Srpski režim na liniji islamske Bosne

Aleksandar Martinović: Dame i gospodo, Srpska radikalna stgranka najoštrije osuđuje stav Vlade Republike Srbije koji je iznet u podnesku sudu u Londonu, od pre nekoliko dana u postupku izručenja Ejupa Ganića Republici Srbiji, a u kojem se kaže da je u Bosni i Hercegovini, pre 19. maja 1992. Godine, postojao međunarodni oružani sukob. Na taj način režim Borisa Tadića otvoreno priznaje stav neprijatelja srpskog naroda da je Republika Srbija izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu, i time se šanse da se Ejup Ganić izruči Republici Srbiji znatno smanjuju. Ono što nama u Srpskoj radikalnoj stranci jasno govori da je ovakav stav direktno suprotan interesima Republike Srbije, ali i Republike Srpske, jeste činjenica je ovakav stav vlade Republike Srbije podržao Vojin Dimitrijević, predesednik beogradskog Centra za ljudska prava, koji je praktično od samog početka sukoba na prostorima bivše Jugoslaviej otvoreno podržavao sve stavove srpskih neprijatelja, pa i taj stav da je u Bosni u Hercegovini postojao ne građanski rat, već da je došlo do agresije Republike Srbije na Bosnu i Hercegovinu. Naravno, Srpska radikalna stranka smatra i danas, kao što je smatrala i tih ratnih godina, da nije bilo agresije Republiek Srbije na Bosnu i Hercegovinu, već da je u Bosni i Hercegovini trajao građanski rat koji je nastao zbog toga što su muslimani i Hrvati iz Bosne i Hercegovine hteli nasilnim putem da otcepe i srpski narod iz Bosne i Hercegovine, i da ga izdvoje iz Jugoslavije, i što su nakon toga muslimani, predvođeni Alijom Izetbegovićem, hteli od Bosne i Hercegovine da naprave unitarnu islamsku državu, a sa time se Srbi ni onda a ni danas nisu mogli da slože. Ono što je na neki način koincidiralo sa ovakvim stavom Vlade Republike Srbije jeste današnje saopštenje presude u Haškom tribunalu sedmorici oficira Vojske Republike Srpske. Sedmorica oficira Vojske Republike Srpske proglašeni su krivim za izvršenje, odnosno pomaganje u izvršenju neposotjećeg genocida nad muslimanskim stanovništvom u Srebrenici. Dvojica oficira dobila su doživotnu kaznu zatvora, a preostalih pet je osuđeno na ukupno 89 godina zatvora, i ovo su prvi gorki plodovi deklaracije koju je nedavno usvojila Narodna Skupština Repbulike Srbije, a kojom Narodna Skupština Repbulike Srbije priznaje da je Republika Srbija odgovorna za genocid u Srebrenici, i mi možemo da očekujemo da će ovakve ili slične odluke koje su direktno suprotne interesima i Republike Srbije, ali i Republike Srpske i celokupnog srpskog naroda, da budu nastavljene i da budu donošene i u nekom narednom periodu, a to je naročito opasno u ovoj situaciji kada postoji očigledna namera pojedinih krugova u međunarodnoj zajednici da se promeni Dejtonski mirovni sporazum, i to na štetu Republike Srpske, odnosno da se unitarizuje Bosna i Hercegovina. Ono što Srpska radikalna stranka takođe osuđuje jeste nedavno potpisivanje takozvanog vojog sporazuma između Srbije i Hrvatske, i prosto je neverovatno do koje mere Boris Tadić i Dragan Šutanovac ne poštju elementarno dostojanstvo srpskog naroda. Potpisuje se vojni sporazum sa državom koja je izvršila najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Hrvatska je u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“ proterala nekoliko stotina hiljada Srba, a na hiljade Srba je ubijeno i u Republici Srpskoj Krajini, ali i u onim delovima Hrvatske koji nisu bili pod kontrolom Republike Srspke Krajine, mnogi Srbi su proterani iz velikih hrvatskih gradova, iz Zagreba, iz Osijeka, iz Splita, Rijeke, Dubrovnika i aktuelni režim sve to zaboravlja. Daje legitimitet i hrvatskoj državi i njenoj zločinačkoj vojsci, koja je pre nekoliko dana proslavljala 20 godina postojanja. S druge strane, ono što je opasno u ovom vojnom sporazumu je činjenica da se on potpisuje sa jednom državom koja je članica NATO-a, što praktično znači da Srbija ulazi u predvorje NATO-a. I bez obzira na to što i Boris Tadić i Dragan Šutanovac uporno ponavljaju da Srbija neće ući u NATO, i bez obzira na to što uporno tvrde da to pitanje ulaska u NATO nije na dnevnom redu, očigledno je da se iz dana u dan intenziviraju napori da se Srbija indirektno uvuče u okvire ovog vojnog saveza zato što su NATO-u očigledno, s jedne strane, potrebne potpuna kontrola i dominacija na Blakanu da bi se u potpunosti isključio interes i uticaj Rusije na ovim prostorima. S druge strane jasna je namera NATO-a da za njihove interese, za interese Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije, po belom svetu ginu neki tuđi vojnici a ne Amerikanci i Britanci. Srpska radikalna stranka ostaje čvrsto opredeljena, kao i do sada, da Srbija nikada ne treba da bude članica NATO-a zato što je to vojni savez koji je pokazao da hoće i da ima nameru da vrši agresiju svuda po svetu za partikularne interese nekoliko država koje su ga i osnovale. Dakle, Srbija mora da vodi miroljubivu politiku, mora da vodi politiku prijateljstva sa svima onima koji je doživljavaju kao ravnopravnog člana međunaordne zajednice, a interes Srbije nije da srpska deca ginu ni u Iraku ni u Avganistanu, niti bilo gde, i besmisleno je govoriti o slanju srpskih vojnika u takozvane mirovne misije dok srpski vojnik nije prisutan na jednom delu teritorije Republike Srbije, a to je Kosovo i Metohija. I mi tražimo od režima Borisa Tadića da konačno uputi zvaničan zahtev i Ujedinjenim nacijama i NATO-u da se do kraja sprovede Rezolucija 1244, koja garantuje povratak određenog kontingenta srpskih vojnika i policajaca na Kosovo i Metohiju, da čuva i da štiti državne granice Srbije prema Albaniji, Crnoj Gori i Makedoniji, da zaštiti preostali srpski narod na Kosovu i Metohiji da omogući svim Srbima koji su proterani da se vrate, i naravno, da zaštiti srpsko duhovno i kulutrno nasleđe na Kosovu i Metohiji. Evo, mi smo za današnju konferenciju imali ovoliko. Ako imate neko pitanje, izvolite.

Novinar: Jutros je uhapšen odbegli pripadnik zemusnkog klana Miloš Simović, pre dva dana je uhapšen Sretko Kalinić, takođe član zemuskog klana. Možete li nam reći nešto o tome?

Aleksandar Martinović: Pa, nažalost, Srbija je već deset godina država u kojoj mafija ima direktan ili indirektan uticaj na vladajuće struktrue. Mi smo tvrdili 2003. godine, kada je ubijen Zoran Đinđić, da su pojedini pripadnici takozvanog zuemunskog, odnosno surčinskog klana, bili i te kako povezani sa pojedinim visokim državnim funkcionerima, tako da to pitanje koje ste vi nama postavili treba pre svega postaviti aktuelnoj vlasti, jer je nemoguće da neko 5. oktobra 2000. godine, kada je DOS na protivustavan način dolazio na vlast, bude nacionalni heroj, tu pre svega mislim na Milorada Ulemeka Legiju, a da nepune tri godine kasnije postane državni neprijatelj broj 1. Dakle, oni koji su smatrali da su Legija, Čume, Bagzi 5. oktobra 2000. godine učinili dobro delo time što su pomogli DOS-u da preuzme vlast, oni treba da preuzmu i odgovornost za sve ove događaje koje ste vi naveli, jer što se tiče Srpske radikalne stranke, mi niti smo ikada imali niti danas imamo veze ni sa jednim mafijaškim klanom koji postoji u Srbiji, u Crnoj Gori, ili u bilo kojoj državi u okruženju Republike Srbije. Ako nema više pitanja, ja vam se zahvaljujem.