Дневник истине

Сит сам жалопојки, кукњаве и плача политичара, те ово што пишем за „Правду“ неће бити покушај јадиковке над сопственом судбином, лажне или стварне јадиковке над судбином народа, већ само мали прилог борби против непобедивости неморала и зачуђености појединих људи отпору који, заједно са својим пријатељима, пружам новопеченим властодршцима из Социјалистичке партије Србије.

Текст који је пред вама, поштовани читаоци, производ је обавезе коју имам према вама, грађанима Београда и Србије, да објасним како је могуће да ни после осам година нисмо успели да донесемо и остваримо толико жељене промене, како то да ће Србијом и Београдом и даље да управљају најгори, бестидни пљачкаши и шта је у основи њихове моћи и успеха у одржавању на власти.

Овога пута, то није била нека велика политичка умешност, овога пута њихово одржање на власти резултат је само преваре, велике и језиве, коју је мало ко могао да предвиди, а и они који су то учинили били су насанкани силним демантијима могуће лажи и преваре, да их је било срамота што су уопште тако нешто и помислили. Сам спадам у такве, лажима преварене и насанкане људе. Не зато што не знам шта је политика, не зато што сам наиван, већ зато што сам мислио да је жеља за променама код мојих некадашњих пријатеља из СПС-а већа од похлепе, људске и партијске грамзивости, те да речи које изговарају имају бар некакво значење. На крају, испоставило се да је са њима сваки разговор немогућ, јер слажу чим зину, јер шта год да вам кажу, рачунајте да је истина оно супротно.

Против неморала

Ипак, сит сам жалопојки, кукњаве и плача политичара, те ово што пишем за „Правду“ неће бити покушај јадиковке над сопственом судбином, лажне или стварне јадиковке над судбином народа, већ само мали прилог борби против непобедивости неморала и зачуђености појединих људи отпору који, заједно са својим пријатељима, пружам новопеченим властодршцима из Социјалистичке партије Србије.

Да се разумемо, не мислим ја да су они важни данас, јер њихов рок употребе истекао је оног дана када су у Скупштини Београда, заједно са Чедомиром Јовановићем и Драганом Ђиласом оформили градску власт, не мислим ни да су лошији од својих коалиционих партнера из Крунске и Шилерове, али њихов политички пад је важан само због тога што ће сваком српском политичару доказати како трговина идејама, сопственим политичким програмом, народним осећањима и својим обећањима, ипак, није дозвољена, или, бар, није исплатива. Исплатива је онима који се политиком баве, не због славе, већ због материјалног богатства, ситних привилегија, возача и две секретарице које те политичаре чине много важним, али, суштински та врста политике је кратког даха и трајања, таман колико и резервоар горива новопечених шофера великих министара.

Чињеница да, по последњем истраживању јавног мњења које је спровела фирма Срђана Богосављевића, Социјалистичка партија има мање од три посто подршке народа, сигуран сам да људе у тој странци није ни узнемирила, јер они чекају велике резултате своје владавине, па ће народ тада схватити како су они, у ствари, добри и како су све време бринули о народу, па ће неки нови млади људи, како каже њихов аналитички подржавалац Милан Николић, познат по томе што обавља дужност супруга Соње Лихт, тобоже приступити тој партији и доћи ће до њихове свеопште ренесансе. Морам да признам, није ми страшно кад такве глупости чујем из уста Славице Ђукић, јер она, јадна, ма колико покварена била, нема ту врсту контемплативних способности да било шта разуме, али када о томе говори неко образовања Милана Николића, онда то значи да је лаж постала суверена догма савремене српске политичке сцене којој нема алтернативе.

Бруталне лажи

Овај текст не пишем ни због жеље да се светим Дачићу и Антићу, који су то, узгред, сасвим заслужили, већ пре свега, пишем, писаћу и говорићу о томе до изнемоглости како људи у Србији не би увек говорили о истим и само истим политичарима из свих странака, јер нису сви исти и не разликују се сви од животиња само по томе што ходају на две, уместо на четири ноге. На крају овог уводног дела, желим да кажем да ми ни данас, после свега, није јасно како је неко могао тако брутално да погази речи које је изговарао, како је неко могао да пређе преко свега што је изговорио у изборној кампањи, те где се то у Србији тако пенџетира образ да не постоји ђон од ципела у овој земљи који би се упоредио са њиховим занатским ремек делом.

Истовремено, преузимам на себе сав ризик објављивања текста жестоке, разуме се, критичке садржине против жуто-црвених режимлија, јер они су опасни људи, како Дучић каже, не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде, а ја сам тек обичан смртник, на њихову радост, а и моју, без икаквог имунитета, гумених метака и пендрека да им узвратим, али са несаломивом вољом да лажовима видим леђа на политичкој сцени и да једном заувек њихове коалиционе пљачкаше народ не гледа и не види на најважнијим државним функцијама.

Пошто чујем да су се претходних дана изасланици превараната силно секирали због текста који пишем, не морају да брину, јер нећу износити никакве тајне, или било какве друге детаље из приватног живота њихових пријатеља и политичких газда, већ ћу само говорити о ономе што су сами помињали у јавности користећи неке мање познате политичке чињенице како бих људима показао какве размере лаж и превара могу да достигну.

Коалиција за пакао

Трећег маја, какве ли случајности, дакле, осам дана пре одржавања општих избора, „Правда“ је на насловној страни, а на основу информација до којих су њени новинари сами дошли, објавила да постоји тајни договор Тадића, Дачића и Чедомира Јовановића о формирању постизборне коалиције. Те суботе, завршавао сам градоначелничку кампању на палилулској општини, али, суштински мање сам се обраћао грађанима, колико сам се упињао да одговорим на све телефонске позиве челника СПС који су ме оптуживали да сам био тајни аутор такве, злонамерне, лажне и злочиначке информације, јер они никада не би ишли са Чанком, Драшковићем, Јовановићем поготово, у било какву коалицију.

Дачић ми је чак рекао како ја знам да је то ноторна лаж, те да се то никада неће догодити и да нам је свима само намера да срушимо рејтинг социјалиста, па макар се служили и најбезочнијим неистинама. Испоставило се, три месеца касније, да је свако слово у том тексту било истинито, а да више није важно ко је лагао и обмањивао грађане. Само три дана касније, 6. маја, Градски одбор Социјалистичке партије, излази у јавност са саопштењем да београдски социјалисти, дакле шест дана пре одржавања избора, ни по коју цену неће правити постизборне коалиције у Београду са Демократском странком, јер демократе су својим криминалним и коруптивним деловањем уништавали престоницу, те да ће они ићи у коалицију са опозиционим странкама, пре свега, са Српском радикалном странком.

Договор, лак и брз

Тада сам први пут разговарао са Антићем који ми је недвосмислено потврдио социјалистичко опредељење да направимо заједничку градску власт, после 12. маја. Већ 13. маја, када је било потпуно јасно да имамо чисту већину за формирање београдске власти, у мом стану у Новом Београду, нашли смо се Антић, Немања Ђорђевић и ја да разговарамо о Београду, жељи и опредељењу и радикала и социјалиста да мењамо ствари у главном граду. Договорили смо се брзо и лако.

Антић је био јасан и коректан, мислим да сам и ја био према њима више него коректан, а социјалиста Ђорђевић је, негде пред крај вечери, када смо на тренутак остали сами, још рекао да не морам ништа да бринем, јер ме Антић никада неће продати и оно што је обећао свакако ће остварити. Ово сам написао само због тога што је господин Ђорђевић, мој дугогодишњи познаник, данас један од оних који се страшно чуди мојој зачуђености због њихове преваре и изненађен је жестином реакције свих нас који се у лажима и преварама не сналазимо.

Два дана после тога, а то није тајна, чак је и Дачић то више пута потврдио, како ми је сам рекао, то је саопштио и Тадићу, разговарао сам на истом месту са Дачићем и Антићем и шеф социјалиста ми је обећао, уз пружену руку, подршку за избор градоначелника Београда, иако је већ тада изражавао скепсу према могућности да формира Владу са нама и Коштуницом. Изгледао је као човек који је донео одлуку да преплива на другу страну, а Београд би му био политички бајпас који би га држао добро позиционираним на обе стране са видљивом политичком будућношћу. Дачић је био врло уверљив, није оставио ни милиметар могућности да у Београду прави коалицију са Чедомиром Јовановићем. Признајем, поверовао сам му.

Палмина улога

Одмах затим кренули су званични преговори Српске радикалне странке, Демократске странке Србије и коалиције око социјалиста о формирању београдске власти. У тим преговорима били смо врло дарежљиви, нашим несуђеним коалиционим партнерима дали смо много више него што су данас добили од њихових жутих партнера. Брзо и лако смо постигли политички договор. Оно што и није нарочито важно, али је можда занимљиво, јесте чињеница да нико није желео ни волео да разговара са Миланом Кркобабићем, јер се на први поглед видело да је реч о тешком, али непринципијелном и лошем човеку, али смо сви гутали кнедле и трпели његове глупости само да не покваримо шансе за промене у Београду.

Људи из ДСС су ту били посебно увиђавни, јер су више пута прешли преко озбиљних увреда које им је Кркобабић јуниор упућивао. Ипак, Кркобабић је мање обећавао од социјалиста, осим ако не рачунате стављени потпис и печат на коалициони споразум, који их, на крају, видело се, ни на шта није обавезивао.

У то време, јављао се и Драган Марковић Палма, додуше и ја њему, који је говорио како свим срцем подржава мој избор за градоначелника Београда, а пре само два дана сазнао сам да је то исто, у исто време, говорио и Драгану Ђиласу. Чак ме је ословљавао са „градоначелниче“, јер та ствар је зацементирана и Ивица, то тобоже, ни по коју цену неће да промени. После свега обавио сам само један разговор са њим у којем ми је објашњавао да ништа није знао, ни могао, али да смо ми пријатељи и ко зна шта још, али таква је реалност.

Почетак краја

Први пут сам осетио да нешто није у реду када смо више дана чекали на одлуку Председништва социјалиста да да зелено светло за Предлог коалиционог споразума који смо направили и тада ми је било јасно да то баш и није толико искрена жеља социјалиста, тачније њиховог руководства, колико, како сам ја то тада разумео, потреба да се грађанима покаже озбиљна намера за формирање власти у Београду, али власти која је неумитна, јер не постоји ни најмања могућност да црвени праве коалицију са странком Чедомира Јовановића.

Одмах после потписаног Споразума, дошао сам у посед траке са разговором у којем су учествовали Жарко Обрадовић, Зоран Лилић и његова, иначе, врло непристојна супруга, Мирјана Јевтић, чије је делове објавио „Курир“ и било ми је јасно да прича око Београда није завршена. Ипак, Дачић и Антић су ме свакодневно уверавали да се ништа није променило и ми смо свакодневно правили перформансе и протесте због недемократске и противзаконите одлуке Алимпића и Тадића да закажу седницу Скупштине Београда за 14. јул.

Негде пред Видовдан, када смо желели да појачамо протесте, Антић је почео све више да затеже, уз образложење да га је Дачић замолио да не идемо у честе и велике протесте, јер на републичком нивоу је друга већина, а са друге стране ми побеђујемо, па нема потребе да показујемо нервозу као што је показују демократе. И ми, и људи из ДСС и Нове Србије, били смо врло стрпљиви, уверени да је немогуће, после свих изјава, јавних наступа, обећања, потписаних споразума да било ко сруши тај договор, ма колико нам сумње и опрез нису дали мира.

Тада ми је, по први пут, тешко пала критика људи чије мишљење, иначе, веома поштујем, а то су Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић, који су нас оптужили за неактивност, а нису могли да разумеју да су нам социјалисти везали руке у потпуности и да смо било шта урадили, појачали протесте или било шта слично, то би могао да буде (Лајбницов) довољан разлог за раскид коалиције на градском нивоу.

Коректно са ДСС и НС

У уторак 8. јула, дакле када већ увелико функционише републичка Влада, договорио сам са Антићем да направимо заједничку седницу свих одборничких група у просторијама Српске радикалне странке и извршимо припреме за конститутивну седницу коју је Алимпић заказао за 14. јул и припремимо све акте како бисмо избегли трикове, преваре и подлости које би демократе могли да припреме. Такав састанак одобрио је и Дачић, како нам је Антић саопштио. Уосталом, те исте вечери, 8. јула разговарао сам телефоном са Дачићем, који ми је недвосмислено потврдио и рекао да не треба да бринем за његових четворо одборника, јер они ће сигурно гласати онако како смо се договорили, али је важно да водим рачуна о члановима Нове Србије, јер они, наводно, преговарају о подршци демократама. Каква је то била лаж схватио сам тек сутрадан, када сам упознао то двоје младих људи из Нове Србије, који се ниједног тренутка нису двоумили коме треба да пруже подршку и који су показали недвосмислено опредељење за променама у Београду.

Иначе, и Дубравка Филиповски и Бата Боровић и Андреја Младеновић и Ненад Коматина били су веома коректни током целог процеса нашег заједничког деловања и могу само да им се захвалим на томе.

На самој седници одборничких група, којој је присуствовало 56 одборника, дакле већина, Саша Антић је изложио целокупан план рада на предстојећој седници, упозорио на могуће тачке напада од стране демократа и говорио да је наша коалиција тврда, чврста и нераскидива. Та седница одржана је у среду 9. јула, само пет дана пре конститутивне седнице Скупштине града.

Ипак, те исте вечери, како сам сазнао, Дачић је заказао неформалну седницу Председништва СПС у свом кабинету у МУП у Србије на којој је главна тема била раскидање коалиционог споразума у Београду. Дакле, то је заказано на дан када смо ми договорили и последње детаље око функционисања коалиције и расподеле мандата и функција. Ипак, у разговору са Антићем схватио сам да много тога није било добро на састанку код Дачића, али ме је он и даље уверавао како је све у реду и како су он и Петронијевић успели да одбране Београд. Иначе, од тог дана се Петронијевић више није одазивао на моје телефонске позиве и никада ме званично није ни обавестио да наша коалиција више не постоји.

Антићеве преваре

Тек сутрадан 10. јула, тачније око 1.30, 11. јула, нашао сам се Антићем у кафићу Контакт у Новом Београду, и он ме је тада први пут обавестио да нешто озбиљно није у реду, речима да је прича о власти у Београду све даље од нас, али да још има наде и да није све готово.

Први пут сам био оштар у разговору и ставио му до знања шта све знам о неистинама које су ми пласирали, разуме се, у границама пристојног и цивилизованог понашања. Те вечери сам, коначно схватио, да су нас изиграли и да су све време играли непоштено.

Признајем, целе ноћи ока нисам склопио. Испало је да све што смо радили и стварали данима, недељама и месецима није вредело ништа и да је неко све наше наде, све наде нормалних људи, могао да сруши за само један дан.

У петак, 11. јула, позвао ме је Дачић у кабинет на Студентском тргу на чашицу разговора. Наравно, знао сам о чему је реч и само сам покушао да се уздржим од било какве емотивне реакције и све моје припреме за тај састанак сводиле су се на то како себе да натерам да избројим до сто, пре него што било шта кажем и Дачићу и Антићу.

У разговору смо, дакле, учествовали нас тројица, Дачић, Антић и ја. Одмах сам питао Дачића да ли ме је позвао да би ми саопштио да од коалиције у граду нема ништа и он је то потврдио, правдајући све тобожњим притисцима његових коалиционих партнера на републичком нивоу. Рекао сам му да је то све апсолутно нечасно и питао га како је могуће да критикује Никитовића јавно, због онога што је урадио Томи Николићу, а да је он учинио то исто, ако не и горе на нивоу Београда. Рекао ми је да су избори частан излаз из целе ситуације, те да је у томе разлика између њега и Никите, јер он (Дачић) мени, ипак, омогућује одржавање нових избора, на којима могу да се изборим за нову градску већину. Рекао сам му да то није частан, али је свакако мање нечастан излаз из свега, јер се избора нисам плашио, као ни воље Београђана, уверен да би у још већем броју гласали за промене. Онда су ми он и Антић објаснили да ће, због ситуације унутар Социјалистичке партије Србије, вероватно ићи на конституисање Скупштине града, без скупштинске већине, јер би то пролонгирало изборе до јануара, али нови избори ниједног тренутка нису довођени у питање.

Чудио сам се свим тим вратоломијама, али ми је, на крају крајева, било свеједно да ли ће избори бити одржани два или три месеца раније, или касније. Поверовао сам им, јер ми је било невероватно да ме два пута тако крупно слажу у само два месеца, и не само мене, већ целокупну јавност.

Важну улогу у раскринкавању њихових смицалица имала је и Оља Бећковић, иако ми то није лако да признам, која је 13. јула, у својој емисији, просто натерала Дачића да своју морално неодбрањиву позицију покуша да оправда сигурним заказивањем нових избора.

Нема ни „извини“

После свега што сам навео, чак и после демонстрација и немира на београдским улицама, Дачић и Антић су ме све до 16. августа уверавали како само играју игре са демократама и чедистима, те се њихово опредељење за нове изборе уопште не доводи у питање. Међутим, пошто сам у петак сазнао од демократа да су завршили све са социјалистима и да ће седница бити одржана у уторак, 19. августа, позвао сам Антића и питао га, наивно, да ли је све у реду и важи ли и даље наш договор око расписивања избора, или не. Он ми је рекао да му је тешко да ми каже, после чега сам му само саопштио да ћу се против њега и његовог шефа Дачића борити свим срцем и свим дозвољеним средствима док живим и дишем.

Занимљиво је да ми нико од њих није послао ни поруку са једним малим ИЗВИНИ, што би, наравно, било недовољно, али би, бар показало да имају нешто људско у себи.

Овако, чујем да ме код заједничких пријатеља оговарају сваки дан, јер, није им јасно шта су то тако страшно урадили, а ја сам им се, замислите неправде, накачио на леђа и нападам их свакодневно.

Веровали или не, Дачић је обмањивао и Шешеља који га је позивао из Хага и само очекивао информацију о поштовању дате речи и договора који смо имали. Чак је и Шешељ, као искусан политички вук, у појединим тренуцима веровао социјалистима на реч. Погрешио је, као и ја, као и многи други поштени људи у овој земљи.

Али, није време за кукњаву, већ за борбу. Демократску, наравно, али и беспоштедну и бескомпромисну. Борбу, против оних који нам уништавају земљу.

Моја реч вреди!

Реч коју сам дао социјалистима, а моја реч у Србији, за разлику од њихове, нешто значи, поштоваћу. Уосталом, дао сам реч народу да нећу бити посланик и дата реч за мене је светиња. Е тако, дао сам реч и њима и њиховом шефу Тадићу да ћу им се супротстављати колико год будем могао, да ћу помагати мојим пријатељима у Српској радикалној странци да их оборе са власти и нећу штедети ни своју енергију, ни свој невелики новац, ни онолико знања и искуства колико сам накупио у политичком раду и деловању да допринесем ослобађању Србије од разних превараната, окупационих намесника и њихових помагача, било да су жуте, или црвене боје.