Zoran Krasić: Dame i gospodo novinari, simbolično smo došli na ovo mesto, između zgrade Vlade Republike Srbije i Ministarstva finansija, zgrada Ministarstva odbrane, još razrušenih od NATO agresije i centralne institucije pravosuđa, da bi otvorili temu kako rešiti problem nezaposlenosti u Srbiji.
Tokom ove predizborne kampanje, suočeni smo sa predizbornim obećanjima, odnosno lažima, da oni koji su otpuštali ljude sa posla, sada obećavaju novo zapošljavanje. Videli ste da nekima nije mrsko ni da odu u neku štalu i da pomaze neko tele. Videli ste da je epohalna stvar otvoriti deponiju, ili proizvoditi ambalažu za jaja.
Ali, nema izveštaja šta se uradilo tokom protekle četiri godine. U protekle četiri godine, statistika je objavila, u Srbiji je trajno izgubljeno 500 000 radnih mesta, povećao se broj nezaposlenih za 300 000. Od obećanja “glasajte za mene, zaposliću 200 000 ljudi“ nije se ostvarilo gotovo ništa. Ponovo kreću sa obećanjima o investicijama, stimulansima i govore nam da će sve da bude med i mleko, ako bude po pravilima Evropske unije, a svi zaobilaze glavni uzrok nezaposlenosti i ekonomskog stanja u Srbiji.
Mi ne nameravamo da držimo predavanja poslodavcima kako da povećaju broj zaposlenih, niti da ubeđujemo nezaposlene kako da dođu do posla, ili zaposlene kako da ga sačuvaju. Ovom prilikom nećemo ponavljati priču o budžetskim uštedama, već želimo da ukažemo na glavni problem za povećanje zaposlenosti, a to je samoubilački put ka EU. Srbija želi da imitira, da se nadmeće sa Francuskomi Nemačkom, sa zemljama koje su 500 godina bili kolonizatori, akumulirali bogatstvo, dok je Srbija 500 godina bila pod ropstvom.
Neće biti novog zapošljavanja dok se ne sredi odnos sa bankama i cena kapitala u Republici Srbiji. Videli ste da ovi eksperimenti u proteklih 12 godina, u kojima je država ponešto i davala da neko nešto otvori, pokazuju da posle dva meseca proizvođač gubi ekonomski motiv za bilo kakvom privrednom aktivnošću. Zašto? Zato što dolazi roba iz inostranstva sa damping cenama, pa tako i budžet gubi prihode po osnovu carine.
Istovremeno, svi koji treba da organizuju proizvodnju gube ekonomske motive za rad. Sve dok u Srbiji čovek može više da zaradi na osnovu depozita, odnosno sredstava koje je dao nekoj banci, od onoga što može da zaradi proizvodnjom, neće se rešavati problem nezaposlenosti. Taj problem se neće rešiti sve dok bude ovako visoka cena kapitala i obrtnih sredstava. A, ni dok bude organizovanog kriimanala, koji kontroliše vlast ili je vlast organizovana kao organizovani kriminal. Dokle god postoje monopoli, dokle god se više može zaraditi od posedovanja kapitala, a ne od rada, neće se rešiti pitanje zaposlenosti.
Ono što Srpska radikalna stranka obećava da će uraditi, kada voljom naroda bude u zgradama u okolini, jeste da će prvo reši pitanje cene kapitala. Ne može sa najmanje 13 odsto kamatne stope godišnje da se obezbeđuju obrtna sredstva i da iz proizvodnje izlazi roba kurentna na tržištu. To je nemoguće organizovati. Zato nema zapošljavanja i zato radni odnos nije ni socijalna ni ekonomska kategorija, već svojevrsna privilegija. Privilegija je imati kakvu-takvu sigurnost u ovoj društvenoj bedi i siromaštvu.
Ali, ova vlast nije sposobna da obezbedi plate ni u preduzećima u kojima je ona osnivač, poput Apotekarske ustanove. Vlada je u upravnom odboru te ustanove, ona je osnivač i vlasnik kapitala. Iako je njihov račun uključen u trezor Republike Srbije, oni ipak sedam meseci nisu primili platu.
Vidite, ovde je vlast koja je ocenjena ocenom jedan od strane građana. Džabe miluju telad, džabe otvaraju deponije, džabe pričaju o svojim verovanjima. To sve lepo deluje, ali valjda smo inteligentni i imamo neko iskustvo. Prevareni smo jednom, dva puta, treći put, pa valjda je dosta te prevare.
Vidite i sami, problem zapošljavanja niko ne predlaže da se reši merama ekonomske politike, fiskalne i poreske politike i merama koje bi uticale da se smanji pohlepa banaka, već ispraznim obećanjima-ako se glasa za proevropske stranke, oni će da otvaraju radna mesta. Otvorili su radna mesta u administraciji.
Država nije dužna da otvara radna mesta, nego da napravi ekonomski ambijent da svako ko želi da se bavi privrednom delatnošću, tom delatnošću može makar za jedan odsto više da zaradi nego da je te pare deponovao u banku. Makar toliko više da zaradi nego što bi dobio kamatu. Dok se to ne sredi u Srbiji će da zamire privreda. Vidite koliko je poguban potez bio 2001, kada su naše banke ugašene i došle strane, koje diktiraju svoje uslove u pogledu kamate i hipoteke, tako da privreda gotovo da nije u mogućnosti da obezbedi pod normalnim ekonomski isplativim uslovima sredstva za obrtni kapital i razvoj.
Ukidanjem carina prema EU smanjili su se i budžetski prihodi, povećalo se zaduživanje Srbije i direktno se udarilo na proizvođače u Srbiji, jer oni ne mogu da konkurišu robama koje dolaze iz inostranstva. Mora da se voli Srbija i njeni građani. Moramo da otvaramo javne radove pod povoljnijim uslovima kako bi se povećalo zapošljavanje. Ali, to su sve tehnička sredstva. Najvažnije je da se Srbija odrekne samoubilačkog puta ka EU, na kome se podrazumeva da se moraju prihvatiti svi zahtevi iz Brisela, da se moraju prihvatiti interesi zapada.
A, šta je sa interesima ovog naroda? Ukoliko na sledećim izborima Srbija pobedi i Srbija nema alternativu, onda će polako, ali sigurno, svakim danom da se rešava problem zapošljavanja. Neće biti potrebe da se miluju telad i otvaraju nove ekološke deponije po evropskim standardima. Dajte da sredimo bankarski sistem po standardima koji odgovaraju ekonomskim i socijalnim prilikama građana Srbije.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR