„Крвава црква“

Ових дана је Српска радикална странка објавила књигу Ђуре Виловића, некадашњег католичког свештеника и припадника Југословенске војске у Отаџбини ђенерала Драже Михаиловића. Књига је с насловом: "Крвава црква". У њој је представљена улога Римокатоличке цркве у стварању и функционисању Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Приказ овог занимљивог дела је Слободана Јарчевића, којег вам достављамо.

С поштовањем, Р. Личина, министар

„Крвава црква – хрватски попови и фратри у распаду Југославије и у покољима Срба“; Ђуро Виловић

Издавач: Српска радикална странка, Београд – Земун, Магистратски трг 3 - 2009.

Ђуро Виловић је нобична личност. Рођен је у српској католичкој породици у Брелима код Макарске, у Далмацији, 1889. године, а умро је 1958. у Бјеловару, у Славонији. Живот му је више него драматичан. Завршио је Римокатоличку богословску школу и Богословски факултет у Задру, а затим – Филозофски факултет у Бечу. Неколико година је свештеник у католичким црквама, а онда је изразио жељу да, после Првог светског рата, пређе у православну веру. Но, ту му жељу нису испунили надлежни у Патријаршији Српске православне цркве, па је покрштен код протестаната-лутерана. Католик, нипошто, није хтео да буде. Према његовим књижевним делима и расправама о језику и народима на Балкану, може се закључити, да је схватио - да Римокатоличка црква користи нецивилизацијске методе у остваривању својих циљева. То сазнање је, нема спора, било пресудно при одлуци, да се одрекне католичанства. Напустио је свештенички позив и оженио се Српкињом – православне вере.

Приређивач ове књиге и писац предговора је проф. др Вељко Ђурић Мишина. Уверен је, да је око сто страна рукописа Ђуре Виловића изгубљено, јер је био у поседу више лица - од Другог светског рата до данас. Губитак је ненадокнадив и последица је потпуног немара српских државника и званичних интелектуалаца, који су спречили да се, ово значајно сведочанство о злочинима над Србима у Независној Држави Хрватској – у целини, одштампа. Издавачи су у Београду, као по договору, обавештавали Виловића „да би се, издавањем књиге с таквим садржајем, вређали Хрвати“.

Но, и овако смањеним обимом, Виловић је даровао роду драгоцене податке о хрватским злочинима над православним Србима. При томе, уверава да је идејни творац тих злочина, а најчешће и извршилац, био из редова Римокатоличке цркве – неко од: бискупа, надбискупа, фратара и попова. Набраја их, поименично. Обављали су злодела над српским становништвом, каква се нису могла сретати на другим стратиштима света. Једно од њих је у православној цркви у селу Трибуњу, код Шибеника. Да застане дах. Ту је командовао хрватском војском (усташама) католички свештеник, дон Крсто Јелинић, родом из Ждрелца. Наредио је да се силују српске девојчице и девојке – од 12 до 20 година, да се физички муче, закољу и баце у море. Тачно, 80 Срба је, оба пола и свих узраста, по наређењу дон Јелинића, затворено у малу православну цркву у Трибуњу. Врата и прозори су блокирани жицом и катанцима. Требало је да се запише, у којем броју и кад ће поумирати свих 80 Срба – поумирати од смрада. Прва смрт је наступила трећег дана, а последњи несрећник је умро дванаестог дана.

Виловић је уочио, да је Римокатоличка црква била најважнији творац Независне Државе Хрватске и њеног државног програма о биолошком истребљењу Срба, Рома и Јевреја. Он је то објаснио:

„Католичка црква, ретка међу порецима света, не ради по програму за данас, или сутра, него за бар које столеће унапред. Она је, увек до сада, веровала и није се варала да има времена. Надлештво је у Ватикану. Оно је, несумњиво, зацртало став, повукло линије основе и одредило поступке клера у Хрватској према Југославији. Надзор је поверило, као и увек, језуитима“.

Виловић је у праву – Ватикан је све унапред планирао. Он то доказује и у случају хрватских припрема за истребљење Срба, Јевреја и Рома у Хрватској. Оне су интензивиране 1939. године, кад је, уз одобрење кнеза Павла Карађорђевића, створена у Југославији Бановина Хрватска. Власт је у њој преузела Хрватска сељачка странка, на челу с др Влатком Мачеком – тадашњим потпредседником Владе Југославије. И одмах је Мачек почео с припремама будуће хрватске војске. Слао је окружнице о организовању и наоружавању припадника Хрватске сељачке страже, а главни локални центри за то су били у католичким црквама и манастирима. У међувремену је др Мачек потписао тајни споразум с Владом фашистичке Италије, по којем је Хрватска сељачка стража била обавезна да помогне немачке и италијанске снаге - при њиховој агресији на Југославију. И, то се обистинило. Тако је др Анте Павелић, по доласку у Загреб (1941), имао наоружану војску од 300.000 Мачекових људи, коју је распоредио у усташке и домобранске јединице. Већина командног кадра је била из редова католичког клера. Вилотић то непобитно доказује. Наводи, например, њихова имена с подручја Имотског. То су фратри: Милановић и Брадарић, па фра Крсто Радић, фра Ћиро Ујевић, фра Јосип Росић. Даље, у Добоју, командује жупник др Драгутин Камбер, у Крашову је фра Алојзије Мисил, у Дрнишу је фратар др Петар Берковић, у Клепцима је дон Илија Томас, у Нашицама је фратар Сидоније Шолц, у Градини је свећеник Карло Лукач, у Славноском Броду је катехета Драго Марјановић, у Бјеловару је катехета Мато Паљуга, у Коњицу је свећеник М. Крпо, у Тузли је жупник Тадија Михачевић, у Руми је жупник Антун Мијаковић, у Слуњу је жупник Перо Чиргија, у Глини је жупник Жужек, у Удбини је свећеник Мато Могуш, итд.

Мада је Ђ. Виловић добро познавао циљеве Римокатоличке цркве и њену унутрашњу структуру, ипак се није могао начудити какви су злочини у Независној Држави Хрватској учињени, под командом католичког клера. Он се на њих осврће, представљајући фрањевачке попове и њихове злочине и упоређује их с делима Светог Фрање – по којем се њихов свештенички ред зове:

„Свети просјак Фрањо из Асиза је окупљао око себе и птице небеске, да им говори реч љубави... Тај је Свети из Асиза утемељио ред фратара фрањеваца, онај исти ред чији потомци, овај час, својим делима и злоделима, пуне ужасом и једног нацистичког немачког мајора артиљерије... Ови ученици Светог Фрање, набијени мржњом, кољу по Независној Држави Хрватској невине људе, браћу по оцу небеском, браћу по једном истом језику, браћу по једној крви и браћу по једном те истом тлу Мајке Земље, што их напаја соковима истих њедара: кољу, убијају, закопавају живе по јамама, мртве стрмоглављују у реке, у море и низ провалије“.

***

Ђуро Виловић нас не оставља у недоумици - у вези са суштином хрватске државе. Тако давно, после 1945, написао је да је Хрватска створена ради уништавања Југославије. Пророчки је навео да је циљ Ватикана „да се онемогући, не само обнова Југославије, него и сваке друге државне заједнице, у којој би се икад могли наћи заједно Хрвати са Србима“.

***

Виловић је између два светска рата био један од најпопуларнијих књижевника у Југославији. Објавио је пет, веома читаних, романа: „Естета“ (1919), „Међумурје“ (1923), „Три сата“ (1925), „Мајстор душе“ (1931) и „Звоно је оплакало дјевицу“ (1938) и три приповетке: „Загаљени живот“ (1923), „Мандорлато“ (1924) и „Хрватски сјевер и југ“ (1930).

Виловић је написао и један дечији роман: „Пас Цвилек, дјечак Ивек и Дудаш Мартин“. Писао је у многим загребачким и београдским новинама и био је свакодневно присутан у јавности. Због тога је зачуђујуће одјекнула његова расправа о народима и језицима на Балкану. Тврдио је да је службени језик у Југославији српски и да не постоји хрватска нација, а она која је тако прозвана, уверавао је, створена је од Словенаца (у Загорју) и Срба католика. Према томе, закључио је, српске земље се граниче са словеначким у околини Загреба. Видимо да је Виловић много пре нашег савременика, др Николе Жутића, прозрео да је хрватска нација дело колонијалног инжињеринга Ватикана и Аустрије. (Др Жутић тврди то исто – у својој књизи: „Срби римокатолици, такозвани Хрвати“. Издавач је и Жутићеве књиге Српска радикална странка у Београду).

Осврт на књижевну делатност Ђуре Виловића је обавезан, јер нас упућује (да то поновимо) на недораслост српских државника и званичних интелектуалаца. Зашто? Једноставно, књижевна дела Ђуре Виловића су уврштена у хрватску књижевност – значи, у баштину народа који, по Виловићу, не постоји. Ниједан српски критичар, књижевник, или академик, није се заложио да се Виловић уврсти у ред српских књижевника и да се за то, ако буде требало, затражи подршка УНЕСКО-а. Јер, Виловић је Србин: по сопственој опредељености, пореклу и свом поступку у Другом светском рату. Прикључио се антифашистичкој четничкој војсци и стигао до Штаба Драже Михаиловића, од којег је добио и високи положај у Покрету.

Београд, 25. 08. 7517 (2009), Слободан Јарчевић