Boris Aleksić: Dame i gospodo, dobro došli na redovnu konferenciju Srpske radikalne stranke. Ja sam Boris Aleksić, narodni poslanik. Pored mene sa desne strane je Slađan Mijaljević, a sa leve strane Zoran Popović, takođe narodni poslanici. Kao što znate, juče je na sednici Narodne skupštine Republike Srbije bio Predlog zakona o tajnosti podataka. Videli ste da je bilo puno polemike, a mi smatramo da jednostavni nije dovoljno u javnosti predstavljena pogubnost ovog novog rešenja i mogli smo, zaista, da vidimo da Vlada Republike Srbije ne zna šta radi, da je totalno dezorijentisana.
S jedne strane, ovim zakonom o tajnosti podataka oni uvode novu službu, službu bezbednosti, treću ako računamo po postojećim službama bezbednosti, Vojnobebednosna agencija, Bezbednosno-informativna agencija, a ako tu uvrstimo i Vojnoobaveštajnu agenciju, onda četvrtu. To je, naime, Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost koja je predviđena ovim zakonom, gde se direktoru te kancelarije, njegovom zameniku ali i samoj Kancelariji daju određena prava koja, za sada, ima samo Bezbednosno-informativna agencija. Štaviše, po ovom predlogu zakona, direktor te kancelarije će imati uvid u dokumentaciju i u podatke koji su zaštićeni, koje gotovo da nema ni direktor Bezbednosno-informativne agencije ili Vojnobezbednosno agencije.
Dakle, prosto je neverovatno šta su oni predvideli ovim zakonom. Sa jedne strane, uloga parlamenta je minimalna u kontroli poverljivih podataka, u kontroli tajnih podataka, što je neverovatno. Oni se tu pozivaju na praksu, dakle, predstavnici vlade, koja postoji u zapadnim zemljama. Međutim, upravo u zapadnim zemljama, oni često navode izvore iz Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, vrlo je precizno definisana uloga predstavničkog tela. Predstavničko telo je tu najvažnije. Dakle, poslanici su ti koji mogu da dođu do odgovarajućih poverljivih podataka ili direktno kao pojedinci ili kroz odgovarajuće odbore. Kao što postoji, recimo, u Kongresu Sjedinjenih Američkih Država, postoje specijalni odbori i u Kongresu i u Senatu koji imaju pravo uvida u najpoverljiviji materijal. Po ovom zakonu daleko veće ovlašćenje će imati izvršna vlast, a zakonodavno telo, predstavničko telo, dakle, tamo gde sede ljudi koji su neposredno birani od strane građana Republike Srbije neće imati nikakva ovlašćenja ili će imati minimalna ovlašćenja. Veća ovlašćenja od njih će imati čovek koga postavlja Vlada Republike Srbije, dakle, taj famozni direktor te kancelarije. Dakle, to je prosto neverovatno.
Sa druge strane, oni daju čoveku koga imenuje Vlada Srbije kao običnog službenika, a koji nije ni direktor bezbednosne agencije, niti bilo koji drugi značajniji funkcioner, ovlašćenja koja nema ni šef Obaveštajne službe ili Bezbednosne službe, koje nema šef bezbednosne službe ni u jednoj državi. Dakle, taj čovek će imati pravo uvida u identitet najpoverljivijih saradnika bilo koje službe na teritoriji Srbije. Dakle, onaj ko je čitao romana Džona le Karea, ko je čitao, recimo, knjigu Kima Filbija, koji je bio zadužen za kontrašpijunažu nad sovjetskom Službom bezbednosti u britanskoj Obaveštajnoj službi, kasnije prebegao u Sovjetski Savez, zna da čak i direktori službi mogu da pristupe šifrovanim imenima, dakle, pseudonimima ljudi koji su pribavili određene informacije, a ne mogu u potpunosti da saznaju njihov identitet. Evo, u ovom zakonu postoji ta mogućnost.
Koje su još nelogičnosti? Pogledajte, oni su predvideli nekoliko kategorija označavanja poverljivih podataka. Između ostalog, “državna tajna”, “strogo poverljivo”, “poverljivo”, “interno”. Po ovom predlogu zakona, osoba koja je služila stranu vojsku i bila pripadnik stranih paravojnih formacija moći će da ima uvid u dokumenta koja su označena kao «poverljiva» ili kao «interna», dakle kao poverljiva ili imaju oznaku “interno”, a neće moći da pristupi dokumentaciji sa oznakom “strogo poverljivo”. Sada zamislite, neko ko je bio pripadnike neke strane paravojne formacije može da pristupi državnim dokumentima koji su označeni sa «poverljivo». Dakle, to je sve prema ovom predlogu zakona. Pogledajte dalje. Osoba o kojoj postoje podaci, lice dakle, da je sprovodilo aktivnosti suprotno interesima Republike Srbije, neće moći da pristupi dokumentaciji označenoj kao “državna tajna”, ali će moći da pristupi informacijama koje su označene kao “strogo poverljivo”, “poverljivo” ili “interno”. To se zaključuje na osnovu vidova bezbednosnih provera koje su naveli ovde po ovom zakonu. Oni su predvideli, između ostalog, i dodatnu bezbednosnu proveru, to jest dopunsku bezbednosnu proveru koja samo treba da da odgovor na jedno pitanje, a to je – da li je lice učestvovalo u aktivnostima uperenim protiv Republike Srbije. Ukoliko je učestvovalo, ono nema pravo pristupa dokumentaciji koja je označena sa “državna tajna”. Ali se ništa ne govori o prethodno klasifikovanim dokumentacijama sa “poverljivo”, “interno” ili “strogo poverljivo”. Dakle, prosto neverovatne stvari.
Ja ću vam samo navesti podatak famoznog člana 40, gde su oni predvideli da direktor te nove kancelarije Saveta, koji formira vlada, koga imenuje vlada, nema pravo da pristupi određenim informacijama, ali nigde ne navode njegovog zamenika. Tako da zamenik direktora, po tom članu, ima pravo da pregleda kompletnu dokumentaciju, a direktor nema to pravo. Po onom prvom predlogu koji su oni dali, rekli su da je vlada rekla da će uložiti neke amandmane, i posle naše rasprave u Narodnoj skupštini pokušaće da isprave ove, zaista, nelogičnosti. Ovaj zakon je faktički jedan veliki oksimoron, moramo to da kažemo. Dalje, što se tiče trajnosti oznake “državna tajna”, oni su ovde predvideli da će se, recimo, podaci sa oznakom “državna tajna” čuvati 30 godina. Dakle, ograničili su rok u kome će oni biti proglašenim državnom tajnom, za “strogo poverljivo” petnaest godina, “poverljivo” pet godina i za “interno” dve godine.
Svetska praksa je takva da se podaci koji su najzaštićeniji, dakle, imaju oznaku “državna tajna”, čuvaju mnogo duže od 30 godina. Ja sam naveo primer prof. dr Smilje Avramov, koja je svojevremeno posetila i Rimski arhiv, Državni arhiv i Arhiv Velike Britanije u Londonu, takođe državni arhiv. Tražila je podatke o jednoj istorijskoj ličnosti. Tada joj je rečeno da su ti podaci pod zabranom objavljivanja u narednih skoro 100 godina. Reč je bila o Josipu Brozu Titu. Ona je vrlo precizno tražila te podatke, nisu joj dali. Čak joj je šef Arhiva u Rimu rekao da te podatke ne mogu da daju iz prostog razloga, to je bilo pre raspada Jugoslavije, jer on smatra da će doći, ukoliko se ti podaci objave, do raspada Jugoslavije. Ona je došla i po raspadu Jugoslavije, međutim i tada nisu dali te podatke. Dakle, tako postupaju ljudi na Zapadu, tako se jednostavno vodi računa o važnim stvarima na Zapadu.
Kada su u pitanju mere zaštite, dakle, opet te mere koje se primenjuju za zaštitu određenih podataka, navedene su kao u nekoj slikovnici, kao u nekom stripu praktično. Veoma neozbiljno, u tački 10 navode se mere kriptozaštite bez ikakvog opisa, bez ikakvih detalja. Ja bih samo podsetio da i u zapadnim zemljama i u Ruskoj Federaciji postoje čitavi instituti koji se bave kriptozaštitom.
Šta sam dalje hteo da vam kažem? Dakle, po ovom predlogu zakona građanima Republike Srbije će biti veoma teško ili nemoguće da saznaju odgovarajuće podatke. Ali će zato neke strane institucije i organizacije imati pun pristup državnim arhivima Republike Srbije. Među njima i Tribunal u Hagu, i ne samo Tribunal u Hagu, nego Tužilaštvo Tribunala u Hagu, koje je strana u postupku. Dakle, Vlada Republike Srbije je poslala zvaničan dokument, informaciju o realizaciji nacionalnog programa integracija, NPI, i Srbije u Evropsku uniju narodnim poslanicima. Poslala je tu informaciju u oktobru, 10. oktobra 2008. godine, a najnoviju smo dobili pre mesec dana, takođe. Šta se u toj informaciji kaže, ja ću da vam citiram. Kažu ovako: “Tužilaštvu Tribunala u Hagu je do sada obezbeđeno na stotine hiljada dokumenata, uključujući i poverljive dokumente sa sednica Vrhovnog saveta odbrane, Ministarstva odbrane, državnih bezbednosnih agencija, MUP-a i drugih organa. Od sredine 2006. godine Tužilaštvo Tribunala u Hagu ima opšti i direktan uvid u sve arhive držanih organa Republike Srbije”.
Samo da vas podsetim, po zakonu, čak ni Bezbednosno-informativna agencija i Vojnobezbednosna agencija nema opšti i direktan uvid u sve arhive državnih organa Republike Srbije. Dakle, negde im trebaju i specijalne dozvole, negde ne mogu direktno i tako dalje. Dakle, dali su ovlašćenja Tribunalu u Hagu, Tužilaštvu Tribunala u Hagu, koje ovde nema ni BIA, ni VBA, pa čak ni Vlada Republike Srbije, a pogotovo nema parlament. Dakle, s jedne strane, građani Republike Srbije neće moći da saznaju neke činjenice koje su važne za njih, ali sa druge strane, Tužilaštvo Tribunala u Hagu ima pravo da po Srbiji radi šta god želi. E, to je ta udvorička politika koju sprovodi vlada Republike Srbije na čelu sa Mirkom Cvetkovićem i na čelu sa Borisom Tadićem. I šta se onda dešava? Pogledajte te postupke pred Tribunalom u Hagu. Dakle, Tužilaštvo ima ona prava o kojima odbrana može samo da sanja. Tužilaštvo Tribunala u Hagu može da dobije sve ove podatke, a odbrana, naravno, ne može. Odbrana, znači, ne može da ostvari direktni i neposredni uvid ili opšti uvid u državne arhive Republike Srbije. Time se krši jedno od osnovnih principa krivičnog postupka, ravnopravnost strana u postupku i princip jednakosti oružja. Dakle, naša država, otvoreno pomažući Tribunal u Hagu, još i Tužilaštvo Tribunala u Hagu, na ovaj način krši međunarodne konvencije kojima se garantuju ljudska prava, kojima se garantuje pravo na pravično suđenje, a najbolje ste mogli da vidite da se to upravo radi u postupku protiv prof. dr Vojislava Šešelja. Vlada, očigledno, čini sve što može da bi odložila njegov povratak u Republiku Srbiju. Eto, to su neki primeri zaista vezani za ovaj zakon o tajnosti podataka koji su nelogični, koji su, zaista, štetni po bezbednost Republike Srbije, po građane Republike Srbije i koji su suprotni Ustavu Republike Srbije. Ja sam toliko hteo da vam kažem vezano za ovu temu. Ako vi imate neka pitanja, izvolite. Ukoliko nema pitanja, hvala vam.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR