10 godina od NATO agresije

Gordana Pop-Lazić: Dame i gospodo novinari, Srpska radikalna stranka je danas, simbolično polažući venac na grob male Milice Rakić, u delegaciji na čijem čelu je bio potpredsednik stranke Zoran Krasić, pokazala pijetet prema svima onima koji su izgubili život u toku NATO agresije. Upriličili smo i ovu konferenciju za štampu smatrajući da nije zgoreg da u trenutku kada država nije smatrala za shodno da treba na bilo koji način da obeležei desetogodišnjicu od tog nelegitimnog čina, podsetimo malo javnost na sve ono što se desilo, na hronologiju NATO agresije, osvrćući se, naravno, i na pozadinu agresije. Mislim pre svega na ostvarenje geostrateških ciljeva i geopolitičkih ciljeva, ali i vraćajući se malo u istoriju, da vidimo zašto je do toga došlo. Da li je to moglo da se izbegne ili ne i koje su posledice koje trpimo 10 godina nakon te agresije. Pre svega mislim na ugroženost zdravlja nacije, zahvaljujući tome što su nas bombardovali bombama sa osiromašenim uranijumom.

Nažalost, evo, i 10 godina nakon toga u Briselu smo mogli da čujemo bivšeg američkog izaslanika za Balkan Ričarda Holburka koji i danas tvrdi da su vazudšni napadi NATO na Srbiju pre 10 godina bili ispravni, da je to poboljšalo život kosovskih Albanaca i Srba ne spomenuvši, naravno, da je 200.000 Srba moralo da napusti svoja ognjišta na Kosovu i Metohiji. On je, evo vidite koji je to apsurd, novi američki izaslanik za Avganistan i Pakistan, znači, svugde gde treba da se pojavi neko novo žarište, eto tu Ričarda Holburka. Solana nam poručuje, takođe, onaj koji je prvi izdao nalog za NATO agresiju, da podeljena Bosna i Hercegovina ne može da uđe u Evropsku uniju. Šta time hoće da nam kaže? Ne daj Bože da se Republika Srpska odluči na referendum i da želi da se prisajedini matici Srbiji, nema ništa od ulaska u Evropsku uniju. Dakle, laž je što se Srbije tiče da možemo i u Evropsku uniju i da možemo da zadržimo Kosovo.

Kako država ništa nije uradila da se na dostojanstven način obeleži desetogodišnjica bombardovanja i na taj način se oduži svima onima koji su se dostojanstveno borili za odbranu otadžbine i da se seti onih koji su položili svoj život ili ostali invalidi, mi kao opoziciona politička partija, evo, hoćemo da vam skrenemo pažnju još jednom ne zbog vas jer vi to znate, nego zbog javnosti i ovih mladih naraštaja koji treba da znaju prave činjenice a ne da se njima manipuliše da je NATO agresija nad Saveznom Republikom Jugoslavijom, nazvana operacijom savezničkih sila ili Milosrdni anđeo trajala od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Napadi na vojne ciljeve su prvo usledili, a tokom 78 dana oštećena je infrastruktura, privreda, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri, dakle, niko nije bio pošteđen. Šteta se procenjuje na oko 80 milijardi dolara, a konačan broj žrtava, nažalost, još uvek niko nije objavio i procene se kreću od 2.500 do 3.000 ljudi i 12.000 onih koji su ranjeni. Napadi su supsendovani posle potpisivanja Kumanovskog, takozvanog vojnotehničkog sporazuma, o povlačenju. Zvog veta koji su Kina i Rusija stavili u Savetu bezbednosti, države, njih 19, članice NATO pakta odlučile su da napadnu SRJ bez odobrenja Saveta bezbednosti, ali što je interesantno, čak i bez odobrenja svojih parlamenata, jer verovatno mnoge ne bi dobile odobrenje za tako nešto da bombarduju našu zemlju.

Navodni razlog bio je taj da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše sporazum u Rambujeu. I nije loše da se prisetimo malo šta je taj sporazum predviđao i zašto on nije potpisan. Zato što je on ozbiljno ugrožavao suverenitet Savezne Republike Jugoslavije s obzirom da je NATO zahtevao ulazak na Kosovo i Metohiju i slobodno kretanje kroz celu teritoriju Jugoslavije. Tada je predviđen i referendum o samoopredeljenju, tim sporazumom, na Kosovu i to je bilo oročeno, kao što znate, na tri godine i to bi samo ubrzalo secesiju, ali dalo i legitimitet secesiji Kosova i Metohije.

Drugi razlog je navodna zaštita Šiptara od etničkog čišćenja koje je opisivano kao humanitarna katastrofa iako je kasnije, naravno, dokazano da je masovno bekstvo Albanaca sa Kosova krenulo tek nakon što je otpočelo bombardovanje.

Šta je bio neposredan povod, znate i sami, za bombardovanje jeste Račak, sukob policije i pripadinka OVK u selu Račak 15. janura 1999. godine i tada Vilijam Voker pogibiju 45 pripadnika OVK, terorista, proglašava masakrom nedužnih civila. Sećate se da je finski patolog Helena Rante to potvrdila iako je kasnije metodom parafinske rukavice utvrđeno da je na šakama tih ljudi bilo tragova nitrata koji su ukazivali na to da su ubijeni koristili vatreno oružje. Sudeći po presudama u Hagu, ako ih pratite, a verujem da pratite, ni dan-danas to ne interesuje Tribunal. Pre par meseci pred, evo, desetogodišnjicu događaja u Račku, patolog koja je takođe svedočila na ovom suđenju u Haškom tribunalu priznala je da je pod političkim pritiskom izvela zaključak da su ubijeni civili a ne pripadnici OVK, a posle Rante i NATO je u januaru ove godine indirektno povukao dugogodišnje tvrdnje kako je to bio masakr. Dakle, jedna manipulacija koja nije prvi put viđena. Tako je, na kraju krajeva, počeo i rat protiv Savezne Republike Jugoslavije i događaji u Bosni i Hercegovini.

Rambuje ili, kako bismo ga nazvali, ultimatum kod Pariza koji je trajao od 6. februara 1999. godine do 19. marta 1999. godine imao je dva cilja. Prvi je bio da Kosmet otcepi od Srbije i da se stvori nezavisna država Kosovo, a drugi da se na teritoriju Srbije dovedu okupacione snage NATO i da se nastavi razbijanje Savezne Republike Jugoslavije. Šta bi se desilo? Srbija bi bila, u stvari, pod protektoratom NATO. Koliko je zločinčki karakter NATO bio u toj agresiji svedoči i to da su NATO piloti tokom bombardovanja gađali i putničke vozove i pešake na mostovima, i civile na pijacama i bolesnike u bolnicama. Dakle, ako se uopšte nešto može nazvati legitimnim ciljem pod uslovom da je, a tako je bilo, da je agresija bila nelegitimna i da nije odobrena od strane Saveta bezbednosti, čak je i svaki vojni objekat bio nelegitimni cilj.

U Srbiji se od 1999. godine broj obolelih od raka podigao sa 15.000 na 30.000 novih bolesnika. Sumnja se, naravno osnovano, i postoje istraživanja o tome da je uzrok upotreba municije sa osiromašenim uranijumom od strane NATO. Došlo je nakon toga do zaključenja Kumanovskog sporazuma i lično su Ahtisari, Černomidin i Talbot od strane SAD, u Beogradu, Miloševiću dali novi predlog koji je trebalo da predstavlja kompromis i koji je predviđao prekid rata pod uslovom da se srpske jedinice i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u. Narodna Skupština Srbije i Vlada Savezne Republike Jugoslavije 3. juna 1999. godine su odobrili razmeštanje oko 45.000 vojnika. Ko je u Skupštini tada glasao za ovaj sporazum, pretpostavljam da se sećate, ali nije zgoreg da spomenemo, koalicija SPS-JUL, Srpski pokret obnove. Poslanici Srpske radikalne stranke glasali su protiv. I evo, 10 godina nakon svega ovoga što se događalo, aktuelna vlast je negde na pozicijama Srpske radikalne stranke, ali trebalo im je 10 godina da shvate da smo i tada bili u pravu. Svi ciljevi i posledice NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju upućuju na američku strategiju osvajanja Balkana NATO agresijom nad Jugoslavijom 1999. godine Amerika je bez objave rata i odobrenja, dakle, Saveta bezbednosti, obezbedila sebi izgradnju baze Bondstil na Kosovu i Metohiji. To je bio jedan od veoma važnih strateških ciljeva. I tako je omogućila sebi buduće apsolutno osvajanje Balkana. To su oni geostrateški ciljevi o kojima govorimo. Zato što još uvek imate političke snage u ovoj zemlji koje govore da je neka politika i neki čovek kriv što je do agresije došlo. Ne, znalo se tačno šta Amerika i njeni evropski saveznici žele. Kontrolu Balkana. A zašto, evo u nastavku ću vam reći.

Na putu tom geostrateškom pohodu, stajala je naravno srpska politika nezavisnosti i samostalnosti, koju su morali da unište. Snažna propaganda, tada, u to vreme, ali bogami i danas po mišljenju Srpske radikalne stranke, da su Srbi loši, ratoborni, necivilizovani, nepravedni, nasilni momci, imala je za posledicu promenu položaja Srbije u svetu. Napad na SRJ tako je, manipulacijom javnog mnjenja u svetu ali i u zemlji, postao opravdan, iako je suprotan odlukama Ujedinjenih nacija i svim osnovnim principima međunarodnih odnosa. Neki geostratezi, geopolitičari smatraju da je agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju, u stvari, ispravka Ajzenhuerove greške. U čemu se sastoji ta greška? Srbija je, u stvari, prva direktna žrtva NATO agresije, NATO pakta koji je imao globalne ciljeve. Tako da su usledile intervencije i okupacija, nakon toga Avganistana, agresija na Irak, pretnje Iranu i Severnoj Koreji, ali prvo se sve to desilo na prostorima naše zeljem. I pošto je to bila uspešno izvršena agresija i postignuti ciljevi do kojih su oni želeli da dođu, po istom obrascu se sve to ponavljalo i na prostorima Avganistana, pretnje Iranu, rat u Iraku itd.

Prva, dakle, globalna posledica bombardovanja je postavljanje američke vojne baze Bondstil kod Uroševca, koja trebao da posluži i služi kao mostobran prema Istoku. Da ovo nije puko nagađanje, govori i činjenica da je od bombardovanja naovamo, dakle, i kasnije, SAD su dobile još četiri vojne baze na prostorima Bugarske i Rumunije, dok se u Slovačkoj i Češkoj, kao što znate, instalira protivraketni štit. Postoji dokument, to je pismo Vilija Vilmara upućeno Gerhardu Šrederu 2. maja 2000. godine, u kojem se navodi da su Sjedinjene Američke Države imale za cilj da se ispravi jedna greška generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata, zbog čega je na teritoriji Srbije bilo neophodno stacionirati američke vojnike. Tada je to, dakle, bilo nemoguće. Ali evo, toliko godina nakon toga, vraća se Amerika na mesto zločina. Amerika je stoga rekla da se Milošević mora skloniti po svaku cenu i da neće trpeti nikakve prepreke u svom pohodu prema Istoku i ostvarivanju strateških ciljeva.

Danas se protiv Srbije koriste i političke, i medijske i druge metode. Ja uvek kažem, u ime Srpske radikalne stranke, i u inostranstvu, ali nažalost, i u zemlji, i posledice su takvog delovanja jednako teške i jednako štetne, kao i razaranje infrastrukture, industrije, poljoprivrede i trovanje prirodne okoline osiromašenim uranijumom. Pre svega, pred nama se odigrava sveopšta desrbizacija naroda. Zapad manipuliše srpskim auditorijumom, tvrdeći da je upravo Srbija ta koja je zgrešila što je NATO bacao svoje bombe. Ovako u kakvoj se sada situaciji nalazimo, dakle, ekonomski potpuno uništeni, ili ako vam više odgovara termin zavisni, konstantno smo u kriznoj situaciji i uz sveopštu rasprodaju srpske imovine, danas živimo od donacija i kredita, čime sitan plebs se zadužuje, dok se samo strani „poslušnici“, ja bih rekla, fatiraju, zbog čega smo i postali potpuno ekonomski osakaćeni. Nažalost, i kulturno i ideološki smo podvrgnuti ispiranju mozga, u kojem je sve što je nacionalno proglašeno za primitivno. Dok se patriotizam, zahvaljujući i Tribunalu, između ostalog, izjednačava sa kriminalom i ratnim zločinom.

Da ne pominjemo da je medijski prostor skoro 90 posto pod dominacijom upravo onih faktora koji su odlučili o bombardovanju Srbije. To, naravno, nema veze sa vama koji radite u medijima, ali sa onima koji su vlasnici medija i te kako ima. Nema sumnje da je cilj NATO agresije bio da se Srbiji umanji državnost, teritorija i uloga u civilizaciji Evrope, odnosno da se putem medija i obrazovnog sistema, nove generacije prosto obavežu da podržavaju Ameriku i NATO. Svaki ozbiljniji naučnik iz zemlje i inostranstva koji se bavio Srbijom i problemima raspada Savezne Republike Jugoslavije shvatio je o čemu se radi i ima ovakve zaključke, i ja ovo što iznosim sada, i iznosim na osnovu brojne literature domaćih i stranih autora.

Otimanje naše teritorije i organizovano kršenje međunarodnih bazičnih principa, još je jedna od stravičnih posledica agresije. Zapad prikazuje u praksi kako se otima deo teritorije koja je sveto izvorište srpskog duha jer bez Kosova, toga su potpuno svesni, Srbija nestaje. NATO, od bombardovanja Srbije naovamo, postao je, to je bio njegov prvobitni cilj, postao je ofanzivni i agresivni vojni savez Zapada. Ono što je posebno zabrinjavajuće je što su uveli koncept takozvane preventivne intervencije protiv onih za koje SAD proceni da bi mogli da ugroze njihove strateške interese. Agresijom na Saveznu Republiku Jugoslaviju uveli su i praksu da bez saglasnosti Saveta bezbednosti, a to je vreme pokazalo i dokazalo, i uprkos njegovom čak protivljenju, obave svoj prljavi posao, čime Amerika gazi sve principe prava i pravde na putu da ovlada svetom.

Mi postavljamo jedno logično pitanje. Kako Srbija, kao mala miroljubiva zemlja, uopšte želi da postane članica saveza kao što je NATO? Građani Srbije to očigledno ne žele. I sva istraživanja ukazuju na to. Ali vlasti u Beogradu smatraju da je naš put prema NATO-u neophodan. Sad, od koga mi to treba da se štitimo, ako je NATO svugde oko nas, osim od samog NATO-a? Mišljenje Srpske radikalne stranke po pitanju vojnih saveza je takvo da ne treba da pristupamo nijednom vojnom savezu, pogotovu imajući u vidu da je Skupština Srbije donela rezoluciju, proglasila tom rezolucijom vojnu neutralnost Srbije. Dakle, bilo kakvo drugačije ponašanje, bilo kog političara ili institucije, bilo bi gaženje onoga što je Skupština Srbije već u ime građana odlučila. Nije možda pretenciozno tvrditi da je bombardovanje Srbije bilo prelomna tačka u svetskim međunarodnim odnosima. Amerika vlada svetom preko NATO-a, ružičastim revolucijama i na taj način širi neku nazovidemokratiju. A ako je demokratija vladavina naroda po američkom sistemu, tu volju treba braniti vojnim bazama. Pa se sad postavlja pitanje da li je ta zapadna demokratija zaista demokratija onako kako je mi doživljavamo, kako je civilizovani svet doživljava ili kako smo je kroz istoriju doživljavali i za nju se borili.

NATO bombardovanje omogućilo je raspad domaće vojne moći. Prvo je Hag optužio vrhovnu komandu Vojske Jugoslavije za navodne ratne zločine još u vreme dok je trajao bombaški napad, ne bi li se haškim presudama deligitimisale odbranu Savezne Republike Jugoslavije i proglasile je za zločin. Oblikovana je medijska slika da je Vojska Jugoslavije bila stub zločinačke politike i da se sa takvom politikom nemoguće obračunati, sve dok se vojska ne razori. I evo, svedoci ste da je naša vojska potpuno razorena, a samim tim i vojna industrija. Evo sada oružari iz Kragujevca ne mogu da izvezu svoju robu, jer primaju zaključene ugovore o vrednosti od 50 miliona evra zbog toga što ne mogu da dobiju izvozne dozvole. Sve se odvija onako kako Sjedinjene Američke Države i NATO žele. A na našu, naravno, štetu. Nije to samo vojna šteta, to je i ekonomska šteta u vreme kada vlada recesija i kada smo mi ovoliko dužni koliko smo dužni. Kad nađemo takav posao kakav su oružari pronašli, zaključili ugovor i proizveli robu, ne mogu da izvezu, zato što neko od birokrata neće da da dozvolu za to.

Nacionalne armije svih NATO zemalja svode se na minimum, i to je činjenica, da ne bi mogle da postanu faktor bilo kakvog unutrašnjeg razvoja, jer i Amerika se razvijala na bazi ratne industrije. Cilj je da budu, dakle, male i irelevantne za unutrašnji razvoj, a istovremeno i rezerva NATO pakta koja će kao najamnička vojska učestvovati u aktivnostima NATO-a, tamo gde to Amerika proceni da je potrebno. Svedoci ste koliko puta se govorilo o tome da li treba ili ne treba naši vojnici da učestvuju u snagama NATO pakta. Paralelno sa tim jačaju se snage policije u svim tim zemljama jugoistočne Evrope i u zemljama koje se nalaze u sličnoj situaciji kao što je naša, što dovodi do još jednog apsurda – da li se volja naroda, ako je to demokratija, štiti jačim policijskim snagama i da li je to neophodno.

Koji su interesi, ako postavite pitanje, Nemačke ili evropskih zemalja, da se pridruže američkim ciljevima na Balkanu? To nam je, ako se setimo, objasnio još francuski general Dalo sedamdesetih godina u blizini Minhena, gde su bili prisutni i predstavnici Španije, Francuske, Velike Britanije i Vatikana, gde su ocenili da posle Tita Jugoslavija ne treba da postoji. Kao argument su, između ostalog, iskoristili jezičke barijere, razliku, navodno, između srpskog, hrvatskog, makedonskog, albanskog, mađarskog jezika, i iznad svega, kako je smatrao kancelar Kol, razbijanje Jugoslavije bila bi velika pobeda za Nemačku. Srbi koji bi bili razjureni sa svojih zemalja, a razjureni su, jer su napustili Republiku Srpsku Krajinu, u velikom broju su morali da napuste i prostor današnje Federacije BiH, osim Republike Srpske, bombardovani, proterani sa Kosova, jer ne zaboravite, bombardovana je i BiH, ostavljeni bez svoje civilizacije kao osnove svoje budućnosti, a koliko je manastira porušeno. Trebalo bi ih na taj način kazniti, po mišljenju Nemačke, zbog njihovog doprinosa i borbe rame uz rame sa saveznicima u Drugom svetskom ratu. Razmontiranje Jugoslavije, rečeno je tada na tom sastanku, omogućilo bi Nemačkoj da se oduži Hrvatima i muslimanima iz Bosne, kao svojim saveznicima u Drugom svetskom ratu. I to je, dakle, projekat koji traje nekoliko decenija, možemo slobodno da kažemo još od Drugog svetskog rata, a ne bismo pogrešili da se u jednom delu vratimo i do 1903. godine, pa preko 1912. i 1918.

Dakle, sto godina Zapad sprovodi istovetnu politiku različitim sredstvima i na različite načine kako bi došao do svog cilja, odnosno do potpunog istrebljenja ljudi koji žive na ovim prostorima. A kako su, između ostalog, uradili? Istraživači, dakle lekari sa Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu u Beogradu, došli su do neslavnih podataka i oni navode ne samo svoja istraživanja, nego istraživanja ruskih eksperata u okviru međunarodne misije koja se zove Fokus, a u tom Fokusu su i Švajcarska, i Rusija, i Grčka i Austrija, zatim eksperti programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu UNEP, koji su obavili misiju za procenu ugroženosti životne sredine usled agresije. Oni su došli do neslavnih podataka da je unošenje osiromašenog uranijuma u lanac ishrane realna opasnost, nema sredstava ni za adekvatno skladištenje kontaminiranog zemljišta i prikupljenu neeksplodiranu municiju, država se time očigledno ne bavi, zanemarujući opasnost od svega ovoga, nema podrške međunarodne zajednice za tako nešto, niko neće da izdvoji novac. Dosadašnja eksperimentalna naučna istraživanja nedvosmisleno pokazuju da osiromašeni uranijum ima negativne uticaje na biljni, životinjski svet, pa samim tim i na ljude.

Stručnjaci kažu da je uvek moguće izvršiti dekontaminaciju zemljišta i na taj način smanjiti sve ove negativne posledice. Ali, da li ste vi čuli da se iko time ozbiljno bavi ili da je to tema bilo koje državne institucije ili, ne daj Bože, da to dospe u medije. Imajući u vidu da je vek poluraspada osiromašenog uranijuma i uranijumovih oksida jako dug, kažu skoro večan, može se konstatovati da se radi o trajnom čestičnom radioaktivnom i hemijskom zagađenju koje se ne može prirodno neutralisati. Dakle, potrebna je akcija da se izvrši dekontaminacija. Praćenje ugroženosti životne sredine obavljeno je nesistematski, to je zaključak ovih stručnjaka, i od slučaja do slučaja procenjene su ugroženosti zdravlja različitih grupa. Nemamo neka sistematska istraživanja koliko je ljudi više obolelo od raznih bolesti koje su posledice ovog bombardovanja. Dakle, po njihovom mišljenju, potrebno je angažovati stručnjake, pre svega, neutralnih zemalja koje su imale iskustva sa radioaktivnom kontaminacijom, a to su Ukrajina, Japan, Rusija, Indija, koje bi činile sastav međunarodnih ekspertskih ekipa. Potrebno je izraditi program i hitno pristupiti saniranju posledica kontaminacije terena osiromašenim uranijumom.

Samo ću vam, na kraju, još izneti i broj, recimo, na jednom ispitivanju u Vranju za deset godina se dvanaest puta uvećao broj obolelih od kancera. U narednoj deceniji se, kako ovi stručnjaci kažu, zbog posledica NATO bombardovanja očekuje dalji porast kancera kod odraslih, i ono što je najstrašnije, genetskih deformacija kod novorođenčadi. Ako to nije alarmantno, ja ne znam šta bi onda moglo da bude alarmantnije da bi se neko bavio time, a evo i vas novinare da malo, da tako kažem, uplašimo, jer svi udišemo isti vazduh, jedemo istu hranu i možemo da doživimo istu sudbinu mi ili oni još nerođeni. Sećate se da je u Italiji zbog osiromašenog uranijuma pokrenuta ona parlamentarna istraga, gde je 225 vojnika koji su boravili na Kosovu i Metohiji obolelo od karcinoma, negde njih 37, prema nekim podacima, je umrlo od malignih bolesti. Oni nisu ostavljeni na cedilu i namerno potenciram da je to bila parlamentarna istraga, naš se parlament takvim stvarima nikada nije bavio. Italijanski veterani nisu prepušteni sami sebi, o njima brine država koja je predvidela da u naredne tri godine izdvoji pet miliona evra godišnje za ove vojnike žrtve osiromašenog uranijuma, i o italijanskim vojnicima, kao što vidite, ima ko da brine, ali šta je sa civilima i vojnicima i onima koji su ugroženi, onim najugroženijim kategorijama u Srbiji, pogotovu što još uvek nisu određene te vruće tačke, iako znamo da je to, otprilike, Pančevo, Novi Sad, Kosovo i Metohija, pogotovo Prizren, Peć, i tako dalje.

Dakle, Srpska radikalna stranka izražava, prvo, negodovanje prema današnjoj vlasti ili današnjim vlastodršcima što nisu smatrali za shodno da treba da se barem zbog onih koji su poginuli, zbog onih koji su ranjeni, zbog onih koji su izgubili svoje najbliže, ni krivi ni dužni, zbog toga što su se odazvali na poziv da brane otaybinu u jednom nelegitimnom ratu, agresiji koja ne može da ima opravdanje, da na dostojanstven način taj dan obeleže, a i da preduzmu sve ove mere koje su neophodne da bi zaštitili stanovništvo od posledica takve agresije. Za nas je to veoma važno i mi ćemo, što se naše stranke tiče, pokrenuti takve inicijative, ali za tako nešto u buyetu nismo videli da ima sredstava. To da smo sada siromašni, da je buyet poluprazan i ne znam ni ja šta, nije razlog da se nečemu takvom ne pristupi, pogotovu što je vrlo moguće da se sa svima onima koji se u svetu bave ovom problematikom naprave dogovori da i oni investiraju u ova istraživanja i u dekontaminaciju terena. Eto, kako ćemo dekontaminirati medije, kako ćemo dekontaminirati prosvetu, kako ćemo sačuvati duh srpskog naroda, o tome ćemo morati sami da brinemo. Tu niko drugi ne može da nam pomogne.

Možda je bilo malo duže, ali smo mi smatrali da nije zgoreg da se vratimo malo unazad i da pogledamo istini u oči, jer svi hoće da nam promene istoriju, da zamagle događaje i da na taj način postignu svoj cilj. Jedino ako istini pogledamo u oči, možemo da se suprotstavimo onome što nam još spremaju, a vrlo dobro znate da svoj posao na Balkanu nisu završili, da u Srbiji posao nije završen. Pa evo, i juče, videli ste predsednika države u Savetu bezbednosti koji nije negodovao što na istom mestu sedi i ministar inostranih poslova takozvane nezavisne države Kosovo. Barem toliko je mogao na kraju svog govora da izrazi negodovanje, mogao je i da ustane nakon što je rekao šta je imao da kaže, i da napusti taj skup. Ali, ne. Mi imamo takvu vlast koja je spremna samo da podvije rep, da klekne, da ćuti, da moli, i sve dok ne bude bilo ljudi koji su spremni da podignu svoj glas protiv nepravde i da stanu u odbranu svog naroda, svoje otaybine, mi ćemo trpeti dalje štetne posledice geopolitičkih ciljeva velikih sila.

Hvala što ste nas saslušali, ako imate eventualno neko pitanje, stojimo vam na raspolaganju. Izvolite.

Mnogo smo vas izmorili. Hvala vam.