Prof. dr Vojislav Šešelj: Dame i gospodo, kad god pomislimo, s obzirom da je Srbija zemlja čuda, da su se već sva čuda desila, iznenadi nas neko novo. Srbija, kao zemlja čuda, sebi dozvoljava da aktuelni režim i posle dvanaest godina slavi uspomenu na jednog od najvećih kriminalaca i izdajnika srpskog naroda, Zorana Đinđića.
Zoran Đinđić je nesporni izdajnik. Devedesetih godina je bio predsednik izrazito prozapadne Demokratske stranke. U vreme bombardovanja je davao izjave za strane medije u kojima se zalagao da se bombardovanje nastavi dok Milošević ne popusti. Zatim, bio je glavni unutrašnji organizator petooktobarskog puča koji su finansirali Amerikanci i ostali zapadnjaci da bi se na vlast doveo mafijaški režim. Zoran Đinđić je bio pravi čelnik toga režima. Koštunica je bio samo marioneta. Koštunica je upotrebljen da se dobiju izbori obmanjivanjem naroda i finansiranjem raznoraznih aktivnosti koje su tome doprinosile. Đinđić je bio reketaš. Reketirao je samo Bogoljuba Karića za 200 miliona maraka. Đinđić je bio kriminalac već devedesetih godina, u sprezi sa Dragoljubom Markovićem, „Krmivo produkt“, Krmivojem i sa surčinskim klanom. Đinđić je umešan u mnoge otmice, između ostalog otmice Milorada Miškovića, Milije Babovića, sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića i drugih ljudi. Đinđić je dobijao deo novca od otkupnina. Đinđić je organizovao da surčinska mafija otme Slobodana Miloševića da bi dobila nagradu od pet miliona dolara, a pošto je to bilo raskrinkano, pošto nisu uspeli na prepad to da urade, onda je došla policija da hapsi Miloševića 2001. godine. Dakle, ogroman je broj dokaza o kriminalnim delatnostima Zorana Đinđića, o izdajničkim delatnostima Zorana Đinđića. Ovaj režim i njegovi čelnici, koji su se zajedno sa mnom radovali kad smo čuli da je Đinđić mrtav – mnogo se više radovao Tomislav Nikolić nego ja – sad mu odaju poštovanje. Sad i Aleksandar Vučić polaže venac. Aleksandar Vučić je pre devet godina na ispraćaju Slobodana Miloševića držao izvanredan govor u moje ime, vrlo emotivan govor, a sad odaje počast Đinđiću. I Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić i svi ostali čelnici, tadašnji čelnici Srpske radikalne stranke bili su u Požarevcu na sahrani Slobodana Miloševića. Međutim, juče se niko od njih nije pojavio. Poslali su, izgleda, onog idiota Aleksandra Vulina da ipak malo odškrinu vrata i sa te strane da neko iz vlasti bude tamo, a onda se danas utrkuju ko će biti u prvom redu da se Đinđiću oda počast.
Mi možemo imati mnogo kritičkih primedbi na račun Slobodana Miloševića i njegove politike iz devedesetih godina i vi se sećate, mi smo imali periode dubokih sukoba, ali smo imali i periode saradnje. Čak smo sklopili koaliciju 1998. godine, kad je zapretila opasnost po opstanak Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Međutim, na stranu to sve šta se između nas dešavalo devedesetih godina, o tome će istorija jednog dana da da svoj sud i videćemo kako ćemo svi mi akteri tih događaja proći pred sudom istorije. Međutim, Slobodan Milošević je protivpravno uhapšen od strane Zorana Đinđića i još protivpravnije isporučen Haškom tribunalu uz kršenje i srpskog ustava i svih zakona, uz kršenje pravnog poretka zemlje. Isporučen je na najveći srpski praznik, na Vidovdan, na dan Svetoga Vida. Šta ima izdajničko u našoj istoriji što nadilazi ovaj Đinđićev postupak? Ništa. Ovo je najveća izdaja u srpskoj istoriji.
Slobodan Milošević se uporno borio u Haškom tribunalu, neprekidno se borio, požrtvovano se borio i poginuo u toj borbi. On je ubijen, u najmanju ruku, tako što mu nije pružana adekvatna medicinska pomoć. Tadašnji režim Borisa Tadića i Vojislava Koštunice odbio je da sahrani Slobodana Miloševića onako kako on zaslužuje. Mi sad iz toga imamo pouku kako da se ubuduće sahranjuju svi ti koji danas nose visoke funkcije pa za koji dan, mesec ili godinu pocrkaju. Niko neće moći da očekuje državne počasti, pogotovo ne ovi koji su izdali srpske nacionalne interese i koji uporno vode prozapadnu politiku na uštrb interesa srpskog naroda. Sramota je da zvanična Srbija ne stavi stvari na svoje mesto. Sramota je da se i dalje slavi jedan izdajnik i kriminalac kao što je Zoran Đinđić, da se ulicama i bulevarima daje njegovo ime, a da se zanemaruje ili da se kleveće Slobodan Milošević. Mi smo zato da se izriču sve kritičke ocene na periode njegove vlasti. Nemamo ništa protiv toga, ali mora da se poštuje to što je uradio u Hagu. Srpska radikalna stranka ostaje dosledna tom principu.
Izvolite, ako vi imate neko pitanje.
Teša Tešanović: Teša Tešanović, Srbin info. Kako komentarišete nastojanje režima u Podgorici da uvede Crnu Goru u NATO?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa to je izdajnički režim, režim koji je izdao srpski narod u celini. Taj režim je mafijaškog karaktera. Taj režim je na vlasti već četvrt veka i kako sad stvari stoje, kao da ga je nemoguće smeniti. Tom režimu nisu ni potrebni izbori. Izbori koji se održavaju su redom falsifikovani, narod nema mogućnosti da glasa, ljudi koji su u državnoj službi prisiljeni su da se izjašnjavaju kao Crnogorci po nacionalnosti, iako je ogromna većina srpska. Samo slom Mila Đukanovića može dovesti do pozitivnih promena u Crnoj Gori, do oslobađanja tamošnjih Srba i do ponovnog ujedinjenja sa Srbijom. Srpska radikalna stranka se zalaže za ponovno ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom, ali sada više ne ni u kakvoj federaciji. Šta će nama bilo kakva federacija, kada smo mi jedan narod. Imate li još? Izvolite.
Novinar: Marko Petrović, „Blic“. Za vas i za gospodina Šarovića pitanje. Kada govorite o kriminalnim aktivnostima Đinđića, koji su dokazi i da li ste te dokaze nekome dali? A za gospodina Šarovića, da li ide na Novo groblje danas?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Možete i sami da uzmete isečke iz stranih novina u kojima su objavljene Đinđićeve izjave, imate to u „Njujork Tajmsu“ iz vremena bombardovanja.
Novinar: To je ono što se tiče bombardovanja. A kad govorite o otmicama?
Prof. dr Vojislav Šešelj: A što se tiče otmica, imate spregu Zorana Đinđića sa surčinskim klanom. Zoran Đinđić je pre 5. oktobra neprekidno bio u Surčinu. Njemu je Dragoljub Marković sazidao kuću u Novim Banovcima, pored svoje, o tome sam govorio svojevremeno više puta. Neprekidno je bio sa Surčincima. Surčinci su bili privilegovani u Srbiji u vreme vladavine Zorana Đinđića. Kad me optuže onda ću izneti još konkretnije dokaze na sudu, ali se niko ne usuđuje da me optuži. Jedva čekam tako nešto.
Novinar: Vi ste isto poznavali ljude iz zemunskog klana.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Jesam. Poznavao sam, ali tek onda kada su se sukobili sa Đinđićem. E, onda su mi mnogo pričali o Đinđiću i svojim spregama sa njim. Ja sam ih upoznao negde početkom septembra 2002. godine. A oni su godinama, godinama, bili bliski Zoranu Đinđiću. Meni nikada nisu bili bliski. Ali im je stalo iz nekog razloga da poprave odnose sa mnom jer sam ih ranije mnogo napadao.
Novinar: Dobro. Znači, tvrdite da imate dokaze za to što ste rekli?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Da, naravno. Da, sve su delili sa njim. Nikada još nije ni razjašnjena otmica sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića. To je bilo najdirektnije u šta su bili umešani Zoran Đinđić i njegovi kompanjoni.
Novinar: Kako znate?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa, sve znam. Znate da sam najbolje informisan čovek u Srbiji. Ima li neko bolje informisan?
Drugo, kako je došlo do raskola među njima? Kad su se dogovorili da opljačkaju veliki državni novac na ime asvaltiranja po Srbiji. Umesto da to dobiju domaće firme koje se bave izgradnjom i popravkom puteva, to je dobio Čume, najbliži Đinđićev prijatelj i on je za 15 minuta formirao firmu u Beču i nastupio kao strana firma u Srbiji i Čume je sve finansirao. E, kad je delio novac, delio je sa Đinđićem, sa Đinđićevim doglavnicima, a izostavio je Dušana Spasojevića i deo klana koji je bio privrženiji Spasojeviću i tada dolazi do raspada surčinskog klana. Tek 2002. godine je formiran zemunski klan, ranije nije postojao. Postojao je jedinstven surčinski klan. Mogao bih o tome studiju da napišem. Ako me zdravlje posluži i budem imao vremena, moguće i da napišem.
Novinar: Dobro, a za gospodina Šarovića?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Ako je zapamtio pitanje. Hteo je da ide danas na Novo groblje, ali, kaže, nije poneo kišobran. Čuo je da je mnogo policije tamo, pa kaže – otići će drugi put, kad ne bude toliko policije. Evo, ja već dadoh dva moguća odgovora, ali on će vam zapravo reći.
Novinar: Je li to odgovor, ili...?
Nemanja Šarović: Ja mislim da smo mi završili posao. Dakle, mi se protivimo falsifikovanju istorije i to je suština svega što smo uradili.
Novinar: Znači, danas nećete ići na Novo groblje?
Nemanja Šarović: Pa nije isključeno da ću neki drugi dan.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Prvo da imate u vidu da ja juče nisam ni obećao da će Nemanja Šarović da ide.
Novinar: Rekli ste da – možda ga pošaljete.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Možda ga pošaljem. Razmišljao sam o tome. A onda sam se setio da je ona betonska ploča, granitna ploča, od čega je ono, i teško se to probija glogovim kocem, treba prvo imati mehanizaciju da se to ukloni, pa onda da se upotrebi...
Novinar: Nekada ste išli i na Kuću cveća.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa da, i tamo je bila tvrda zgrada, teško se probijala glogovim kocem iako sam imao dobar glogov kolac. Imao sam ja te godine i bejzbol palicu. Još je negde čuvam, moram da je potražim.
Novinar: Možda zatreba.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Možda zatreba. Imate li još pitanja? Izvolite.
Novinar: Da vas pitam nešto. Nema veze sa ovom temom. Interesuje me ova racionalizacija u državnoj upravi. Da li ste čitali u listu „Danas“, uopšte koliko ste o tome informisani, o otpuštanju radnika na određeno vreme. Prvo odlaze vaspitači i zdravstvena služba iz zatvora, da će ih biti užasno malo, znači nemoguće da se osnovna prava osuđenih provedu.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Ovaj režim naprednjački i vlada na čelu sa Aleksandrom Vučićem ispunjavaju naloge Međunarodnog monetarnog fonda. Ko god je u svetu slepo ispunjavao naloge Međunarodnog monetarnog fonda, taj je sigurno propadao. Onaj ko se oslobodi tutorstva Međunarodnog monetarnog fonda ima šansu da izađe iz krize. To što će se ljudi slati na prinudno odsustvo ništa ne rešava, ne olakšava problem.
Novinar: Ne, oni se već otpuštaju, već...
Prof. dr Vojislav Šešelj: I otpuštaju se. A gde će oni posle? Naše zdravstvo traži još i lekara i medicinskih sestara i drugog osoblja. Nije im dovoljno, možda ih po Beogradu ima više, ali u unutrašnjosti je velika oskudica, a oni otpuštaju, oni samo povećavaju već ogromnu armiju nezaposlenih i to će im se osvetiti.
Novinar: A šta očekujete, pošto u zatvorima već odlaze uveliko, kako će da odreaguju, recimo prvo osuđena lica, njihova prava, uopšte ... razne komisije koje dolaze i koje su prenele da je nedovoljno stručnih radnika, nedovoljno lekara, nedovoljno...
Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa oni će morati da raspuštaju sve zatvore. Pošto raspuste sve zatvore, onda će oni najteži kriminalci moći direktno da uđu u vladu. Kad je mogao Aleksandar Vulin da bude ministar, što ne bi i neki višestruki obijač banke. Kad je mogao Mlađan Dinkić sa automatskom puškom da ulazi u Narodnu banku Jugoslavije, što bi sad neko robijao zbog pljačke banke, na kraju krajeva.
Mi smo zemlja haosa i zemlja čuda. Kod nas se samo haos uspešno proizvodi i narod zamajava lažnim obećanjima.
Imate li još pitanja? Izvolite.
Novinar: Filipović „Pravda“. Kako komentarišete formiranje vlade u senci, Pajtićeve?
Prof. dr Vojislav Šešelj: To je, Pajtić je formirao vladu u dubokom hladu. On čak nije mogao kvalitetnije kadrove da pokupi ni iz Demokratske stranke. Možete misliti kad je Gordanu Čomić, teško joj ime pamtim, toliko je važna istorijska ličnost, kad je Gordanu Čomić postavio za potpredsednika vlade i ministra odbrane. I šta sad od nje da očekujemo? Samo da pusti brkove, pa da bude pravi ministar odbrane. Pa je onda poredio sa Indirom Gandi i sa valjda Benazir Butom. Bolje da je poredio sa Idi Aminom, na primer. Više bi odgovaralo poređenje. Otprilike su iste kilaže i istih svetonazora. A istu uniformu mogu da nose, isti broj, sve ono što nije iznošeno, a ostalo je od Idi Amina, njoj bi pasovalo.
Imate li još pitanja?
Hvala vam što ste došli.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR