Politički motivisana odluka

ZoranKrasić: Dame i gospodo, najvažnija tema danas je svakako jučerašnje saopštavanje usmene odluke pretresnog veća po pravilu 98bis, ali to saopštavanje još nije završeno. Danas u 14 i 15 sledi nastavak, gde sudija Antoneti izlaže svoje izdvojeno mišljenje povodom odluke pretresnog veća. Poznato je da je, ako mogu tako u fudbalskom žargonu da kažem, rezultat 2:1. Dvoje sudija su glasale za ovu odluku, a jedan je sudija izuzeo svoje mišljenje. Mi koristimo ovu konferenciju za štampu, a verovatno ćemo i u nedelju malo detaljnije, pošto se slegne sve ovo i pošto pročitamo sve ovo što je urađeno u Haškom tribunalu, dati neke možda detaljnije komentare i stavove povodom ovoga što je juče urađeno, i ovoga što se danas radi. Na početku samo moram da konstatujem da, kada je sudija Antoneti čitao, usmeno saopštavao tu odluku, mnogima nije bila jasna, ali je zato mnogo jasnije izdvojeno mišljenje sudije Antonetija, gde je svima jasno šta priča i na šta se to odnosi. Nego da krenem prvo sa odlukom. Odluka očigledno ima nekoliko delova, očigledno da je tu odluku napisalo ono dvoje sudija: prvi deo, gde se kratko izlaže šta su tačke optužnice protiv Vojislava Šešelja; drugi deo da li ima mesta primeni Statuta Haškog tribunala na onim lokacijama koje su obuhvaćene optužnicom protiv Vojislava Šešelja; treći deo odnosi se na to da li su se desili neki zločini ili krivična dela na tim lokacijama; četvrti deo, skroman, trebalo bi da bude ko su izvršioci krivičnog dela. Očigledno je da su taj deo preskočili i tek u petom delu nešto što se odnosi, eventualno na individualnu krivičnu odgovornost, odnosno da li postoji bilo kakva veza između Vojislava Šešelja, njegovih radnji i konkretnih zločina. I ono što mora da se primeti, sudije su stvarno pogrešno primenile pravilo 98bis. Sad kad se kaže pogrešno, neko može da pomisli da je slučajnost, da im se to omaklo. Pa, nije slučajnost, nego je tendeciozno. Mi smo i najavljivali ovde da je Haški sud svakako politički sud, da je pod stalnom kontrolom svojih osnivača, pre svega Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, naravno NATO pakta i Evropske unije. Samo da vas podsetim, Vojislav se nalazi u Hagu upravo zbog toga što je Zoran Đinđić, 17. februara 2003. godine, tražio od Karle del Ponte da ga vodi u Hag i da ga ne vraćaju više. Znači, politička pozadina je sasvim evidentna. Da li je Vojislav Šešelj smetnja za pogubne evroatlantske integracije za srpski narod, onakav kakav jeste sa svojim političkim stavovima, kao najveći protivnik EU i NATO pakta, i to je potpuno svima jasno, da su 2003. godine bili politički izbori, procenjeno je da bi mogao da pobedi a onda ne bi bilo ništa od ovog samoubilačkog puta prema EU. Ali koji su oni kriterijum primenili? To pravilo 98bis nekoliko puta se menjalo. Danas je na snazi ona varijanta iz 2004. godine. Imali ste prilike da čujete da je sudija Antoneti učestvovao u izmenama tog pravika 98bis, pa se može reći da je i autentični tvorac tog novog izgleda pravila 98bis. E sada, sudije su se skoncentrisale u svojoj odluci da kažu da je tužilažtvo izvelo dokaze. Međutim, pravilo 98bis nema taj značaj, nema tu suštinu. Po tom pravilu, jasno se kaže da se donosi oslobađajuća presuda, odnosno odluka ukoliko nema dokaza koji mogu biti osnov za osudu, i onda se postavlja pitanje kvaliteta tih dokaza, a sudije su u svojoj odluci pričale o kvantitetu, pa su sporadično navodili da postoji u sudskom predmetu neki dokaz. Znači, oni su se bavili brojem a ne kvalitetom dokaza. Kakva je sudska praksa u Haškom tribunalu? Sudska praksa je takva da je bilo slučajeva, bilo je predmeta gde su se bitno redukovale optužnice po pravilu 98bis. Znači, odbacuju se pojedine tačke ukoliko nema dokaza. Ukoliko tužilaštvo te dokaze nije izvelo u sudnici, a ovde je primenjen potpuno suprotan princip, ovde se pošlo od verovatnoće i od pretpostavke ukoliko bi se prihvatili dokazi koji su izvedeni u sudnici, bez gledanja na unakrsno ispitivanje i dokumentaciju koju je Vojislav Šešelj koristio tokom unakrsnog ispitivanja. Znači, pošli su od hipotetičke teze da dokaz postoji i ne interesuje ih kakav je kvalitet dokaza. I juče ste imali priliku da čujete izdvojeno mišljenje barem o tom prvom delu. Sudija Antoneti je dao najveću kritiku Haškog tribunala, kako se to primenjuju pravila. On je pričao svojevrsnom dijalektikom i fluidom između razumnog sudije i sudije, zato što je standard uvek u Haškom tribunalu „van razumne sumnje“, znači neki dokaz može da se prihvati ukoliko ne postoji nikakva opravdana sumnja da je to tako kako taj dokaz prikazuje, neke činjenice. Imali smo prilike i juče da čujemo sudiju Antonetija kako ponavlja nešto što je Vojislav Šešelj odavno završio. Na to moram da skrenem pažnju. Mi imamo situaciju da su pravosnažno okonačani neki predmeti u Haškom tribunalu. Recimo, vukovarska trojka. Iskazi dva vrlo važna svedoka u tom predmetu odbačeni su pravosnažnom sudskom presudom. Pravosnažna sudska presuda obavezuje sve, a ove sudije u Haškom tribunalu se ponašaju kao da ne znaju da se vodio postupak „vukovarska trojka“, gde se postavlja pitannje da li je moguće da se neka verovatnoća i neka mogućnost daje nekom dokazu koji je ppotonuo. Da bi to bilo jasnije, ja koristim primer Malog Zvornika. Sudije su juče onako rekle da postoji dokaz da je Vojislav Šešelj održao govor na mitingu marta 1992. godine u Malom Zvorniku. Ali u sudnici je dokazano da nikakavog mitinga nije bilo marta 1992. godine u Malom Zvorniku, već da je svedok pričao o nekom događaju kome je bio prisutan, ali taj se događaj odigrao avgusta meseca 1990. godine. To su neverovatne stvari sa kojima su sudije pristupili razmatranju mogućnosti da se donese odluka po pravilu 98bis. I u tom smislu čekamo sada nastavak ovog izdvojenog mišljenja, ali verovatno će i ono da se zasniva na nekim argumentima koje ste ovde čuli. Prosto je neprihvatljivo i onda se postavlja pitanje da li uopšte treba da postoji pravilo 98bis ako sudije treba samo da se bave numeričkim sagledavanjem koliko ima dokaznih predmeta u predmetu. Mora da se ulazi u kvalitet tih predmeta i šta se tim dokazima u stavri dokazuje. I mora da se uzme u obzir rezultat unakrsnog ispitivanja. Juče smo imali prilike da čujemo da je visok stepen verovatnoće i osnovanosti dat i nekim dokazima koji su totalno potonuli u sudnici. Pa čak ima delova gde su se svedoci i odrekli nekih svojih izjava, navodno daje se dokazna vrednost izjavama svedoka koje su dali pred istražiteljima tužilaštva. Očigledno da je na delu zadatak da se Vojislav Šešelj što duže druži u Haškom tribunalu, jer predstoji još jedan izborni ciklus i evrofanatici treba da postignu neki rezultat ovde, a procenjuje se da taj rezultat mogu da naprave samo ukoliko Vojislav Šešelj bude još u Haškom tribunalu. Za nas je potpuno neprihvatljivo da sudije na početku kažu – dovoljno je da postoji makar jedan dokaz pa da ne donesemo oslobađajuću odluku. Kakav je to princip? To pravilo 98bis bi moralo da se tumači tako što se daje prednost pretposatvci, verodostojnosti dokaza tužilaštva, u ovoj fazi. Ali, moraju sudije i da pokažu da se tim dokazima može verovati. E, ovim delom se oni nisu uopšte ni bavili. Da su se bavili ovim delom, onda bi situacija bila daleko drugačija. Onda bi verovatno situacija ličila na ovo što u svom izdvojenom mišljenju iznosi sudija Antoneti. Samo da se podsetimo, oni su se bavili brojem i to su pokrili rečju dovoljnost, da li postoji dovoljan broj dokaza, a zaboravili su da sagledaju da li je taj dokaz relevantan, da li je taj dokaz pouzdan, da li ima svoj kredibilitet, i da li taj dokaz uopšte ima neku dokaznu vrednost. I zato opet se vraćam na predmet vukovarska trojka. Svedoci koji su tamo potonuli, u obrazloženju presude nacrnjeni kao nepouzdani, kao falsifikatori dnevnika, izmišljali su neke reči, da je Vojislav Šešelj rekao ono što nije. To je pravosnažno okončano, potonulo skroz ovde, imamo sudije koje se prave kao francuske sobarice i kažu – dovoljno je da postoji dokaz. Nije bitan kvalitet tog dokaza. A naravno, kvalitet svih dokaza koji su izvedeni u ovom predmetu dovodi se u pitanje samom činjenicom da Vojislav Šešelj vodi postupak protiv najodgovornijih ljudi tužilaštva zbog nedozvoljenih radnji prema svedocima, i činjenica je da je Vojislav Šešelj inicirao krivični postupak protiv 44 svedoka koji su dali lažne iskaze. Dalje, svrha ovog pravila jeste, između ostalog, i da se raščisti sa kumulativnim optuživanjem. U Haškom tribunalu postoji princip niskog standarda za optužnicu, optužnica je literarni rad, gde se ne traži izvestan stepen osnovanosti priloženog dokaznog materijala. Tužilaštvu se čak omogućava da za istu radnju optuži lice po više tačaka optužnice. Tako da se u okviru progona nalaze i mnoge radnje koje su takođe u nekim tačkama optužnice za kršenje zakona i običaja ratovanja. Pravilo 98bis omogućava i da se raščisti optužnica u ovoj fazi postupka. Naravno, time se nisu bavili. U optužnici protiv Vojislava Šešelja, u okviru vidova njegove individualne krivične odgovornosti, postoji odgovornost za planiranje, za podstrekavanje, za pomaganje, za naređivanje, i sva tri vida udruženog zločinačkog poduhvata, i to sve dato kumulativno, a u nekim delovima čak i alternativno. A sudsko veće se navodno bavilo samo podstrekavanjem. To je apsolutno neprihvatljivo sa gledišta pravila 98bis. Jer svrha pravila 98bis jeste da se olakša položaj odbrani u nastavku izvođenja dokaza odbrane, kako ne bi gubila vreme i resurse suda na dokazivanju nečega što je već propalo u dokaznom postupku tužilaštva. Ovde su namerno ostavili širom prostor za postupak odbrane Vojislavu Šešelju, što naravno takođe predstavlja odgovarajući nedostatak dosadašnjeg postupka. I sama činjenica da je presedavajući sudija svoje izdvojeno mišljenje napisao na 70 strana, a da su ovo dvoje svoju odluku dali na nekih stotinak strana, ukazuje da se otvara pitanje uopšte legitimiteta ovog postupka protiv Vojislava Šešelja. Ceo ovaj postupka je pod velikim znakom pitanja. Kako su mogli da primene ovaj nizak, površni kriterijum kvantiteta a da uopšte ne ulaze u kvalitet a u obavezi su da ulaze u kvalitet jer imaju lično saznanje u sudnici? Kada sudija ima lično saznanje u sudnic da postoji sumnja u neki dokaz ili u svedočenje nekog svedoka, on je dužan i u ovoj fazi postupka da preispita kakav je stepen pouzdanosti tog dokaza. Zato ne bih ja rekao da je to izdvojeno, nego to je čak poprilično suprotno u odnsu na ovo dvoje sudija koji su formalno prešli preko ovoga i nisu hteli da ulaze u detalje. Smatraju da terba u nastavku postupka Vojislav Šešelj nešto da uradi. A šta on u dokaznom postupku odbrane eventualno treba da dokazuje? Šta on treba da osporava kada su sami svedoci sebe demantovali ili osporili neke tvrdnje? Ovde je samo razlika u kriterujumu koji je primenjen, ovde je tendenciozno primenjen ovaj kriterijum kako bi se opravdao ovaj pritvor i dalji boravak Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu. Očigledno zbog predstojećih izbora u Republici Srbij, jer procenjuju i dalje da je Vojislav Šešelj svojom pojavom velika smetnja. Da se vratim na onu odluku dva prema jedan. Videli ste i sami prema tekstu te odluke, tu se sudilo političkim stavovima Vojislava Šešelja. U jednom trenutku je delovalo da je Vojislav Šešelj kriv i zbog toga što je doktor pravnih nauka. Naravno, veliko zgražavanje prouzrokuju oni stavovi povodom ustaša. Ispade daje Haški tribunal zaštitnik lika i dela Ante Pavelića i njegovih nasledika od 1991. godine a da niko ne sme pravim imenom da nazove one kriminalce i zločince koje istorija pamti. Pa, zašto se onda obeležavaju ovi datumi zločina? Zašto Haški tribunal zabranjuje da se ide u Jasenovac? Da li sudije mogu da budu ovako ravnodušne i da se bave samo utvrđivanjem broja? Da postoji neki dokaz a da ne ulaze u njegovu pouzdanost i uopšte u dokaznu vrednost. I ja sad moram da vas podsetim na nešto što smo uradili još 2007. godine, kada je pokrenut postupak protiv tri najodgovornija lica tužilaštva Haškog tribunala, Karle del Ponte, Danijela Saksona i Hildegard Uerc Reclaf zbog pritisaka i pretnji na sveodke. Dana 15. maja te iste godine donet je nalog da će se o tome konačno odlučiti kada se završi suđenje Vojislavu Šešelju. Tada je Vojislav Šešelj njih upozorio da je to pitanje koje mora da se reši, jer ako se to ne reši, onda se postavlja pitanje kakva će biti pouzdanost svih dokaza i svih svedoka koji budu saslušani u Haškom tribunalu, jer se otvara pitanje dokazne snage i vrednosti tih svedočenja. Zašto? Pa, u sudnici se nalazi Vojislav Šešelj, optužen za ratne zločine, a sa druge strane se nalazi tužilaštvo optuženo da je vršilo pritiske. Pa, kome se tu onda sudi? Onda su sumnjivi i jedni i drugi. Tu sumnju su sudije rešile tako što su rekle: „Pa da, imamo po jedan dokaz za sve ono što smatramo da je bitno“. Naravno, ovo nije osuđujuća odluka, to moram da kažem, ovo je samo odluka po pravilu 98bis, ima primera u Haškom tribunalu gde su odbačeni zahtevi za donošenje oslobađajuće odluke po pravilu 98bis, a već posle nekoliko meseci su donete oslobađajuće presude, recimo u predmetu Milan Milutinović. Tu je samo razlika u standardu koji se primenjuje po pravilu 98bis, i u standardu koji se primenjuje prilikom donošenja prvostepene presude. Ovaj standard je ukorist tužilaštva, a stadard kada se donosi prvostepena presuda je uvek u slučaju sumnje u korist optuženog. Ali je neprihvatljivo da i u ovoj fazi postupka mi dobijamo poruku da sudije uopšte ne interesuje deo transkripta sa suđenja tokom kojeg je Vojislav Šešelj unakrsno ispitivao neke svedoke. Nije ih interesovalo ni kada su se neki svedoci vratili pa rekliČ „Da, pogrešio sam“ ili: „Nije to moja izjava, nisam to potpisao, vršili su prtiske“. Zato ovo predstavlja jednu skandaloznu odluku i zloupotrebu pravila 98bis, a Vojislav Šešelj je još pre dve godine upozoravao na mogućnost zloupotrebe pravila 98bis u njegovom predmetu. Ukoliko ima nekih pitanja, izvolite.

Novinar: Kako je podneo Vojislav Šešelj ovu odluku, da li je dao neki komentar?

ZoranKrasić: Javnost je videla kako je on to podneo u sudnici. Dok se čitala odluka dva prema jedan, Vojislav se smeškao, jer kakva druga rekacija da bude? Bio je ravnodušan, pa čak se malo i uveseljavao nekim stvarima koje su plod naučne fantastike. Ovde se postavlja pitanje u vezi sa doktrinom zloupotrebu postupka. Da li sad neko vidi razliku između tužilaštva i sudija? Kada se krše procesna i ljudska prava optuženog od strane tuilaštva i sekretarija i kada predugo traje ovaj spor, onda dolazimo upravo u ovu situaciju, da između tužilaštva i većine sudija u pretresnom gotovo da nema nikakve razlike. Sudije su se ponašale prema celom dokaznom postupku tužilaštva na način kao kada dobiju optužnicu, treba samo da je potvrde. Neozbiljno i olako. Ja ne bih ulazio u ove sitne detalje oko podstrekavanja ili učestvovanja, i tako dalje. Mislim da je izdvojeno mišljenje dobar putokaz, a i sama činjenica da ovo što je Antoneti čitao svoje mipšljenje ljudi shvataju, a ono što je odluka niko nije razumeo, osim krajnje rečenice, samo po sebi dovoljno govori da je i dalje dominatan politički pritisak na Haški tribunal, kako bi Vojislav Šešelj još jedan izborni ciklus u Srbiji proveo u Hagu, jer se plaše njegovog povratka.

Novinar: Kada je reč o odluci i pravnim mehanizmima, da li postoji način da se utiče na tu odluku?

ZoranKrasić: Posle ove odluke samo se ide na postupak odbrane, a kako će to biti, sve zavisi od Vojislava. Mi nismo ovlašćeni to da komentarišemo. Mi samo njemu pomažemo u ovom postupku.

Novinar: Da li postoji mogućnost neke žalbe?

ZoranKrasić: U slučaju oslobađajuće odluke po pravilu 98bis, tužilaštvo bi imalo pravo na interlokutornu žalbu. U ovoj situaciji to formalnopravno nije odluka kojom se okončava spor, sledeća etapa je odbrana, pa bez obzira kako će ona da izgleda, nema žalbe. Samo bi tužilaštvo, u slučaju donošenja oslobađajuće odluke, imalo pravo na interlokutornu žalbu. Ukoliko nema pitanja, hvala. Vidimo se u nedelju.