе све горе, сакрива се да аустријске банке имају монопол у нашој земљи, ћути се о чињеници да нам ЕУ преко примене ССП-а уништава пољопривреду и индустрију, ћути се о лихварским каматама страних банака, антикризном програму који помаже најбогатијим и сличном.
Печат бр. 56
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР