Osuda agresije na Libiju

Boris Aleksić: Dobar dan dame i gospodo, dobro došli na vanrednu konferenciju Srpske radikalne stranke posvećenu situaciji u Libiji. Kao što znate, počela je zločinačka agresija SAD, Velike Britanije i Francuske na Libiju i na libijski narod. U tim napadima već postoji veliki broj civilnih žrtava, među kojima su takođe i žene i deca, i to baš uoči godišnjice agresije na SRJ. Izgleda da zapadne sile nisu naučile ništa, da su nastavile sa svojom praksom napada na suverene države, ubijanja civila i naravno otimanja prirodnih resursa naroda širom kugle zemaljske. Kao što znate, nedavno su mediji javili da je u agresiji na Libiju poginulo više od 60 ljudi. Strahuje se da je broj žrtava daleko veći. Napadnuti su i civilni ciljevi. Iako predstavnici zapadnih zemalja govore o tome da napadaju isključivo vojne ciljeve, mi znamo iz našeg zastrašujućeg primera da to nikad nije tačno, da su napadali i bolnice, i škole, i civilne vozove, da su ubili, u slučaju Jugoslavije, 82 dece, da su bacali municiju sa osiromašenim uranijumom koja i dan-danas ubija stanovništvo Republike Srbije. I mi strahujemo da se ista nedela, isti zločini ponavljaju nad libijskim narodom, nad narodom koji je uvek bio prijateljski prema srpskom narodu, i ono što je strašno i nedopustivo, mi iz Srpske radikalne stranke želimo da osudimo ponašanje režima Borisa Tadića koji se priključio i sankcijama protiv libijskog naroda, ali i medijskom linču vođe libijskog naroda Moarema el Gadafija i cele Libije. Ispada da je Libija sama kriva. Kriva je zbog toga što ima velike rezerve nafte, pa će joj zapadne zemlje pomoći tako što će im tu naftu oduzeti. Ja želim da podsetim da je libijski narod uvek stajao iza srpskog naroda, da je vođa libijskog naroda Moamer el Gadafi svojevremeno izbacio iz svoje rezidencije Bedžeta Pacolija, koji je došao sa velikom količinom novca i obećanjima da moli za priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Tom prilikom ga je Gadafi naterao da igra i peva uz određenu muziku, nazvao ga američkom pudlicom i marionetom, i izbacio napolje. Na takvog prijatelja je udario režim Borisa Tadića. Da vidimo sada kakav je bio scenario za ovu agresiju. Mi smo došli do određenih podataka i stenograma. Naime, 7. marta 2011. godine, prilikom posete ministra odbrane, državnog sekretara Sjedinjenih Država u Avganistanu, Roberta Gejtsa i njegovog susreta s generalom Dejvidom Petrusom. General Petrus mu je na aerodromu u Kabulu postavio pitanje, to jest izneo jednu konstataciju, rekavši sledeće: „Dobro došli nazad, gospodine, danas ste u malo većem avionu doputovali nego što je uobičajeno, da li to znači da će uskoro uslediti napadi na Libiju? Bombardovanje Libije?“ Gejts se nasmejao i odgovorio: „Da, upravo tako“. Te reči su izgovorene 7. marta 2011. godine, pre nego što se znalo da će bilo kakva agresija na Libiju biti pokrenuta. I zaista, ono što je izgovorio ministar odbrane Sjedinjenih Država desilo se vrlo brzo, počela je agresija na Libiju. Šta se, u stvari, dogodilo? Kao što znate, veliki broj nemira je izbio u različitim afričkim zemljama, a očigledno je da je cilj tih nemira da se dođe do Libije i njenih rezervi nafte, pošto Libija ima više od 50 milijardi barela nafte, i ona je peta zemlja u svetu po rezervama nafte, odmah iza Rusije. Iskoristivši situaciju u Egiptu i okolnim zemljama, zapadne zemlje su ubacile svoje specijalne snage na teritoriju Libije, ubacile i teroriste koji su se obukli u uniforme Gadafijevih snaga i počeli da napadaju civilno stanovništvo, što su iskoristili za organizovanje pobune. Oni su organizovali sukobe u samoj Libiji. Oni su ubacili terorističke jedinice, i zaista je Gadafi bio u pravu kada je rekao da se Libija sukobljava sa teroristima koje je organizovao i poslao neko sa Zapada. Nakon toga, formirani su takozvani pobunjenici, i kao ratujuću snagu su ih priznale Sjedinjene Američke Države i druge zemlje sa Zapada. A nakon toga su organizovali agresiju na Libiju. Kao što znate, donete su i dve rezolucije u Savetu bezbednosti i to van mandata Saveta bezbednosti. To su pre svega rezolucije 1970 i 1973. Prosto je neverovatno da države koje nisu potpisale Statut stalnog međunarodnog krivičnog suda nameću obavezu Libiji, koja takođe nije potpisala taj statut, nameću joj obavezu da sarađuje sa ovim sudom i da se pokorava njihovim odlukama i uspostavljaju, iako suprotno međunarodnom pravu, nadležnost međunarodnog krivičnog suda za samu Libiju. Kao što vidite, slične stvari se dešavaju kao za bivšu Jugoslaviju, to jeste, povodom agresije na Saveznu Republike Jugoslaviju, sam Zapad je organizovao i naoružao teroriste, zatim je intervenisao kako bi ih zaštitio. Nakon toga formirani su specijalni sudovi, ili su iskorišćeni već postojeći sudovi koji bi trebalo da sude rukovodstvu, nekada rukovodstvu Srbije, to je ovo što imamo u Haškom tribunalu, a danas rukovodstvu Libije. A iza svega toga kriju se libijske rezerve nafte. Ja želim da vas podsetim da Libija ima 12 naftnih polja, svako to polje ima kapacitet od preko 1 milijarde barela, neka i preko 2 milijarde barela. Libija ima oko 80 procenata izvoza na evropsko tržište i učestvuje sa 8,5 procenata u ukupnoj potrošnji Evrope kada je u pitanju nafta. Izgleda da su se Sjedinjene Američke Države, Francuska i Velika Britanija setile da naprosto oduzmu te rezerve nafte libijskom narodu. Da ih priključe sebi da ih uzmu za sebe i onda da ih prodaju po belom svetu. Ja ću vas podsetiti da je još tokom januara 2005. godine, kada su ukinute sankcije Libiji, kada je Libija dala mogućnost stranim kompanijama da se aktiviraju po pitanju učešća u eksploataciji nafte, da se veliki broj stranih firmi javio na konkurse, preko 56 naftnih kompanija koje su većinom bile američke a da su i neke od tih američkih kompanija dobile pravo na eksploataciju, ali ne onoliko koliko su oni želeli. Dakle, ukupno tih 56 kompanija je dalo 104 ponude za libijsku naftu. Ovo vam sve govorim da bih još jednom podvukao da očigledno iza agresije na Libiju stoji žeđ za naftom, to jest potreba da Sjedinjene Američke Države otmu naftu od libijskog naroda kako bi održavale socijalni mir u svoj zemlji i na Zapadu. Vi znate da prirodni resursi nestaju na Zapadu, da Amerikanci čine 5 posto stanovništva koje troši 30 procenta svetskih resursa, i stvara trećinu đubreta na planeti. Dakle, Srpska radikalna stranka najoštrije osuđuje agresiju Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Francuske na Libiju. Mi najoštrije osuđujemo držanje režima Borisa Tadića i pružamo podršku libijskom narodu i nadamo se da će oni uspeti da odbrane svoju zemlju, da sačuvaju suverenitet koji svakako pripada građanima Libije. Mi smo imali toliko za danas. Da li možda ima nekih pitanja. Ukoliko nema, hvala vam.