Vjerica Radeta: Dame i gospodo novinari, na početku želimo da podsetimo da je 20. maja Narodna skupština Republike Srbije usvojila dva zakona: Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije. Zakoni su objavljeni u „Službenom glasniku” 24. maja i stupili na snagu 1. juna. Odmah 2. juna, juče ujutru, Srpska radikalna stranka je Ustavnom sudu podnela inicijativu za utvrđivanje ustavnosti spornih članova ova dva zakona, a u javnosti se mnogo govorilo i o jednom i o drugom zakonu, i o štetnosti eventualne primene ovih zakona po ljudska prava i pre svega po srpski jezik.
Nažalost, skoro svi mediji su ostali i gluvi i slepi na ovo naše saopštenje i na činjenicu da smo uradili ovaj posao. Mislimo da to nije dobro. Inicijativu su podnela i dva advokata iz jedne advokatske kancelarije i mnogi najavljuju da će podneti ovake inicijative. Zaista bi i mediji trebalo ozbiljnije da se bave ovom temom, da im ne smeta to što je Srpska radikalna stranka prva podnela ovu inicijativu. Mi smo to obećali i, kao i uvek ono što obećamo, uradili.
Takođe je juče medijima bilo nevidljivo ono što se desilo u Kruševcu, o čemu smo takođe obavestili javnost – Gordana Čomić je bila u poseti Kruševcu, gradskoj skupštini ili u gradskoj opštini, već ne znam tačno kod koga je bila. Taj njen dolazak je bio najavljen mislim za 8.00 sati ujutru. Aktivisti Srpske radikalne stranke su bili ispred gradske skupštine, prikupljali su potpise protiv donošenja Zakona o istopolnim zajednicama, odnosno gej brakovima u pravom smislu naziva suštine tog predloga zakona. Mnogo ljudi je prilazilo, zadržavali su se i nisu bili raspoloženi što im je Gordana Čomić u poseti. Prvi put od kad je Gradske skupštine u Kruševcu, neko ko je dolazio u posetu nije ušao na glavni ulaz, nego okolo na sporedni ulaz. Tako da Gordana Čomić, dakle, već ima problem da se pogleda u oči sa narodom zbog svega što je uradila u ovim predlozima zakona.
Nažalost, uspela je da u ime nekakvih evropskih vrednosti prevari i Vladu Republike Srbije i Narodnu skupštinu, i na kraju predsednika koji je potpisao ova dva štetna i loša zakona. Mi smo zaista uvereni da i ovaj put Ustavni sud mora da vodi računa o Ustavu i o nacionalnim i državnim interesima. Verujemo da će članovi koje smo mi označili kao sporne u našim inicijativama biti proglašeni neustavnim, kao što se pre nekoliko dana desilo da je u Zakonu o organima Ustavni sud sporni član 23 proglasio neustavnim. To je bilo na inicijativu Srpske radikalne stranke, ali niko od medija to nije objavio. Međutim, mi smo zadovoljni što smo tom svojom inicijativom, koja je rezultirala odlukom Ustavnog suda, spasili Srbiju od zloupotreba, od kupovine i prodaje organa. Ko zna šta je sve bilo zamišljeno kada je u pitanju uzimanje organa sa faktički živih ljudi, koji se nalaze u fazi moždane smrti.
Druga tema o kojoj danas želimo da govorimo je, rekla bih, sveprisutna u javnosti i kada je u pitanju vlast i kada su u pitanju predstavnici proevropske opozicije. To je tema ekologije. Mi želimo da na drugi način skrenemo pažnju na ovaj veliki problem. Da ne bismo bili na bilo koji način pogrešno shvaćeni, želim da podsetim javnost da je u programu Srpske radikalne stranke u tački 80 od 100 naših čuvenih tačaka programa ozbiljan prostor posvećen upravo zaštiti životne sredine. Dakle, mi znamo da taj problem postoji i znamo da taj problem treba rešavati, ali mislimo da je način na koji to sada radi Vlada Republike Srbije pogrešan. Malo su se pobrkali lončići.
Svakog dana gledamo u režimskim medijima da vlada, gradski organi, republički, svejedno, počinju da grade neke infrastrukturne objekte, da je u tu svrhu potrebno poseći neka stabla. Onda na plaćeničkim medijima gledamo kako dolaze aktivisti kojekakvih stranaka, pa za to jedno stablo posade drugih devet i tako dalje. To je sve predstava i igranje. Ponavljamo, to nije rešavanje ovih problema.
Skriveni cilj, koji dolazi od Evropske unije, zapravo je teranje kineskih investitora, pre svega iz Bora i Smedereva, a svako ko je ozbiljan prijatelj sopstvenog naroda i sopstvene države zna koliko je značajno to što su i RTB „Bor” i Železaru „Smederevo” uzeli Kinezi. Da li tamo treba da se povede računa o zaštiti životne sredine, o nekakvim filterima i tako dalje? Naravno da treba. Da li treba da se to diže na taj nivo da se dovodi u pitanje po 5.000 ljudi zaposlenih i u jednom i u drugom gradu? Svakako da ne treba. Zato mislimo da rešavanje ovog problema, problema zaštite životne sredine, treba da krene najpre od zagađenosti vode i zemlje.
Kakva je situacija danas u Srbiji? U nekoliko naših gradova, opština, postoje opasne deponije. Ne govorim o klasičnim deponijama koje imamo na svakom koraku, u svakom maltene selu, u svakom predgrađu, već govorim o opasnom otpadu. Srbiju pokušavaju kroz IPA fondove Evropske unije da pretvore u mesto gde će se zapravo ostavljati taj po život opasni otpad. Imamo to i u Pančevu, imamo u Lapovu i ko zna u koliko još opština. Kada to dođe u žižu javnosti, onda se nekoliko dana o tome priča i sve se završi po onoj staroj „Tresla se gora, rodio se miš”.
Ne smemo zaboraviti, i to vlast treba da poseća svoje evropske prijatelje koji svakako nisu prijatelji Srbije, da je Srbija otrovana osiromašenim uranijumom koji smo dobili od NATO bombi u zločinačkoj NATO agresiji.
Kada su u pitanju reke, često vidimo i sadašnju gospođu ministra i prethodnog ministra i prethodne ministre, kako dođu, slikaju se pored reke, a u reci školjke starih automobila, starih šporeta, frižidera, o plastičnim kesama da i ne govorimo. Onda se tu svi nešto zgražavaju i kažu – Pogledajte kako se narod i ljudi neodgovorno ponašaju prema sopstvenim rekama. To jeste tačno, ali ne treba ministri da idu da se slikaju pored tih reka, nego lokalne samouprave moraju da dobiju zadatak da svaka očisti deo reke na svojoj teritoriji. To je, dakle, jedan od početaka za šta nam ne trebaju nikakvi IPA fondovi.
Ono što je možda najveći problem ili među najvećim problemima, jeste činjenica da u Srbiji postoji 3.100.000 septičkih jama. To je problem koji mora hitno da se rešava. Košta mnogo, to je tačno, ali mnogo koštaju i ostali pokušaji brige o ekologiji, odnosno zaštiti životne sredine. Neki podaci kažu da 55 posto stanovnika kod nas nije priključeno na kanalizaciju. U Evropskoj uniji koja nam daje nepovoljne kredite za rešavanje ovih problema prosek je 84 posto. Oko 15.000 kilometara kanalizacione mreže u Srbiji je toliko staro, da je jedva u funkciji, a po nekim procenama nedostaje nam 11.000 kilometara mreže da bismo i taj deo problema rešili.
Za sada se u Srbiji prečišćava samo 10 posto otpadnih voda. Prosek u zemljama Evropske unije je 70 posto. Kanalizacija se, to svako zna, direktno uliva recimo u Savu i Dunav, a po unutrašnjosti i u druge reke. U Savu i Dunav samo zato što u Beogradu i Novom Sadu nedostaje 13 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Oko 40 posto gradova u Srbiji ima lošu vodu, neispravnu vodu ili vodu sumnjivog kvaliteta. Najbolji primer je Zrenjanin. Godinama se piše o tome da se u Zrenjaninu voda zapravo ne može piti uopšte. Čak je pre tri-četiri godine jedan od direktora zrenjaninskog vodovoda i hapšen. Pokrenut je valjda neki krivični postupak, ali i to se završilo po onoj „Tresla se gora, rodio se miš”.
Za ove komunalne probleme se najbolje sazna u izbornim kampanjama, kad predstavnici vlasti idu sa bagerom pa zakopaju nešto ili idu sa geometrima koji tamo nešto mere. Uglavnom, u svakoj izbornoj kampanji se obećava rešavanje ovih problema. Do sada ti problemi nisu rešeni. Verovatno će sad u narednoj izbornoj kampanji opet biti nekih obećanja. Do sada je čak u mnogim mestima rešavanje ovih problema bilo oročeno i svaki put u svakoj kampanji ti rokovi su prolongirani.
U Srbiji gotovo da nema kišne kanalizacije. Zato se, između istalog, dešavaju poplave. Zato se dešava u delovima Beograda, a i svih drugih mesta u Srbiji, jer Srbija nije samo Beograd, da posle dva sata padanja kiše ne možete preći preko ulice bez čizama. Mislimo da ovo treba biti prioritet kada je u pitanju ekologija.
Srpska radikalna stranka upozorava Vladu Republike Srbije da zaista razmisli i rešavanje ovih problema postavi kao prioritete. Za ekologiju dobijamo kredite Evropske investicione banke i Svetske banke. Dobijamo neka sredstva iz takozvanih IPA fondova. Šta ovde nije dobro? Nije dobro to što kada uzmemo kredit od Evropske banke ili od Svetske banke, sve to naravno pod šapom MMF-a, oni nam pored svih kreditnih uslova postavljaju i uslov kako ćemo trošiti taj novac. Ako je i njima interes, a jeste, da se trošenje novca usmeri na to što bi ukazalo na recimo zagađivanje vazduha u Boru ili Smederevu, onda će oni od nas tražiti da to nama bude prioritet. Mi tražimo od Vlade Republike Srbije da ako mora da uzme kredit za ove potrebe, ovo jesu velika sredstva i verovatno mora, onda da uzima kredit od onoga ko neće uslovljavati državu kako taj kredit da troši i da se uradi upravo sve ono što smo mi danas na konferenciji izneli. Dame i gospodo, ne vredi nam drveće, ne vredi nam zelenilo, ako su nam voda i zemlja zatrovane, a nažalost jesu.
Ako imate pitanja, izvolite.
Novinar „Srbin info” Gradimir Potić: Da li misliti da vladu SNS-a uopšte zanima zaštita životne sredine? U prošloj vladi to mesto je pripalo SPS-u, gospodinu Trivanu. Sećate li se da ga je gospodin Vučić prozivao da ga nigde nema, a ni u ovoj vladi ne vidimo nekog velikog pomaka po tom pitanju? Da li ih uopšte zanima zaštita životne sredine?
Vjerica Radeta: I u prošloj vladi i u ovoj vladi mnogo se pričalo o tome, ali je suština da se ne rešavaju konkretni problemi. Nekada se stiče utisak da recimo ministri nisu ni svesni da su septičke jame jedan od najvećih problema trovanja životne sredine. Dakle, nema potrebe da idu da se slikaju i da pokazuju. Nema potrebe da ode ministar i pokaže zatrovanu reku, odnosno reku punu otpada i tako dalje. Nema on tu šta da se slika, to vide ljudi koji tamo žive, a vidi i svako ko prolazi pored toka te ili bilo koje reke, jer su skoro sve takve. Prave se nekakve strategije stalno. Deo strategije mora biti da se usmere ka lokalnim samoupravama, da se one obavežu da taj posao urade. To je posao za koji čak ne treba mnogo novca. Ne sme Srbija biti mesto odlaganja opasnog otpada iz zemalja Evropske unije. Oni će reći – Uslovljavaju nas na ovaj ili na onaj način. Mi srpski radikali, po ko zna koji put, ponavljamo – Nemojte više da prihvatate ucene, pozdravite se sa evropskim putem i dajte konačno da se radi ono što je interes naroda u Srbiji.
Gradimir Potić: Zvanična politika Bajdenove vlade je ograničiti uticaj Rusije i Kine na Balkanu. Da li mislite da ima američkog uticaja?
Vjerica Radeta: Naravno, taj zapadni uticaj pre svega se na Srbiju sprovodi kroz uslovljavanja za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Naravno da među zapadnim silama zapravo ozbiljno mesto drži i politika Sjedinjenih Američkih Država. Prozapadna opozicija ne kuka za posečenim drvetom i nije njima suština da posade nekoliko komada drugog drveća da bi pokazali kako štite životnu sredinu. Svi mi hoćemo da se gradi svaki grad u Srbiji, ne samo Beograd, da se grade infrastrukturni objekti, da se grade obdaništa, škole, kulturni objekti, stambeni, poslovni. Ali, ne možete graditi objekte ako nećete u nekom delu i poseći neka stabla. Sve treba da se radi planski. Naravno da treba, koliko god je moguće, to nadoknaditi na nekom drugom mestu, ali ovo su predstave. Kad se okupi 10 aktivista, vodi ih Marinika Tepić i sade tamo neko drvo. Šta štite? Ne znaju ni oni, ali im je rečeno da treba da se ponašaju u korist sopstvene štete, štete države Srbije.
Gradimir Potić: Što se tiče čuvenog sastanak predsednika sa menadžmentom „Rio Tinta”, mi smo čuli skandaloznu izjavu predsednika da će „Rio Tinto” da otvara radna mesta. To je rudarska kompanija. Oni se ne bave proizvodnjom akumulatora, litijumskih baterija, niti bilo čega drugog. Kako vi gledate na to?
Vjerica Radeta: „Rio Tinto” je ozbiljan problem koji će morati još uvek da se razmatra iz više aspekata. Sigurno je da država ne sme tek tako da krene u te poslove.
Ono što je sumnjivije od te izjave predsednika je izjava Zorane Mihajlović i njena izričita tvrdnja da „Rio Tinto” nema još uvek nikakav ugovor ni predugovor za te poslove. Kada sam to čula, prva asocijacija mi je bila – Ne, nemamo nikakav ugovor sa „Behtelom”, pa posle nekoliko meseci sve ono što smo mi tvrdili za „Behtel”, prošlo je ni manje ni više nego kroz leks specijalis. Zaista, „Behtel” uzeo posao za 300 miliona evra više nego što su to nudile kineske ili azerbejdžanske firme.
Naši stručnjaci nisu u potpunosti završili tu studiju. Radimo na tome i vrlo brzo ćemo izaći sa konkretnim stavovima. U svakom slučaju, ne sme se navrat-nanos ulaziti u taj posao. Prepucavanje, žargonski rečeno, između vlasti i proevropske opozicije nikada ne daje dobar rezultat, jer ovi sad napadaju te poslove sa „Rio Tintom”, a ti poslovi su faktički započeti još 2004. ili 2006. godine. Nisam sigurna, ali jedna od te dve godine. Bio je umešan otac Balše Božovića, advokat, tada je bio čak i poslanik Božović, ne mogu da se setim imena. U suštini, to je bio posao koji je on pravio sa ekipom Mila Đukanovića iz Crne Gore. Dakle, sve je to mnogo isprepleteno i najpametnije je za državu Srbiju da se sve to još jedanput dobro preispita, da se ne odričemo ni onoga što bi mogla biti zarada i korist, ali pre svega da ne gubimo trajno određene resurse i da na takav način ugrožavamo životnu sredinu. Neka se malo strpe, ništa se neće desiti ako to ne počne odmah. Ako se zaista ustanovi da to nije tolika šteta, neka se radi, a ako jeste, ne možemo da pravimo veću štetu od koristi, ne smemo.
Gradimir Potić: Hvala.
Vjerica Radeta: Hvala vama.
Ako nemate više pitanja, hvala što ste došli.
https://www.youtube.com/watch?v=-ATczxAE08A&t=27s
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR