Prof. dr Vojislav Šešelj: Dobar dan. Dame i gospodo, antisrpska štampa i drugi mediji u Beogradu, antisrpske televizije, sve veće napore ulažu ne bi li propagandnim sredstvima i plasiranjem najobičnijih neistina ugrozile srpsko–ruske odnose. To danas radi i list „Danas”, na najogoljeniji način, toliko brutalno i toliko pokvareno da je odmah morao da interveniše i ruski ambasador, Njegova ekselencija Bocan Harčenko, da demantuje vest da su poremećeni odnosi između ruskog i srpskog državnog rukovodstva i da iz tog razloga predsednik Vladimir Vladimirovič Putin neće posetiti Beograd.
Dakle, krenulo je ono što su Amerikanci i druge zapadne sile odavno najavili i očigledno se prve veće količine novca već u takvu kampanju ulažu. Mi znamo koji su to mediji, mi znamo koji su im ciljevi, ali treba stalno objašnjavati srpskom narodu i građanima Srbije ko stoji iza toga i kako se tome suprotstaviti.
Jedan od najprljavijih dnevnih listova, tabloida, danas je „Kurir”. Izvesni Igor Žeželj ga je nedavno kupio za veću sumu novca, bogzna otkud mu taj novac i niko se ne trudi da ispita poreklo tog novca, ali očigledno je posle toga „Kurir” izgubio svaki kompas i danas, u nemoćnom besu što ne može da nađe nešto drugo, napada bivše narodne poslanike što su još tri meseca na plati u Narodnoj skupštini, iako im to zakon garantuje. Nekad je to u Saveznoj skupštini trajalo godinu dana, nekad je to u republičkoj skupštini trajalo šest meseci, to je nedavno smanjeno na tri meseca. Tu su nabrojani neki poslanici i opozicione stranke, među kojima i jedan iz Srpske radikalne stranke i kaže se da su alavi. A nije alav Tomislav Nikolić koji, iako mu je istekao predsednički mandat pre nekoliko godina, još sa porodicom živi u državnoj vili od 800 kvadrata, a sve troškove snosi država Srbija ili što mu je budžetska stavka propisana na 50 miliona i verovatno posle povećavana za izmišljenu instituciju nekog koordinatora za saradnju sa Rusijom i Kinom. To nije problem! Nije problem ni što mnogo veće otpremnine dobijaju ministri i što nijedan ministar još nije otišao u zatvor, iako smo neke od njih hvatali u najvećem kriminalu.
Postoji jedno pravno pravilo, koje datira još od rimskog prava – onaj ko se služi svojim pravom nikome ne šteti. Ako na nešto imate pravo po zakonu, vi nikom živom na belom svetu ne štetite i zato se ljudi koji imaju takva prava ne mogu nazvati alavim. Ovde su decenijama neki sticali status borca na osnovu dva svedoka, za izmišljene zasluge, pa decenijama penzije dobijali. Ovde su penzije dobijali i oni koji su bili španski borci, kojima španska država nije htela da dâ penzije, ali im je davala Jugoslavija. Ovde su mnoge stvari još uvek naopako postavljene.
Vidimo da se sa najvišeg vrha u Srbiji hvali napredak u srpsko–hrvatskim odnosima i da se upoređuje položaj srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj sa položajem hrvatske nacionalne manjine u Srbiji. Tu je ogromna razlika. Hrvati su u Srbiji oduvek mogli da budu samo manjina, a Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod i nije se nikako mogao promeniti status hrvatske federalne jedinice bez saglasnosti Srba. Taj konstitutivni status im je ukinut. Stotine hiljada Srba su proterane, mnogi su pobijeni i sad su Srbi svedeni na ostatke ostataka, na vrlo mali procenat. Srpska stranka koja egzistira u Hrvatskoj, Samostalna demokratska srpska stranka, njenu kadrovsku politiku vodi hrvatska tajna policija, a hrvatska nacionalna zajednica u Srbiji je potpuno slobodna, svoje organe bira bez ikakvog mešanja države, uz učešće državnih organa Hrvatske zapravo, a vlast u Srbiji prosto se nadmeće koje će im gluplje ustupke napraviti. Jedan od tih ustupaka je kupovina kuće u kojoj je rođen ban Josip Jelačić. Kupovina na taj način, da je država odvojila pola miliona evra i dogovorila sa hrvatskom nacionalnom zajednicom, odnosno sa Savetom hrvatske nacionalne zajednice da se otkupi ta kuća i da se u njoj napravi muzej – to nije smelo tako.
Feldmaršal Josip Jelačić nije bio Hrvat, on je bio Srbin katolik, sin austrijskog podmaršala Franje Jelačića, komandanta krajiške vojske. Josip Jelačić je izabran, odnosno imenovan, austrijski car ga je imenovao za bana Kraljevine Hrvatske, sastavljene od samo tri županije i bana Kraljevine Slavonije. Biskup Haulik, zagrebački biskup, koji je bio mađaron, nije hteo da ustoliči i miropomaže novog bana Hrvatske i Slavonije, pa je otišao tih dana iz Zagreba, izgubio se. A vi treba da znate da su Hrvati najčešće za banove imali ljude tuđe krvi, Nemce, Mađare, pa čak u jednoj situaciji i Srbina, ali najređe su to bili Hrvati. Nekad su imali tri bana: jedan ban Dalmacije, drugi ban Slavonije, treći ban Hrvatske. U retkim situacijama ban je bio i ban Dalmacije i ban Hrvatske i ban Slavonije, a u nekim istorijskim periodima Dalmacija je imala bana, a Hrvatska i Slavonija hercega, što znači vojvodu koga je postavljao mađarski kralj.
Nikad se Josip Jelačić nije smatrao Hrvatom. On je potiskivao hrvatske nacionalne zahteve. On se suprotstavio razvojačenju Vojne granice, još ’48. godine. Vi znate, Vojna granica je razvojačena kasnije, tek 1881. godine. On se borio za germanizaciju Hrvatske i Slavonije. Imao je dosta Srba vojnika u svojim regimentama, navodno su te regimente iz Zagreba krenule i sa određenim brojem hrvatskih zastava, ali čim su došle na austrijsku teritoriju, sve hrvatske zastave su uklonjene i zamenjene austrijskim.
Hrvatski nacionalisti tih godina najviše su mrzeli Bana Jelačića. Pesmu „Ustani bane” spevao je jedan srpski pesnik. Dakle, nema pomena o bilo kakvoj njegovoj borbi i zalaganju za hrvatske nacionalne interese. Ima samo jedna stvar koja je važna, a to je bilo mimo njegove volje, jer je Austrija to već sprovela – ’48. godine prvi put je Hrvatski sabor konstituisan na relativno demokratski način, po liberalnim načelima. Do tada to je uvek bio feudalni staleški sabor, na kome su često većinu činili takozvani šljivari, seljaci kojima je plemstvo dodelio Bela Treći u vreme kada je bežao pred Hunima, pa su ga spasili svojim stablima šljiva, koje su dovukli u zidine tvrđave, jer ugarski kralj bi ostao bez hrane i u znak zahvalnosti im tako dodelio svima plemstvo.
Dakle, apsolutno su posle izmišljali činjenice i veličanje bana Jelačića kao nekog velikog Hrvata počinje zapravo tek u dvadesetom veku. Posle su komunisti naredili da se ukloni i njegov spomenik sa Trga bana Jelačića, proglašavajući taj trg Trgom republike, a spomenik je vraćen dolaskom Tuđmana na vlast. Sada ga odjednom veličaju kao velikog Hrvata. On bi se u grobu prevrtao kad bi znao šta mu rade. Srbija treba da njegovu rodnu kuću u Petrovaradinu pretvori u muzej, u muzej bana Josipa Jelačića, koji je ban postao kao austrijski pukovnik, a posle dobio i čin feldmaršala i najviša austrijska odlikovanja služeći austrijskom caru. A prema Srbima je bio blagonaklon. Na istoj strani su se borili i on i Srbi u Vojvodini, koji su se podigli ’48. godine na ustanak protiv Mađarske revolucije, jer mađarski revolucionari su hteli da zaokruže nekadašnje feudalne granice Mađarske iz doba pre pristupanja uniji sa Austrijom, ali nijednom narodu nisu priznavali njegova nacionalna prava. Takvu politiku su posle preuzeli Hrvati prema Srbima.
Što je najvažnije, kad je nadbiskup Haulik pobegao iz Zagreba, austrijski car je zamolio srpskog patrijarha Josifa Rajačića da on miropomaže novog bana Hrvatske i Slavonije i došao je srpski patrijarh u Zagreb i u pravoslavnoj crkvi je miropomazan Josip Jelačić za bana Hrvatske i Slavonije. Naravno, posle su išli kroz celi Zagreb. Tada su i Hrvati bili oduševljeni Srbima, tada su i Hrvati mislili da će da prevare Srbe, govorili da su Srbi i Hrvati jedan narod, da imaju zajedničke ciljeve i zajedničke interese. Naravno, to je uvek bilo kad su hteli da prevare jadne Srbe, da ih iskoriste za svoje interese. Zato treba ova vlast da promisli svaki svoj potez, da konsultuje stručnjake, a ne da se rukovodi hrvatskom propagandom i da Hrvatima pravi takve ustupke.
Ban Josip Jelačić zaslužuje i veliki spomenik na Petrovaradinu, ali kao borac protiv ugarskog šovinizma iz onoga vremena i kao neko ko je zaštitio Vojnu granicu. On je bio pukovnik graničarske vojske. Petrovaradin je pripadao Vojnoj granici. Naravno, tu je bilo dosta katolika, jer su austrijske vlasti protežirale katolike. Koji god srpski oficir je hteo brže da napreduje u vojnoj službi, morao je da pređe na katoličku veru da bi to postigao. Jedan jedini slučaj da je Srbin postao feldmaršal, a da nije promenio veru je slučaj feldmaršala Svetozara Borojevića, koji je taj čin stekao početkom dvadesetog veka, proslavivši se veličanstvenom pobedom nad italijanskom vojskom tamo negde na rijeci Piavi i na okolnim planinama. Dakle, to je jedini Srbin feldmaršal koji nije morao da menja veru. Ostali, da bi došli do tog najvišeg čina, morali su da pređu na katoličku veru, nažalost.
Imate li vi neko pitanje? Srbin info? Nema. Ostali ste bez teksta. Ima li Beta neko pitanje? Nema.
Hvala vam što ste došli.
https://www.youtube.com/watch?v=vrnA8lNifA0&t=56s
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR