НИКОЛА ЖУТИЋ: Даме и господо, амандманом на члан 7, тачка 4, тражим да се допише реч „бокељске“ и да се брише реч „хрватској“. По законском предлогу остаје језичка формулација, припадају српској култури. Дакле, дубровачко културно стваралаштво припада српској култури.
У образложењу сам навео да су бокељска и дубровачка књижевност нераздвојно повезане због сродног тематског књижевног стваралаштва Срба православних и Срба римокатолика Боке и Дубровника, и повезаног селилачког боравка једних и других на тим просторима.
Дакле, културно, у потпуности испреплетено јединствено подручје. Све се то огледа у јединственој архивској документацији која се чува с једне стране у Боки Которској, у Котору и Херцег Новом, и у самом Дубровнику. С друге стране, хрватство у Дубровнику почиње се стварати тек у другој половини 19. и почетком 20. века, па издања дубровачке књижевности, закључно са 1867. годином, никако се не могу повезати са хрватском културом. У образложењу владином стоји да се амандман не прихвата зато што издања из члана 7, став 2, тачка 1 Предлога закона не припадају само српској култури.
Према аустријском попису становништва из 1850. године, у Далмацији, па тако и у Дубровнику нема ни помена хрватског имена. Само се истичу Срби римокатолици и Срби православни и неколико хиљада Латина, тј. будућих Талијана.
Да подсетим, у основи идеологије српског национализма СРС национално је изнад верског, пошто су верске деобе кроз историју само делиле и тиме смањивале број припадника српског народа. Српски народ је старији од периода верског хришћанског покрштавања током 19. века, па постоји претхришанско паганско прастаро српство.
Моја дискусија није никакав политички предизборни маркетинг нас припадника СРС. Све што говорим и што сам говорио у начелној расправи о распростирању српског народа, од југа и на западу до севера Истре и Словеначких међа је научни маркетинг, научна подлога српског национализма постоји егзактно из више извора и озбиљне литературе утврђена граница западно историјског распростирања Срба православних и римокатолика.
У начелној расправи сам истакао да српске старе и ретке књиге обухватају простор од југа Далмације до морнарског приморја Истре и до словеначког етичког простора. У својој књизи „Срби римокатолици тзв. Хрвати“ у издању СРС, егзактно сам истражио, консултујући аустријски попис становништва из 1850. године, да западне српске историјске етнолошке међе иду линијом, симболично: Северна Истра-градић Перој-Српске Моравице-Горски Котар, па према Жумберку. Према том попису, у Истри и на Кварнерским отоцима живело је прецизно 134.555 Срба римокатоличке и Срба православне вере, око 60 хиљада Латина будућих Талијана, и око 30 хиљада Словенаца. О Хрватима и хрватсву нема ни помена. Још увек су Срби римокатолици, нису почели носити хрватско име, међутим у одредници Истра у Крлежиној енциклопедији Југославије пише да су у Истри живели Словенци, Талијани, Хрвати и ту се помиње овај број Срба из 1850. године као 134.555 Хрвата. Дакле, српско име је једноставно замењено са, ваљда, модернијим именом Хрвати.
Поменуту етнолошку, западну српску границу коју сам навео у својој књизи, повукао је далеке 1873. године, Коста Атанасковић Шуменковић у својој историјско-етнографској, географској мапи Срба и српских земаља која је рађена према истраживању историчара Милоша Милојевића, који је, нажалост, иначе анатемисан у српској науци. Претходно је Вук Караџић, 1846. године у Бечу, објавио свој чувени „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона“, то јест римског, турског и православног. У Вуковом чувеном раду „Срби сви и свуда“, написаном 1836. године, утврђено је да су Срби сви они који говоре, па били они у Жумберку или Врању, штокавским наречјем. По Вуку, назив Словени није био адекватан јер се радило о Србима, па је тражио да се конкретно тако и не зову.
Мало је познато широј јавности да је пре Вука, стандардизацију српског језика започео књижевник и лингвиста из Српске Крајине Сава Мркаљ, рођен 1773. године у Сјеничаку код Карловца на Кордуну, а умро је у Бечу. Копитар и Вук су га врло ценили због његовог „Сала дебелога јера“, у коме је на основу правила "пиши као што говориш" и са онолико слова колико је у језику гласова, реформисао ондашњу српску азбуку и предложио нову, коју је Вук узео за основ своје азбуке. Започео је и писање граматике и „Језикопретрес“.
На етнографској, филолошкој и лингвистичкој линији Мркаља, Вука, Милојевића и Косте Атанасковића био је чувени лингвиста Александар Белић, нарочито са својом књигом "Дијалектолошка карта српског језика", објављеном на руском језику у Санкт Петерсбургу 1905. године и која је препоручена за штампање од руске Императорске академије наука у септембру 1905. године. У својој књизи о дијалектима српској језика Белић је приложио географску дијалектолошку карту српког језика по којој је српски језик просторно допирао до поменуте линије западног српског простирања, тј. линије северна Истра-Горски Котар-Жумберак.
Уважени филолог Белић ублажио је касније своје учење о српским дијалектима у југословенској фази монархистичког братства и јединства после стварања Краљевине Југославије, због научног опстанка и потребе државне да се ствара хипотеза о југословенству као споју три стара народа: Срби, Хрвати и Словенци.
Дакле, у Краљевини Југославији био је под одређеним идеолошким и политичким притиском, па је у том периоду, тридесетих година, почео говорити о српско-хрватском језику. Дакле, више озбиљних, научних извора долази до истих закључака, до исте географске линије распростирања српског језика, српских дијалеката, српске ћирилице и српске глагољице, па тако и српске ретке књиге. Општи српски језик Белић је, да истакнем, делио на штокавски, чакавски дијалекат, који је даље делио на икавски и екавски и јекавски изговор. Као српску одредницу је одредио чакавско-икавску варијанту и штокваско-икавску варијанту изговора. Познато је да је касније од многих аутора чакавштина одбачена од Срба и припојена једино хрватском културном простору.
Дакле, ово је образложење мог амандмана и нарочито става владе да у овом предлогу закона, да дубровачка култура не припада само српској култури већ и хрватској култури. Хвала.
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: На члан 7 амандман је поднео народни посланик Милорад Буха. Да ли неко жели реч? (Да.) Изволите.
МИЛОРАД БУХА: С правом колега Жутић указује на проблем дубровачке књижевности и припадности те књижевности, да ли хрватској или српској. Међутим, у књижевној теорији то није спорно. Данас Хрватска дубровачку књижевност својата, без обзира да ли је она стара дубровачка књижевност 17, 18. и 19. века, 20. века, а где је место и позиција у српској књижевности дубровачке културе и дубровачке књижевности. Нажалост, у периоду комунизма теоретичари књижевности су изоставили српску књижевност Дубровника и једноставно је нестала из српске књижевности. У српској књижевности у сто књига, у издању Српске књижевне задруге, нажалост, нема дубровачке књижевности. У српској књижевној критици, у 25 књига, такође нема дубровачке књижевности. Деведесетих година, у издању Српске књижевне задруге и Матице српске у Новом Саду изашла је „Српска књижевност“, и поново нема ни у том делу дубровачке књижевности. Значи, ми смо свесно дубровачку књижевност избацили из српске књижевности.
Занимљиво је овде напоменути шта кажу српски књижевници Дубровника, Срби православци и Срби римокатолици. Споменућу једног, Мато Водапић, бискуп, припадник Римокатоличке цркве, иначе писац, сакупљач познати народног блага, који се изјашњава као Србин римокатолик, каже: "Силе нас да будемо Хрвати и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда ни ми у детињству ни наши оци ни наши дедови нисмо знали за то име". Значи, ради се о осамдесетим година 19. века. Хрватско име у Далмацији, а посебно у Дубровнику је непознато име до Загребачког концила 1900. године, кад су одлуком Римокатоличке цркве сви римокатолици добили задатак да се изјашњавају као Хрвати. То је један генетски инжењеринг који је учињен уз подршку Ватикана и Аустрије, односно тада важеће државе Аустроугарске. Тај пројекат је однео, збрисао је Србе римокатолике и они су после тога добијали, под притисцима, под терором, добијали обавезу, упутство и налог да се изјашњавају као Хрвати. Један од најзначајнијих књижевника интелектуалаца Дубровника друге половине 19. века је Иван Стојановић, песник, историчар, свештено лице, који са усхићењем каже да је Србин и по пореклу и по чулству. "Па, ко ми је ближи од српског рода, католичка вера ми не прети, не забрањује да се изјашњавам као Србин". Нажалост, у каснијем периоду, после Загребачког концила 1900. године, почели су притисци итд, који су изазвали ову генетску промену.
Занимљиво је навести мишљење Србина римокатолика Стјепе Кобасице који каже: „Кад год се говори о католичким Србима, одмах се помисли на стародревни Дубровник, ту највећу оазу српске културе до пред уранак 19. Вијека“. Морамо споменути и Србина римокатолика Антонија Строжиловића, писца, историчара, публицисту који каже: „По историји ми смо чисти Срби, крв у српским жилама која се рађала и одњихале у свим сусједним српским земљама, а прелила се преко брда овамо до зидина Дубровника“, итд., итд. Гледајте, Срби су желели генетски да се изјашњавају, бранили су српско, бранили су српски идентитет. Да ли садашња власт, посебно она комунистичка, а и ова 90-тих година, па и ова најновија власт има морално право да неког ко је генетски Србин и ко се бори за српски идентитет дозволи да се избаци из српске културе, књижевности нешто што припада тој књижевности? Видите каква је ова власт и шта конкретно ради.
Кад говоримо о Дубровнику, не само ови Срби римокатолици који су наглашавали своје српство и свој српски идентитет, у историјском смислу историчари, али сад не Срби, него почећемо од Мавра Орбина, Дубровчанина, који каже у свом делу "Краљевство Словена" из 1601. године, каже да просторе Дубровника насељавају српски народ са подручја Хума и Травуније и он у свом делу од 400 и нешто страница, 200 страница посвећује Србима, 100 страница Бугарима, јер говори о Словенима и свега 10-ак реченица о Хрватима, за које каже да је то далеки народ и далека земља. Да је био Хрват, вероватно би говорио о хрватској историји далеко више. Један од најзначајнијих историчара 19. века, Немац Иван Енгел у својој историји Дубровачке Републике каже за Дубровник да је то подручје које насељавају Срби и романизирано становништво некадашње велике Римске империје, која је у периоду 8, 9, 10. века, а посебно у 11. веку насељавало просторе Дубровника, али је мешањем са словенским племенима, превасходно српским племенима изгубило свој идентитет, културу, попримило је углавном словенско, односно српско. За Дубровник каже да је настао од речи "Дубрава". Кад овај синоним данас споменемо, сваки Србин каже одмах Рагуза, одмах иде на ону латинску варијанту, односно италијанску варијанту назива Дубровника. Такви смо ми Срби, одричемо се оног што етнички припада српском народу и српском бићу.
Француски историчар 19. века, Фуже, у својим „Путописима са Балкана“ каже да је становништво Дубровника углавном српске расе. Можемо споменути и хрватског историчара Натка Нодила, који каже да се у Дубровнику од памтивека говорио српски и у јавним установама и у породици, итд, да преовлађује поред италијанског и српски, итд.
Овде сам спомињао Матицу српску дубровачку. Врло битно је и значајно да се каже нешто о њој, јер мало Срба зна о Матици српској дубровачкој, мало Срба зна да су једино Срби имали две матице, једну у Новом Саду, а која је основана 1826. године у Пешти, а друга у Дубровнику 1909. године. Кад говоримо о овој научној, културној, просветној установи српског народа, морамо рећи да је једна група ентузијаста, културних радника, политичара и политиколога учинила напор да обнови рад на стогодишњицу њеног оснивања, 1. августа 2009. године.
Рад ове културне институције је обновљен. Овде сам показао 16 репрезентативних издања, два зборника радова, итд.
Поред тога, једна група људи из Покрета за обнову србистике, са професором Милосављевићем на челу, учинила је напор и заједно са Владом Републике Српске Крајине у прогонству 2007. године одржала један научни скуп на коме смо прикупили огромну грађу о Србима римокатолицима, Србима православцима на просторима Републике Српске Крајине, на просторима Српске Крајине. Објављено је четири зборника радова. Зашто је битно нагласити све ово? Да бисмо сачували све оно што је српско биће и све што је српска традиција, српска култура на просторима који данас, нажалост, територијално нису наши.
Међутим, морамо се везати, то је исконски наша земља, то је исконски наша култура и морамо учинити све да је спасимо, сачувамо и да имамо све оно што је везано за српско биће на просторима тих земаља, да то сачувамо за сва времена. Управо ове две институције, које сам споменуо, Влада Републике Српске Крајине, у прогонству и Покрет за обнову србистике учинили су напор, прикупили су огромну грађу и даље настављају да објављују све оно што је битно.
Овде ћу, из књиге Лазе М. Костића, "Католички Срби", прочитати један део његовог говора. То је познати правник, политичар, политиколог, свестран интелектуалац, који је објавио многа дела. Он говори управо о Србима Приморја, Истре, Далмације, Боке Которске, Баније, Лике итд. Он каже: "Католичко српство Дубровника представља једну од најсветлијих тачака нашег националног покрета. Католичко српство отварало је нове видике и ширило идеју српства и националног идентитета. Ја сам им се као дете дивио, у њима сам гледао апостоле, патријархе, трибуне. Сваки ми је изгледао бескрајно велик, недостижан и срећан сам што ми се на крају живота пружила прилика да им се у име српства мало одужим, да их споменем, да их отргнем од заборава и да им изразим постхумну захвалност". У том правцу је објавио ову књигу и још неколико књига, сада не могу, немам времена да говорим о томе.
Управо ту видим велики успех и напор који је учинила Влада Републике Српске Крајине у прогонству, Покрет за обнову србистике, који су сачували од заборава 16 дела и учинили и финансијски искорак у смислу обезбеђења финансијских средстава без ичије помоћи, без обзира што смо се обраћали разним институцијама, па и Министарству финансија и Министарству културе, који су одбили наш захтев, односно прећутали су тај мега-пројекат за нас, а то је мега-пројекат и за државу. Међутим, после извесног времена, могли смо добити информацију од Министарства културе, да је Министарство културе дало одређена финансијска средства за параду поноса. Њима је важнија парада поноса него очување културне традиције и свега што је везано уз битисање Срба на простору Републике Српске Крајине, Републике Српске, Косова и Метохије, БиХ итд.
Морам овде споменути, с обзиром да се ради о мега-пројекту, људе који су заслужни за све ово, који су учинили огроман интелектуалан напор и финансијски су помогли овај пројекат, то су људи из Покрета за обнову србистике, др Петар Милосављевић, др Радмило Маројевић, др Милош Ковачевић, др Момчило Суботић, др Никола Жутић, академик Веселин Ђуретић, Предраг Драгић, плејада интелектуалаца који су несебично прионули послу да се сачува све оно што је, између осталог, и обавеза државе.
Ова држава не брине о културној традицији, и зато је велика штета што нисте прихватили наше амандмане, јер су били утемељени у нашој пракси. Наша пракса је јако лоша, држава не брине, не брине о овој држави, а још мање брине о државама у региону.
Био сам члан једне делегације у Македонији која је била у посети Србима у Македонији и слушао сама вапаје наше браће из Македоније која траже сарадњу, подршку у смислу очувања наше културне традиције.
Македонија је исконска српска земља где имамо огроман број споменика, огромна култура је остављена сада на милост и немилост силама глобализма које је растурају и разбијају, јер желе уништити српско биће.
Ова власт мора направити искорак, мора водити рачуна о свему томе. До сада то нисте учинили, жалосна је позиција ове власти у смислу заштите наше културне традиције.
На крају ћу споменути само, односно направити једну паралелу са оним што чини актуелна власт.
Наиме, готово све земље света имају своју научну дисциплину о свом језику, писму и различито је називају.
У Хрватској је то кроатистика, у Немачкој германистика, а у Бугарској бугаристика, једино Срби немају своју науку, званично дефинисану као научну дисциплину, србистику. У правилу наше научне дисциплине зову се катедре за српски језик.
Сви други имају дисциплине о свом језику, о свом писму, о својој писаној култури, једино ми имамо катедре. Видите докле смо ми стигли.
Покрет за обнову србистике годинама указује на овај проблем, али помака нема.
Глобалистичка гледања на ово разбила су нашу интелектуалну елиту која све то прати, мирно прати и не чини ништа да омогући институцијама да се уобличи једна научна дисциплина, а од свега тога бежи и САНУ, Матица српска у Новом Саду, а о министрима не треба ни говорити, јер они су само пролазни, дођу ту, и тако даље.
Све оно што се иза кулиса договоре министри, то пролази.
Жалосно је стање у овој грађи, овим законом би требало направити искорак, али мислим да ће то као и до сада бити мртво слово на папиру.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР