Vjerica Radeta: Dame i gospodo novinari, dolazak Antonija Košte, predsednika Evropskog saveta, u Srbiju, ponovo je aktuelizovao pitanje otvaranja klastera čije zatvaranje je uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju.
Po ko zna koji put predstavnici naše vlasti su čuli samo pridike, predavanje o stanju ljudskih prava i medija u Srbiji. Sada imamo i opšti zaključak. Kaže Košta da je lopta u našem dvorištu, kao da je neko od predstavnika vlasti odgovoran za ono što se dešava danas u Republici Srbiji.
Priča o Evropskoj uniji je do Koštinog dolaska potpuno zaboravljena. Jasno vam je svima da to više u Srbiji nikoga ne interesuje. Narod je zainteresovan za rešavanje aktuelnih problema. Narod je zainteresovan da konačno nastavi normalan život koji je već pola godine u Srbiji potpuno poremećen.
Prošlo je više od mesec dana od onog velikog svenarodnog skupa. Bio je veliki, bio je veličanstven, učestvovali smo i mi srpski radikali. Ali, postojalo je obećanje vlasti da će posle tog skupa Srbija da kaže da je dosta ovog haosa i da će se zaustaviti svi loši potezi i sve nezakonite radnje takozvanih blokadera. Nažalost, nije se desilo ono što je narod očekivao. Nisu rešeni problemi koje su izazvali rektori, dekani, profesori, studenti koji ne žele da studiraju, koji su, pre svega, plaćenici britanske ambasade, ustaške hrvatske države i njihovih službi koje ovaj haos, zapravo, organizuju u Srbiji. To je valjda svima već apsolutno jasno.
Mi srpski radikali već šest meseci i na konferencijama i u medijima upozoravamo vlast da se nastali problemi mogu rešiti isključivo primenom zakona, ali vlast kao da ne reaguje na to i kao da misli da oni mogu nekom svojom finoćom da reše probleme, a problemi samo rastu. Svedoci smo svi da je to tako.
Mislim da se već svima pomera želudac kad predstavnici vlasti kažu – Mi nudimo dijalog. Kome nudite dijalog? Nuđenje dijaloga tim blokaderima, zapravo je razgovor gluvih. Njih to ne interesuje. Oni sve u Srbiji proglašavaju nenadležnim, od predsednika države, do svih ostalih institucija. Ne znam koliko treba neko da bude pametan da shvati da ta druga strana, ti blokaderi, ne žele razgovor. Njima nije u interesu da se ovi problemi reše, jer je njihov krajnji cilj rušenje ustavnog poretka. Zapravo, to je cilj onoga ko ih plaća.
Ne smemo da se zavaravamo. Istina je da do danas nisu rešeni svi problemi ni u osnovnim školama, ni u srednjim školama, iako slušamo u provladinim medijima da u školama više nema problema. Svi vi dobro znate, iz ličnih primera, iz okruženja, da, nažalost, još ima tih problema. Problemi na fakultetima su posebna priča. Skoro je izvesno da će ova akademska godina biti izgubljena i tek će nastati problemi.
Još uvek se ne zna kako će se polagati završni i prijemni ispiti, a to je, evo, tu. Negde sam skoro pročitala, čini mi se 20.000 studenata, propustilo je šansu da diplomira zbog toga što blokaderi nisu dozvolili, a 40.000 njih da polože master studije. Možda je obrnut broj, ali uglavnom desetine hiljada studenata je to propustilo. Zamislite vi koliki je to propust, koliko je tih ljudi već moglo biti zaposleno, već imati određen broj meseci radnog staža. Pitanje je kako će roditelji finansijski izdržati javašluk koji im je nametnut. Postoji koliko god hoćete još pitanja u vezi sa samim sistemom obrazovanja, a odgovor zavisi od ovih koji se zovu studenti, a koji zapravo ne žele da uče, ne žele da studiraju. Oni su ti koji idu po belom svetu da se žale na Srbiju, idu kod ustaša da se žale na Srbiju, na vlast u Srbiji. Kakva god da je vlast, otići kod ustaša ili kod naslednika nacista, to je, zaista, nešto što niko normalan ne može da prihvati. To rade ti blokaderi i na taj način oni predstavljaju Srbiju u Evropskoj uniji.
Nas ne interesuje šta misli taj ustašino, kako ga ja zovem, Picula i šta misli taj Bosanac, šta misle ostale ustaše i šta misli taj Britanac koji ima neke primedbe. Ne interesuje nas to. Interesuje nas da se u ovoj državi konačno uspostavi normalan način funkcionisanja. Ovo što se ponekad možda i čini da je normalno i što nam tako predstavljaju u medijima, bojimo se da će eskalirati nečim veoma ozbiljnim i nečim veoma opasnim. Činjenica jeste da je znatno smanjen broj ljudi koji prate takozvane blokadere, ali zver je najopasnija kad je ranjena. Oni se sad ponašaju kao ranjena zver. Mi pola godine pozivamo režim da ovo zaustavi. Nismo pozivali ni na silu, ni na brutalnost, ni na građanski rat. Samo smo pozivali na primenu zakona i da se dozvoli konačno policijskim službenicima da koriste opremu i naoružanje koje imaju i koje, zapravo, oni moraju da koriste kada za to postoji potreba. Nisu oni manekeni koji se prikazuju tamo sa vizirima, sa pištoljima, pendrecima i tako dalje. Ne, oni sve to nose da bi upotrebili kada za to postoji potreba, da bi zaštitili javni red i mir. To je osnovna obaveza policije i svakog policijskog službenika.
Ovo sada nije primedba na policiju, na policijske službenike. Ovo je primedba na režim koji očigledno to policiji ne dozvoljava, jer sigurno da nijedan policajac ne uživa u maltretiranju i vređanju od strane blokadera. Mi zato uporno pozivamo vlast da omogući policijskim službenicima da primenjuju zakon. Primena zakona u zaštiti javnog reda i mira nije brutalnost, nije ni prekomerna upotreba sile. Može to da se desi, to su pojedinačni slučajevi, ako se desi, za to postoje disciplinske komisije, za to postoje prekršajni sudovi, za to postoje krivični sudovi i pojedinačni slučajevi se rešavaju. Mnogo smo mi dozvolili.
Nismo zaboravili ni ono od pre nekoliko godina. Niko više ne priča šta je sa onim policajcem što su ga ispred doma Narodne skupštine isprebijali, što su mu polomili noge. Tada je bio u kritičnom stanju, pa je pitanje da li taj čovek danas može da radi, da li je on uopšte sposoban za život. To je još tada počelo. Još tada je počelo dodvoravanje ovima, da bi kao vlast bila fina.
Ponavljamo, mi srpski radikali smo fini, mi srpski radikali smo državotvorni, mi srpski radikali samo tražimo primenu zakona, u ovom slučaju Zakona o javnom redu i miru. Bez toga nam mira i reda na ulicama i gradovima neće biti.
Ovo, zaista, nije „pet do dvanaest”; ovo je već „dvanaest i pet”, da režim počne da primenjuje zakon, jer nezadovoljstvo naroda zbog haotičnog stanja raste iz dana u dan. To nezadovoljstvo je donedavno, zapravo do 12. aprila, bilo usmereno na blokadere. Od 12. aprila, kad vlast nije uradila ništa da se to stanje popravi, nezadovoljstvo naroda polako prelazi i na vlast. Naravno, mi ne branimo vlast, to nije naša želja ni obaveza. Mi branimo poredak, mi branimo Ustav, mi branimo državu. Tvrdimo i još jedanput poručujemo režimu: to je moguće samo primenom zakona.
Mi smo imali toliko. Ako imate pitanja, izvolite. Ako nemate, hvala što ste bili.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR