Nemanja Šarović: Dame i gospodo novinari, pre svega da vas obavestim da je danas u Moskvi, u sedištu informativne agencije Interfaks, potpisan sporazum o saradnji između Srpske radikalne stranke i Pravedne Rusije. Sporazum je u ime Srpske radikalne stranke potpisao potpredsednik Centralne otadžbinske uprave i šef poslaničke grupe u Narodnoj skupštini, Dragan Todorović, a u ime Pravedne Rusije sporazum je potpisao šef poslaničke grupe Pravedne Rusije u Ruskoj dumi i sekretar Centralnog saveta Pravedne Rusije, gospodin Nikolaj Levičev. Pravedna Rusija je jedna od dve vladajuće stranke u Rusiji. Na čelu ove stranke je predsednik Gornjeg doma Ruske dume, gospodin Sergej Mironov. Ovo praktično pokazuje zvaničan stav Ruske Federacije prema Srpskoj radikalnoj stranci. Mi smo izrazili svoje zadovoljstvo potpisivanjem ovog sporazuma, a siguran sam da će i saradnja u narednom periodu biti veoma bogata i da će biti na korist, kako srpskog tako i ruskog naroda. Druga stvar o kojoj smo želeli da vas obavestimo je to da će Predsednički kolegijum Srpske radikalne stranke razmotriti inicijativu da bude podnet zahtev za smenu, za razrešenje ministra za Kosovo i Metohiju, Gorana Bogdanovića. Direktan povod za to su poslednji događaji u južnoj srpskoj pokrajini i stavovi izneti kako od strane ministra Gorana Bogdanovića, tako i državnog sekretara Ministarstva za Kosovo i Metohiju Olivera Ivanovića. Ti stavovi jasno govore da predsednik Republike Srbije i Vlada Republike Srbije, iako formalno odbacuju plan Pitera Fejta, suštinski prihvataju i u delo sprovode strategiju koju je utvrdio šef međunarodne civilne kancelarije Piter Fejt, u dogovoru sa vladom, takozvanom vladom Kosova, ambasadorima SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italije i naravno, Hašimom Tačijem kao predstavnikom, tačnije predsednikom tzv. vlade Kosova. Oni kažu da je to plan za decentralizaciju i reintegraciju severa Kosova. Naravno, ta reintegracija suštinski znači gašenje srpskih institucija na severu Kosmeta, a sam plan koji vlada formalno odbacuje kada je u pitanju Kosovska Mitrovica, već duže vreme se sprovodi, u dobroj meri je sproveden u delo kada je u pitanju Opština Štrpce i druge enklave van severa Kosova. Čak je i sam Hašim Tači rekao da je nacrt strategije zamišljen kao deo procesa decentralizacije, sa ciljem da se preuzme kontrola nad severnim delom Kosova. Dokaz za ovu moju tvrdnju da Vlada Republike Srbije i predsednik to podržavaju su pre svega izjave i istupanja predsednika Borisa Tadića, ministra inostranih poslova Vuka Jeremića, ministra za Kosovo i Metohiju i državnog sekretara za Kosovo i Metohiju Olivera Ivanovića. Kada razmotrite i pogledate elemente strategije, vi ćete videti da ona ne može biti sprovedena u delo bez pomoći Beograda. Kada uporedite ono što nam sada predlažu za Kosovsku Mitrovicu i što je već urađeno u opštini Štrpce, videćete da je razlika samo u određenom vremenskom periodu. U Štrpcu su izbori sprovedeni 15. novembra, a u opštini Kosovska Mitrovica izbori se planiraju negde sredinom ili krajem 2010. godine. U nacrtu Fejtovog dokumenta kaže se da tu, kako oni kažu, reintegraciju treba učiniti uz rešenje po kome će Beograd sačuvati obraz, ali smanjiti i konačno obustaviti svoji podršku paralelnim strukturama, uz istovremeno približavanje Srbije Evropskoj Uniji. Kako bi Beograd, naravno, sačuvao obraz upravo ovako kako i kaže ova strategija, osmišljeno je i iscenirano nekoliko događaja koji bi trebalo da u srpskoj javnosti ostvare privid da su ti srpski zvaničnici privrženi Kosovu i Metohiji i da će se boriti, jer oni, naravno, nisu spremni još uvek da formalno kažu da odustaju od Kosova i Metohije. Prvi takav izrežirani događaj je poseta predsednika Srbije Borisa Tadića Visokim Dečanima i prisustvo Božićnoj liturgiji. Treba prvo postaviti pitanje kako je Boris Tadića otišao u Dečane. Da li mislite da je to uradio uz znanje i podršku vlade Kosova ili je to uradio na svoju ruku? Ja zaista mislim da nije realno da je on to uradio samostalno, da je čovek seo u kola, vezao pojas, upalio svetla, pomolio se Bogu, možda i otišao bez ikakvih problema do Visokih Dečana i vratio se nazad, a da nije doživeo ni najmanju neprijatnost. Mnogo je realnije da je on to učinio uz dogovor sa Vladom Kosova, jer da li je imao naoružano obezbeđenje? Ne verujem da je mogao sa naoružanim obezbeđenjem ući na terotoriju Kosova i Metohije. Ili je gospodin Tadić išao u posetu bez obezbeđenja. Ukoliko tvrde da je to tako, to bi značilo da Boris Tadić među Šiptarima mnogo bolje stoji, da ima mnogo bolji rejting nego što ga je svojevremeno imao Milan Milutunović. To bi čak značilo da Boris Tadić ima mnogo bolji rejting među Šiptarima nego što ga ima među Srbima. Poznato je da Boris Tadić, bez desetak ili nekoliko desetina pripadnika, naoružanih pripadnika obezbeđenja, u centralnoj Srbiji ne ide čak ni u crkvu . Drugi događaj i događaji koji su izrežirani kako bi Beograd sačuvao obraz, u skladu sa strategijom Pitera Fejta, su navodna proterivanja ministra za Kosovo i Metohiju Gorana Bogdanovića i njegovog pomoćnika Branislava Ristića. Goran Bogdanović je proteran navodno iz opštine Štrpce, a Branislav Ristić iz sela Brsnik. Međutim, ono što je važnije je i što pokazuje suštinu Bogdanovićevog postpanja su njegove reči upućene pripadnicima Kosovske policijske službe kada su zaustavili auto predsednika opštine Štrpce, gospodina Zvonka Mihajlovića, u kome se nalazio, i kada mu je rečeno da mora da napusti teritoriju Kosova. On je tada rekao: „Ja sam stanovnik Kosova, i imam dokumenta Kosova“. I to je čitava Srbija mogla videti u svim vestima, i u dnevniku Radio- televizije Srbije, u prvom, drugom, u trećem, i u svim udarnim informativnim emisijama. To je nešto što je mene zaista šokiralo, jer smatram da ministar u Vladi Republike Srbije, zadužen za Kosovo i Metohiju, ne može imati dokumenta Kosova i ne može biti stanovnik Kosova. Naravno, pod uslovom da Srbija ne priznaje, zaista suštinski ne priznaje nezavisnost Kosova. A jasno je da to ipak očigledno prećutno čine i predsednik Srbije Boris Tadić i ministar za Kosovo i Metohiju, i njegov državni sektretar i pomoćnici. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je Goran Bogdanović bio ministar u vladi Hašima Tačija, kao što je i Oliver Ivanović bio među prvim nazovi-Srbima koji su izašli na šiptarske izbore, na taj način dajući legitimitet nakaznoj tvorevini koju oni nazivaju Republika Kosovo. Sledeći deo strategije Pitera Fejta kaže da vlasti u Beogradu treba da prestanu da obeshrabruju Srbe na Kosovu, da treba da glasaju na izborima koje raspisuje Priština. Ja mislim da izbor Gorana Bogdanovića, koji je bio ministar u Tačijevoj vladi, i Olivera Ivanovića, koji je već izlazio na te izbore, upravo predstavlja poruku preostalim Srbima u tom smislu. Dakle, ukoliko neko može da izlazi na šiptarske izbore, da učestvuje u šiptarskoj nelegalnog i nelegitimnoj vladi, a da potom sedne u fotelju ministra ili državnog sekretara za Kosovo i Metohiju, onda je jasna poruka Srbima na Kosovu i Metohiji da treba da izađu na te izbore. Kako kaže Piter Fejt, međunarodna zajednica mora da osigura da Beograd zauzme barem neutralan stav u pogledu decentralizacije na severu i da se uzdrži od mešanja u taj proces. Kada je u pitanju opština Štrpce, ova strategija je već sprovedena u delo uz potpunu servilnost i kooperativnost predsednika vlade i predsednika Republike Srbije, naravno uz ministra Vuka Jeremića. Ja ću vas podsetiti da nijedan od naših zvaničnika nije dao izjavu kojom bi osudio izlazak ili rekao Srbima na Kosovu i Metohiji da ne izlaze na izbore koje organizuje vlada Kosova u skladu sa ustavom Kosova i zakonima Kosova, nego je čak suprotno tome, na sam dan izbora, ministar inostranih poslova Vuk Jeremić dao izjavu da niko od Srba koji izađe na šiptarske izbore neće snositi bilo kakve posledice. To je shvaćeno na Kosovu i Metohiji i to faktički jeste upravo poziv Srbima u skladu sa strategijom Pitera Fejta da izađu na šiptarske izbore, koji bez izlaska Srba ne mogu imati bilo kakav legitimitet. Dalje se u dokumentu kaže da za decentralizaciju severne Mitrovice treba posebno dati podsticaj lokalnim Srbima za učešće u legitimnim institucijama Kosova. Legitimnim za Hašima Tačija. Nažalost, u nekim situacijama tako ih naziva i gospodin Bogdanović. Šiptarski predsednik opštine Štrpce Bratislav Nikolić je, verovali ili ne, krajem godine, krajem 2009. godine, prisustvovao sednici i bio ugošćen u Narodnoj skupštini Republike Srbije, sedeo je na balkonu sa još nekim nazovi-Srbima koji su se kandidovali poput njega na šiptarskim izborima, a predsednik Narodne skupštine Slavica Đukić-Dejanović je poslanike obavestila kako sednici prisustvuju predstavnici Srba sa Kosova i Metohije, nakon čega su prisutni poslanici koji su na taj način, na najgori mogući način, obmanuti, aplauzom pozdravili one koji priznaju i legitimitet daju šiptarskoj vlasti na Kosovu i Metohiji. Dalje se u dokumentu kaže, a to kaže i Hašim Tači, kosovska vlada to kaže, da nakon izbora treba zatvoriti prelazna tela i da treba izbegavati predstavljanje učešća kosovskih Srba u novoj vlasti kao prihvatanje nezavisnosti Kosova. Da li ste ijednog trenutka čuli da bilo koga od zvaničnika, predsednika republike, premijera ili bilo kog ministra da je osudio ovakvo ponašanje i da je učešće u tim organima izabrano u skladu sa ustavom i zakonima Kosova okarakterisao kao priznanje nezavisnosti? Naravno da nije. Dalje se kaže da tvorci dokumenta računaju da će predstojeća odluka Međunarodnog suda pravde o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova biti dvosmislena i da će zvanični Beograd neminovno, na ovaj ili onaj način, nakon nje promeniti politiku u vezi sa Kosovom. Ovo je ono na šta je Srpska radikalna stranka upozorila onoga trenutka kada je Boris Tadić podneo tužbu predstavljajući to kao nekakav diogađaj koji će imati izuzetno veliki značaj, koji će preokrenuti tok događaja vezan za proglašenje nezavisnosti i priznavanje od strane jednog dela država nezavisnosti Kosova i Metohije. Ali i to je Borisu Tadiću bilo potrebno u tom trenutku da bi se strasti u Srbiji stišale i da bi rekli – evo, mi ćemo ići kroz institucije sistema međunarodne zajednice, iako se veoma dobro znalo i tada da takva inicijativa ne može uroditi plodom. Ali da stvar bude još gora, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, u centralnim medijima prethodnih dana, je krenulo u jednu vrlo široku kampanju blaćenja preostalih Srba na Kosovu i Metohiji i praktično stvaranja negativnog raspoloženja prema preostalim Srbima u centralnoj Srbiji, imajući u vidu tešku ekonomsku situaciju u koju je taj isti DOS-ov režim doveo većinu građana Srbije tokom prethodnih devet godina. Oni su, radi izazivanja i širenja tog animoziteta prema Srbima sa Kosova i Metohije, upravo krenuli tamo gde najviše boli u ovom trenutku građane Srbije. Krenuli su od novca i umesto da Oliver Ivanović govori o teškom životu Srba na Kosovu i Metohiji, o činjenici da praktično nema povratnika, o maltretiranjima i šikaniranjima koja doživljavaju praktično svakodnevno, o tome da čak ni devet godina nakon uspostavljanja međunarodne misije ne postoji sloboda kretanja, on govori kako opštinska administracija na Kosovu i Metohiji Srbiju mesečno košta nekih 13,5 miliona evra i kako mnogi Srbi na Kosovu i Metohiji primaju plate po više osnova. Sad se ja pitam šta treba da bude zaključak kada onaj ko živi u centralnoj Srbiji živi izuzetno teško i jedva sastavlja kraj sa krajem, ili ne sastavlja kraj sa krajem, kakav zaključak treba da izvuče? E, Kosovo i Metohija, jedno divno mesto za život, možda i najlepše u Srbiji, jer se na Kosovu i Metohiji čak i za vreme ove teške ekonomske krize isplaćuju plate po više osnova. Jasno je da je zaključak to da Vlada Republike Srbije treba da prestane da izslaćuje te plate, jer je to previše skupo. Kao što smo videli da se preuzima jedna po jedna institucija i ja sam siguran da ovo prećutno prihvatanje pruzimanja opštine Štrpce prredstavlja dodatni podstrek vladi Kosova i Hašimu Tačiju, i ovim nazovi-Srbima koji izlaze na izbore, da dalje učestvuju u gašenju srpskih institucija. Ja mislim da bi bilo mnogo bolje da Goran Bogdanović sam podnese ostavku. Naravno, u kompletu sa Oliverom Ivanovićem. Jer ukoliko jeste bilo isplaćivanja, duplih plata, onda za to moraju biti odgovorni oni koji jesu na čelu tog ministarstva, a to su pre svih Goran Bogdanović i Oliver Ivanović. Neprihvatljivo je za Srbiju da ministar za Kosovo i Metohiju govori o dve vlasti, da govori o sukobu srpskih institucija , kada u opštini Štrpce od legalno i legitimno izabrane vlasti u skladu sa zakonima Srbije, nasilno prostorije otima šiptarska vlast koja je izabrana u skladu sa ustavom i zakonima takozvane države Kososvo. Za Republiku Srbiju ne mogu postojati dve vlasti, ne mogu postojati dva predsednika opštine, a Goran Bogdanović je rekao kako je razgovarao sa oba predsednika opštine, jer za Hašma Tačija postoji samo jedna vlast. Dan nakon nasilnog preuzimanja prostorija opštine, uz pomoć pripadnika Rose, specijalne policije kosovske, u Štrpce je došao Hašim Tači lično, kako bi pružio podršku ovome Branisalvu Nikoliću, i tom prilikom je izjavio da u Štrpcu postoji samo jedna vlast, a to je vlast na čelu sa Borisalvom Nikolićem, i da postoji jedna grupa ljudi koja pravi probleme, ali koja će kad-tad potpasti pod udar zakona Kosova. Ja mislim da je to više nego jasna poruka. Nažalost, i pored zahteva, jedinstvenog zahteva opštine Štrpce, da se Vlada Republike Srbije izjasni na koji način oni treba da se ponašaju, a za taj stav su glasali i Demokratska stranka, DSS, Nova Srbija, SPS, Srpska radikalna stranka, kao najbrojnija. Do danas se predstavnici Ministarstva, vlasti Republike Srebije ili predsednik Republike Srbije, nisu oglasili, i jasno je da oni učestvuju i sprovode u delo plan Pitera Fejta, koji navodno odbacuju kada je u pitanju Kosovska Mitrovica. To je sve što smo mi imali za današnju konferenciju. Ako ima neko pitanje, izvolite.
Novinar: Zanima me da li možda imate informaciju o dekleraciji za Srebrenicu, da li se nešto govorilo u poslaničkim grupama o tom pitanju.
Nemanja Šarović: Sa Srpskom radikalnom strankom nikakvo usaglašavanje nije bilo, dakle, mi nismo dobili nikakav tekst povodom rezolucije o Srebrenici. Stav Srpske radiklane stranke je po tom pitanju više nego jasan, mi osuđujemo sve zločine. Ali nikada nećemo prihvatiti tvrdnju da je u Srebrenici počinjen genocid. Postoji i Konvencija Ujedinjenih nacija za genocid iz 1948, kojom je definisano šta je genocid, popstoje dva elemnta, jedan element je mentalni, mora postojati namera da se u potpunosti ili delimično uništi jedna grupa, da li politička, rasna, verska, i mora da postoje različiiti modaliteti izvršenja. Jasno je da se na tako malom prostoru, kao prvo, ne može govopriti o grupi, jer kada se kaže grupa, moglo bi da se prihvati kada bi se odnosilo na teritoriju čitave Bosne i Hercegovine, onda bi se moglo govoriti o pokušaju uništenja etničke grupe. U ovom slučaju to svakako nije činjenica. Jasno je da nema nikakvih dokaza da je čak blizu 8 000 ljudi streljano u Srebrenici, i treća je da očigledno ne postoji namera uništenja grupe. Jer onaj koji želi da uništi grupu, taj svakako ne bi otvorio taj obruč koji je postojao oko Srebrenice, ne bi pustio da bez ikakvih posledica izađu žene, deca starci, i jasno je da je većina ljudi iz tog prostora izašla. Nesporno je da je jedan deo poginuo u borbama i pokušajima proboja, nesporno je da je u toku prethodnih godina i u borbama koje su na tim prostorima tekle godinama, da je jedan broj ljudio poginuo, a ovi ovakvim medijskim predstvaljanjem pokušavaju da se proglase srpski narod za genocidni narod, što jednostavno Srpska radikalna stranka nikada neće prihvatiti.
Novinar: Za vas je u redu formulacija zločin, a ne genocid?
Nemanja Šarović: Srpska radikalna stranka osuđuje sve zločine. Ali mi smatramo da u ovom trenutku ne treba bilo kakvu rezoluciju ili deklaraciju donostiti. Zato što se sada, pod pritiskom međunarodne zajednice, to radi. Mi smo i ranije prihvatali da se donese deklaracija kojom će se osuditi svi zločini počinjeni na teritiriji bivše Jugoslavije. Zločina je bilo sa svih strana. Mi to nikada nismo sporili. Ali ne prihvatamo da nam neko zavrće uvo i da nam kaže - sada ćete uraditi to i priznaćete da je tamo izvršen genocid. U Srebrenici genocida nije bilo, a oni koji se pozivaju na presude Haškoh tribunala moraju priznati da se, kada je u pitanju Haški triobunal, zaista ne može govoriti o ozbiljnom sudu i u presudama koje se temelje na pravu i koje mogu istorijski ili pravno, kako god hoćete, imati bilo kakav značaj. Hvala i vama.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR