Konferencija Tima za odbranu Vojislava Šešelja

(Prenosimo u celosti 340. konferenciju Tima za odbranu, objavljenu na sajtu predsednika Srpske radikalne stranke prof. dr Vojislava Šešelja)

Zoran Krasić: Dame i gospodo novinari, ovo je naša redovna konferencija posvećena suđenju Vojislavu Šešelju. Za sledeću nedelju ništa nije najavljeno u Šešeljevom predmetu, ni što se tiče glavnog predmeta, ni drugog postupka za nepoštovanje suda, a ni trećeg postupka za nepoštovanje suda. Samo da podsetim da je 17. jun bio datum kada je Vojislav Šešelj po usmenoj odluci pretresnog veća od 5. maja 2011. bio dužan da dostavi spisak svedoka odbrane, po pravilu 65ter, kako bi se nastavio postupak. Znate da je Vojislav Šešelj postavio šest zahteva i ukoliko se oni reše, postupak odbrane u onom punom kapacitetu ima nekog smisla. Praktično je rešen samo jedan zahtev, onaj u vezi s prevodom dveju knjiga koje su vrlo važne za odbranu Vojislava Šešelja. U ostalom delu su svi zahtevi odbijeni. Ali, odlukom je i dat rok od šest nedelja Vojislavu Šešelju da najavi odbranu. Tako da je, vidite i sami, produženo ono što je bilo vezano za 17. jun.

Ponovo ima izdvojenih mišljenja sudija i očekujemo da će ovih dana biti objavljeno izdvojeno mišljenje sudije Antonetija, gde će nas verovatno obavestiti o nekim, nadam se statističkim podacima vezanim za suđenje Vojislavu Šešelju. Jer, statistika je u ovom predmetu stvarno neumoljiva. Ona je jedinstvena. U pravosudnoj praksi dosad nije viđeno tako nešto.

S obzirom da čekamo mnoge stvari, za danas smo odabrli jednu temu da bi podsetili javnost i sve koji prate suđenje Vojislavu Šešelju i da bi ukazali na suštinu svih problema koji u ovom postupku nastaju u Haškom tribunalu. Problem je kako počinje jedan postupak u Haškom tribunalu, a u režiji tužilaštva. Ono pristupa svojoj samostalnoj funkciji na vrlo proizvoljan način. Ako se pogledaju optužnice u svim predmetima u Haškom tribunalu, kako su menjane i koliko puta su menjane u bilo kom predmetu, ukoliko se te optužnice uporede sa presudama u onim okončanim predmetima, onda se neumoljivo dolazi do jednog zaključka – da se tužilaštvo proizvoljno i selektivno ponaša prilikom podizanja optužnica protiv lica, ali i prilikom definisanja pojedinih tačaka optužnice. Kada se razvije postupak, sve te nelogičnosti, a rekao bih da su to fundamentalne nelogičnosti mentalnog karaktera, neumoljivo dolaze do izražaja.

Za danas ću uzeti samo nekoliko primera u kojima se vidi kako tužilaštvo radi prljavo, jer papir trpi sve i svašta i tamo onda može zaista da se nađe koješta, a onda ćemo tokom postupka da vidimo šta će da se desi. Ako se uzmu optužnice koje su podignute približno istog datuma i povodom iste lokacije, opet se vidi proizvoljnost. Evo nekoliko primera. Suđenje vukovarskoj trojci nema udruženi zločinački poduhvat. To je pravosnažno okončano, Miroslav Radić je oslobođen, Šljivančanin i Mrkšić su kažnjeni, s tim da je Šljivančanin tražio ponavljanje postupka, došlo je do neznatnog smanjenja kazne. Međutim, bez obzira na presude i izrečene kazne, nešto ne može da se promeni – osuđeni su za mučenje i okrutno postupanje – nema ni proterivanja, ni razaranja, ni pustošenja, ni pljačkanja. Ničega od toga. Onda se postavlja pitanje kako to može da postoji u optužnici kod Vojislava Šešelja. Čak ni Mrkšić ni Šljivančanin nisu osuđeni za progon u Vukovaru, pa se postavlja pitanje kako postoji progon u optužnici protiv Vojislava Šešelja.

Drugi primer - kao geografski povezani predmet sa predmetom Vojislav Šešelj pominje se „šamačka grupa“. Tamo je pravosnažno postupak odavno završen i utvrđeno je da ono nasilno preuzimanje vlasti, iz optužnice, ne potpada pod zločin protiv čovečnosti, jer ne zadovoljava kriterijum težine. Bosanski Šamac kod Vojislava Šešelja u optužnici nije mesto baze zločina, nego lokacija gde bi trebalo da se pojave svedoci o doslednom obrascu ponašanja, i da samo podupru tezu tužilaštva o Vojislavljevom učešću u udruženom zločinačkom poduhvatu. Svi koji su u Haškom tribunalu osuđeni za predmet Bosanski Šamac nisu osuđeni po osnovu učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu. Ovo su samo formalne karakteristi koje ukazuju na visok stepen nebuloznosti koji dovodi u pitanje mentalno stanje ljudi koji su pisali optužnice u Haškom tribunalu. Kod Vojislava Šešlja se pojavljuje poseban vid krivične odgovornosti, a to je naređivanje. Ali ni u pretpretresnom ni u pretresnom postupku nije izveden nijedan svedok koji bi svedočio na okolnost da je Vojislav Šešelj izdavao naređenja. U optužnici protiv Vojislava Šešlja navodi se da je on planirao preuzimanje vlasti u Mostaru. Kad su to Srbi preuzeli vlastu Mostaru? Takođe se navodi i da je planirao i naređivao preuzimanje vlasti u Nevesinju. Ali dobrovoljci Srpske radikalne stranke nisu nikada u toku rata bili na području nevesinjske opštine, gde je vlast bila u rukama SPO-a.

Pošto se radi na Vojinom predmetu, stvarno se nalazimo pred velikim problemom kako da mu pomognemo u ovoj završnoj fazi. Da li bi ovde trebalo da se uključi neki lekar i da ispita tužilaštvo, na šta su oni mislili kada su pisali optužnicu? U pretpretresnom podnesku ne postoji nijedan dokaz za mnoge tačke optužnice. Nijedan dokaz. U sudnici nije izveden nijedan dokaz na mnoge okolnosti. Tako se dolazi do prave suštine celokupnog postupka koji se vodi protiv Vojislava Šešelja, a to je da oni pokušavaju da sude njegovoj ideologiji. I opet prekoračuju sve moguće granice koje bi morale da postoje i kojih bi običan intelektualac morao da se pridržava. Kako je moguće suditi čoveku za njegove političke misli, za njegove ideje? Kako je moguće suditi jednom profesoru prava? Kako je moguće suditi jednom naučniku za ono što je izrazio kroz svoju naučnu misao? Gde je tu sloboda izražavanja i sloboda stvraralaštva? Oni u Hagu u stvari sude Vojislavljevoj slobodi stvaralaštva, naučne misli i izražavanja. I po pravilu 98bis, kad smo čuli odluku pretresnog veća, jedino što smo mogli da zaključimo da su radnja izvršenja, bilo kog krivičnog dela koje se Vojislavu Šešelju stavlja na teret, i radnja koja dovodi do nekog vida odgovornosti, u stvari samo Šešeljeve reči. I ništa više. Ništa drugo. Jedna ista reč se neki put tumači kao naređenje, drugi put kao planiranje, treći kao pomaganje i podržavanje, a četvrti kao planiranje i podsticanje. Za tri lokacije se kaže da su te njegove reči fizički oblik izvršenja krivičnog dela progona. I to: za neke reči u Vukovaru za koje postoje dokazi da ih nikad nije rekao, za neke reči u Hrtkovcima za koje postoje dokazi da ih nikada nije rekao i za neke reči u Malom Zvorniku marta 1992. na nekom mitingu, a taj miting nije čak ni održan.

Jednostavan je zaključak – sudije bi morale da prošire istragu protiv tužilaštva. I to ne samo u onom delu gde su angažovali prijatelja suda da istraži da li je bilo pritisaka, pretnji i ucena, zastrašivanja i na drugi način nedozvoljenog delovanja od strane tužilaštva na potencijalne svedoke tužilaštva, ili uopšte u predmetu. Istragu bi trebalo proširiti na to da se utvrdi kakva je bila svest i kakva je bila namera tužilaštva kad je podizalo optužnicu protiv Vojislava Šešelja. Jer, ova vrsta proizvoljnosti samo ide u prilog onoga što je Karla del Ponte napisala u svojoj knjizi – da je 17. februara 2003. godine Zoran Đinđić rekao: „Vodite ga, i ne vraćajte ga više“. Sve se vrti oko te jedne rečenice. Da bi to opravdali, optužnica trpi sve i svašta. Prosto je šteta što su neki u tužilaštvu opismenjeni, što znaju da čitaju i pišu. Ako se zna samo da se čita i piše, a nema se neki logički koncept, i ako postoji mentalna smetnja ili falinka, onda izlaze ovakve optužnice. Koja je logika u optužnicama protiv Šešelja i ostalih Srba? Koja je logika u optužnici protiv Šešelja u odnosu na logiku iz pravosnažno okončanih sudskih predmeta u Haškom tribunalu? Kako je moguće da se kod Šešelja na nekoj lokaciji pronalazi nešto što nije pravosnažno utvrđeno u okončanim predmetima? Pa, valjda samo pravosnažno okončani predmeti i samo pravosnažno okončane presude obavezuju. Ne obavezuje optužnica i obrazloženje. Ne obavezuju dispozitivi.

To je samo još jedan u moru dokaza o tome čime se sve služi Haški tribunal. Vidite i sami da u polugodišnjim izveštajima, koje podnose Savetu bezbednosti, licitiraju sa datumima kada će da se okonča prvostepeni ili drugostepeni postupak protiv Vijislava Šešelja. Ne bismo se iznenadili da, za nekoliko meseci, sudije traže da se produži mandat Haškog tibunala do 2020. godine. Zašto do tada? Zato što su prve naznake da će Srbija eventualno da uđe u Evropsku uniju vezane za 2020. Za njih je elementarna nepogoda ako Vojislav Šešelj bude na slobodi pre te godine. Očigledno je to njihova logika. Haški tribunal, očigledno, niko ne kontroliše. Zbog toga ovi postupci za nepoštovanje suda izgledaju kao postupci za samopoštovanje suda i sudija. Kako to drugačije opisati?

Obelodanjivanje identiteta zaštiđenih svedoka predstavlja vrhunsko krivično delo. Obelodanjivanje tajnih podataka je vrhunsko krivično delo. Šešelj se kažnjava sa petnaest meseci zatvora, a Florens Artman sa 10.000 evra. Ono što je Florens Artman nezakonito objavila kao insajder, sada se nalazi na sajtu Haškog tribunala kao zvanična, javna i dostupna vest. A, ono što je Vojislav Šešelj obelodanio u svojim knjigama, iako se nalazi na sajtu Vojislava Šešelja, je osnov za treći postupak za nepopštovanje suda.

Verovatno je neuropsihijatrijska služba u Holandiji vrlo loša i trebalo bi da se pojača. Jer, ko će da shvati sve što radi Haški tribunal? Kakvi su to dvostruki aršini? Onda se ljubitelji Haškog tribunala po Srbiji plaše, boje i kukumavče po televizijama, kada na bazi činjenica dokažemo da je Haški tribunal antisrpski sud, formiran da sudi samo Srbima.

Neverovatne se stvari dešavaju. U jednom istom sudu, gde skoro sve sudije znaju kakva je optužnica protiv Gotovine, Prlića i drugih, i gde sve sudije moraju da znaju kakva je bila optužnica i presuda protiv Kordića ili Tihomira Blaškića, uđu u sudnicu i počnu da se prave „francuskim sobaricama“. A onda, po pravilu 98bis, kažu da postoji jedan dokaz i, kada bismo iz njega poverovali da je to tačno, ne bismo doneli oslobađajuću presudu, pa moramo da idemo dalje sa postupkom. To je vrhunac zloupotrebe prava i svega onoga što je napisano. Uostalom šta drugo i očekivati od Haškog tribunala kao nelegalnog, ad hok pomoćnog organa Saveta bezbednosti, formiranog po Glavi 7 Povelje, kao instrument za ostvarivanje mira. Ko će da shvati sve to što su u Njujorku zamislili? Ipak, nama Srbima je jasno da su zamislili baš ovakav Haški tribunal – koji će suditi samo Srbima. E, naišli su na jedan veliki problem, a on se zove Vojislav Šešelj. Taj problem će morati da poprilično istrpe, da se naoštre i logički i mentalno, i u svakom drugom smislu, da bi mogli da se kandiduju da razgovaraju sa Vojislavom Šešeljem.

I zato, vidite i sami, tokom ovih letnjih meseci ko zna šta će biti i šta možemo da očekujemo. Za oko mesec dana počinje sudska pauza koju jedva čekaju. Šta će do tog dana biti, da li će se Vojislav Šešelj pojaviti u sudnici, i u kom predmetu, to danas niko ne bi mogao da vam kaže.

To je ono što smo imali za ovu današnju konferenciju. Ukoliko ima nekih pitanja, izvolite.

Novinar: Pre nekoliko dana bila je najava da bi presuda Haškog tribunala mogla da bude tek u drugoj polovini 2012. godine. Kako to komentarišete?

Zoran Krasić: Ne znam kako da komentarišem sem da su još opsednuti onom rečenicom: „Vodite ga i ne vraćajte ga više“. Takve najave slušamo već dve godine preko Saveta bezbednosti. Kad vreme počne da im „curi“, kad ne mogu da ga opravdaju, onda izmisle neki postupak za nepoštovanje suda. Treći su najavili zato što sa sajta, navodno, nisu skinute neke knjige. Biće i četvrti i peti i, kao što je Vojislav rekao, verovatno će terati do desetog. Samo, ima jedan problem. Nisu još preveli podneske odbrane Vojislava Šešelja koje je podneo tokom 2004, 2005, 2006. i 2007. godine. Ima sedam podnesaka, praktično studija, o govoru mržnje, Vatikanu i drugim stvarima. To još nisu preveli, a na drugoj strani na sva usta pričaju kako su spremni za postupak odbrane. Sve je jasno. Uvek nađu neki izgovor kojim bi da opravdaju ovaj pritvor. Međutim, deveta je godina i to ne može ničim da se konsoliduje. Ničim da se opravda. Zato sam malopre i rekao da je potrebno da se protiv tužilaštva pokrene i drugi postupak. Ne samo postupak zbog pritisaka prema svedocima, nego i postupak koji bi trebalo da utvrdi sa kojim su motivima, namerama, sa kojim stanjem svesti, pokrenuli postupak protiv Vojislava Šešelja, kada dokumentaciju nisu imali. Najveći deo dokumentacije koju tužilaštvo koristi ili je koristilo, obezbeđen je posle dolaska Šešelja u Haški tribunal. Na osnovu čega je onda podignuta optužnica? Nema takvog papira na bazi kojeg je podignuta! Nema nijednog dokaza! Oni su prvo sastavili literarni sastav, pa će onda krenuti sa skupljanjem dokaza. To se uklapa u ovu priču. Nju je Šešelj dosta poremetio činjenicom da se sam brani. Oni nisu planirali da se sam brani, nego da uđe neki advokat, poput onog Aleksića koga su dodelili Mladiću na jedan dan. Takvog advokata da je imao Šešelj, i da je to prihvatio, već bi bio na izdržavanju zatvorske kazne. To vam je jasno. Vidite kako su prošli bez krivice – Martić, Krajišnik, Brađanin. Kakva krivica kod njih postoji? Nema nikakve krivice.

Ali, iz tih predmeta savremenici moraju da izvedu neke zaključke. Setite se da je Krajišnik 1996, 1997. bio „faktor mira“, pa su ga „spakovali“. Pa je isti tretman imala Biljana Plavšić, pa su je „spakovali“. Jednostavno, ko veruje Zapadu – strada. Ljudi, Zapadu se nikada ne veruje! Pa, i nedeljom kada odete da krstite neko dete ili unuče u crkvu, prvo što uradi sveštenik je da kuma i decu okrene prema Zapadu i kaže: „Kume, kaži, odričem se satane“! Zašto se prema Zapadu odriče satane? Da unesem malo religijske detalje... Ali, verujte, ko god je verovao Zapadu ili je pokojnik, ili ga nema. Ili ga nema! Zato ja stalno upozoravam ljude da nikada ne veruju Zapadu. Onaj ko uđe u priču sa njima o pregovorima, postane gospodin, prihvatljiv, i tako dalje, stradao je! Od kandidata za Nobelovu nagradu, Slobodan Milošević je postao „balkanski kasapin“. Sećate se. Valjda iz tog iskustva moramo nešto da naučimo. Ne bi bilo dobro da nam se dešavaju uvek iste stvari. Nikad Zapadu ne bi trebalo verovati.

Uostalom, tokom prošle nedelje smo imali dva veoma važna događaja. Dva zločinca su se vratila na prostor Balkana – prvo se NATO vratio, a i papa je ponovo posetio Zagreb! Čim ovde malo oslabe evropske vrednosti, odmah se vrate da nas podsete. Nama radikalima je situacija mnogo jednostavnija i jasnija. Mi se preterano ne sekiramo. Samo imamo problem kako da naše obaveštenje dođe do javnosti. Kod nas se sve to zna, jer se pridržavamo svoje ideologije i od nje ne odstupamo. Nismo kao neki koji pročitaju vest u novinama, pa sutra brže da prokomentarišu. Svi oni koji su se trudili da sačuvaju tajkune, sada u novinama vidite da se i oni bore protiv tajkuna. E, jadni Šojić, i on mora da se bori protiv tajkuna. Pa, kako će na mitinge? Kako će pravdati stanove, kuće, latifundije, kola? Vidite kako se menjaju! Mi taj problem nemamo. Ponosno saopštimo naš stav i znamo da će, kad-tad, svi to morati da podrže. Ali, zato nam je mnogo draže da im kažemo – bolje što pre, pošto mora, pa mora. Jer, kad je kasnije, može da bude sa nekim štetama, u međuvremenu.

To je ono što smo imali za danas. Ako nema više pitanja, hvala, i vidimo se sledeće nedelje.