Dr Vojislav Šešelj: Dame i gospodo, rukovodstvo Srpske radikalne stranke sprema sakupljanje potpisa, da bi se podnela inicijativa za razrešenje dužnosti Tomislava Nikolića, predsednika Republike. Član 118. Ustava Republike Srbije predviđa da se predsednik Republike razrešava zbog povrede Ustava, odlukom Narodne skupštine, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika. Mi, nažalost, ne raspolažemo poslanicima u Narodnoj skupštini i moramo da krenemo zaobilaznim putem. Članom 107 Ustava propisuje se pravo predlaganja zakona, drugih propisa i opštih akata, da to pravo imaju: svaki narodni poslanik, vlada, skupština autonomne pokrajine, ili najmanje 30.000 birača. Mi smo odlučili da sakupimo potpise 30.000 birača, možda i više, da to uputimo svim poslaničkim grupama u Narodnoj skupštini i da zatražimo podršku da se pokrene ta inicijativa. Tu našu inicijativu za smenu obrazlažemo sa tri ključna agrumenta, iz kojih se vidi da je Tomislav Nikolić zaista prekršio Ustav Republike Srbije.
Prvo, nelegalno je stekao fakultetsku diplomu a da nijedan ispit nije položio. To je kriminalni akt, to je korupcija, a svaki kriminalni akt je protivustavan, svaki kriminalni akt. Dakle, već ovaj dokaz za kršenje Ustava je dovoljan. Drugo, svoju funkciju Tomislav Nikolić je pretvorio u funkciju portparola Fondacije Dragice Nikolić. On to nikako nije smeo da uradi. Mi smo ga videli u utorak u televizijskoj emisiji, kako se inati sa drugim državnim organima koji imaju nadležnost, između ostalog, da pomažu građanima u slučaju elementarnih nepogoda, itd. Ti državni organi su zakazali i oni zaslužuju oštru kritiku, to je sigurno. Međutim, ne može on kao predsednik Republike da kaže da je Fondacija Dragice Nikolić bolja ili uspešnija u sprovođenju tih poslova od državnih organa. On, dakle, jednu privatnu fondaciju stavlja ispred državnih organa. Umesto da, kao predsednik republike, apeluje da svi oni koji imaju novca, sve firme, sva javna preduzeća, donatori iz inostranstva, svu pomoć upućuju nadležnim državnim organima i fondovima, on kao portparol ove fondacije koristi svoju funkciju da bi pribavio što više donatora za Fondaciju Dragice Nikolić, a niko živ još ne zna ko je davao ta ogromna finansijska sredstva, ni kako su sredstva korišćena.
Ako vi saberete vrednost tih nekoliko kuća koje su podignute, i čije je podizanje besomučno reklamirano preko televizije, sa ukupnim iznosom novca, kažu oko osam miliona evra da je stiglo na račun te fondacije, onda ćete videti da je veoma mali deo toga iskorišćen zaista da se pomogne građanima Republike Srbije koji su najugroženiji. Javnost ima pravo da sazna kompletno poslovanje fondacije, sve izvore finansiranja i svaku namenu za koju je novac trošen.
Tomislav Nikolić je Ustav prekršio i time što je omogućio da se prostorije fondacije smeste u Predsedništvo Srbije. Nijedna privatna fondacija ne može biti smeštena u Predsedništvu Republike Srbije. Po nekom zakonu o predsedniku Republike, koji je donesen kad ja ovde nisam bio, njegova supruga, kao supruga predsednika Republike, ima pravo na jednu kancelariju, ali nema pravo svoju privatnu fondaciju da tamo smešta. Jer, da se bavi privatnim hotelijerstvom, onda bi deo Predsedništva Srbije pretvorila u hotel, ili u restoran, ili u bilo šta drugo. Dakle, ništa što je privatno ne može biti smešteno u zgradi Predsedništva Republike.
Mi ćemo ove potpise sakupiti. Svesni smo toga da ne možemo sami ništa, ali se nadamo da ćemo bar da animiramo dovoljno narodnih poslanika da se povede rasprava u Narodnoj skupštini. Javnost ima pravo na to, ako i ne budemo imali dovoljno snage da on zaista bude smenjen sa funkcije, bar ćemo imati mogućnosti da se o tome javno govori i da se njegovi postupci žigošu.
Drugo, dame i gospodo, nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine, sada haški zatočenik savesti, Goran Hadžić, je veoma teško bolestan. Njegovo stanje je kritično. Goran Hadžić je oboleo od astrocitoma, a to je težak oblik tumora mozga. I epileptične napade koje je imao, za koje smo se mi uzdržavali da izađemo u javnost sa takvom dijagnozom, prouzrokuje upravo ovaj tumor mozga. Dakle, vrlo je teško bolestan. Prognoze tu nikako nisu dobre. Mi smatramo da bi državni organi trebalo u ovom slučaju da pokažu svoju humanost i svoju solidarnost da se učini sve da se pomogne Goranu Hadžiću. On zaista nije sposoban više za nastavak suđenja. Još uvek se kreće, još uvek je aktivan, ali sve je u njegovom slučaju neizvesno. Mi ćemo vas i ubuduće obaveštavati kakvo je stanje Hayićevog zdravlja, kako dođemo do koje informacije. Čekali smo da saznamo pravu dijagnozu. Ta je dijagnoza sada potvrđena, nema više nikakve sumnje u nju, i javnost i treba da zna za tako nešto.
Mi nastavljamo našu borbu protiv organizovanog kriminala. Obećali smo vam da ćemo vam na svakoj konferenciji za štampu doneti priličan broj svežih informacija o raznim pojedinačnim aferama. Danas bismo najviše pažnje posvetili informaciji o privatizaciji Železare Smederevo. Vi se dobro sećate da je prva privatizacija te železare izvršena 2003. godine i bila je krajnje štetna po Srbiju. Sećate se verovatno da je bivši premijer Đinđić pravio sporazum sa Nemcima, da Nemci kao glavni poverioci budu kupci Železare. Železara je tada dugovala oko milijardu i sedamsto miliona dolara. Najveći deo tog duga se odnosio na potraživanja Nemaca. Nemci su bili spremni da se to uradi, međutim Amerikanci su vršili pritisak na Vladu Republike Srbije i Železara je nakon toga prodata Amerikancima za 23 miliona dolara, a celi dug je na svoja pleća navalila Republika Srbija neozbiljnošću republičke vlade u kojoj su glavninu činile demokrate.
Ti američki kupci su imali trostruki zadatak. Prvo su kontrolisali na taj način provođenje dosovske izdajničke politike uništavanja vojne tehnike, opreme i naoružanja, pod plaštom uspostavljanja regionalne ravnoteže. Najveću zaradu Železara je pod američkim vlasništvom ostvarivala pretapanjem oružja u čelik. To je i najviši procenat ostvarivanja profita: pretopite samo i odmah prodajete. Bez muka sa pribavljanjem sirovina, bez topljenja sirovina i tako dalje. Dakle, staro gvožđe, odnosno stari čelik je u ovom slučaju bio najefektniji.
Dalje, oni su na taj način kontrolisali i regionalno tržište crne i obojene metalurgije, a na račun građana Republike Srbije su ostvarili ogroman ekstraprofit, maksimalan. Zatim, oni su bili najveći srpski izvoznik, izvozeći zapravo ono što su uništavali, izvozeći čelik koji je ranije bio ugrađen u oružje. To je bio alibi za veoma dobar posao, a tadašnji američki kupac imao je jaku logističku podršku tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Vilijama Montgomerija, koji je nadzirao sve postupke i nametao rešenja. Amerikanci su na taj način suzbili nemački uticaj, potisnuli Nemačku sa srpskog tržišta, iako je Nemačka bila veoma zainteresovana za otkup Železare, kako bi prebijala svoja potraživanja, a u tom slučaju bi Srbija imala veliku korist. Dovoljno je polovinu tih potraživanja da prebije kroz vraćanje nemačkog duga, pa bi to već značilo mnogo. Ovako, 23 miliona dolara je zaista bagatelna cena, a mnogi su u svoje džepove, tadašnji čelnici dosmanlijskog režima, uzeli veliki novac. Kad je pre nekih dve godine američki vlasnik US Steel iscrpeo sve resurse reciklaže gvožđa i čelika, imam informacije da su i druge metale otkupljivali, ne samo u Srbiji, nego u celom regionu – kada su vojni resursi bili iscrpljeni, kada je uništeno sve ono što je planirano da se uništi, devastirana su srpska fabrička postrojenja koja su išla u kriminalne privatizacije i sve je tako prodavano u staro gvožđe. Mnoge fabrike su demontirane i železnicom upućivane u Smederevo na pretapanje njihovih mašina. Sve je pretvoreno u sekundarne sirovine, a sekundarne sirovine su najjeftinije na tržištu i neuporedivo jeftinije je sakupljati sekundarne sirovine nego uvoziti sirovinu za proizvodnju gvožđa i čelika. Tada su Amerikanci odlučili da poklone, navodno poklone Železaru Srbiji, prodajući je za jedan dolar, ali je država Srbija preuzela 260 miliona dolara duga koji su Amerikanci u međuvremenu napravili.
Kupili su Železaru za 23 miliona, ostvarili dugove od 260 miliona. Novac su izneli van zemlje i ostavili Srbiju da vraća te dugove. Poslovali su sa profitom, sa ekstraprofitom, a ostavili nam dugove. To je, dakle, ta kriminalna afera koja se uopšte u Srbiji ne razrešava. Sada je vlada krenula novom stranputicom. Tako je preuzela i subvencionisanje celog sistema funkcionisanja Železare, proizvodnje, isplaćivanja plata radnika na teret poreskih obveznika. Sad najviši državni zvaničnici potvrđuju da je iznos mesečnih subvencija osam i po miliona evra, ali neprekidno narodu obećavaju, tragaju za novim partnerom kako bi se Železara stavila u promet pa bar sama sebe izdržavala. Pojavili su se zainteresovani italijanski partneri u saradnji sa kineskim. Mi imamo kompletnu dokumentaciju koja se na to odnosi, pa ćemo biti u prilici da uskoro javnosti ponudimo i celi elaborat o onome što se dešavalo. Italijani su i početkom ove godine uputili pismo o namerama. To je predato tadašnjem ministru Raduloviću. Nedelju dana posle toga on je smenjen i izbačen iz vlade. Italijanski ponuđač i njegov kineski partner su inače veoma prisutni na svetskom tržištu crne i obojene metalurgije, a bili su voljni da finansiraju proizvodnju na mesečnom nivou oko preko 60.000 tona, što bi na godišnjem nivou bilo 700.000 tona finalnih proizvoda. To bi, dakle, u potpunosti omogućilo eliminisanje svake državne subvencije radu Železare.
Međutim, šta se dalje dešava. Ta mogućnost je nekim zakulisnim radnjama odbačena, jer su Italijani i Kinezi tražili da im se fabrika, odnosno Železara da u zakup na određeni broj godina, sa mogućnošću da se taj zakup u slučaju uspešnog poslovanja i dalje produžava. Čelnici vlade su obrazložili svoje odbijanje tvrdnjom da njima nije interes da se rentira, dakle da dobijaju zakupninu, da država dobije zakupninu na određeni broj godina, nego da žele u potpunosti da je prodaju. I onda su se opet u sve umešali Amerikanci. Onu prljavu ulogu koju je nekada igrao Vilijam Montgomeri, sada igra aktuelni ambasador Kirbi. Opet je pronađena firma koja želi da na brzinu opljačka Srbiju. Ona nastoji da uđe u vlasništvo i nailazi na prihvatanje od strane premijera, koji tvrdi da bi čak za Vladu Srbije bilo dobro da se dotira taj kupac, samo da nastavi proizvodnju.
Ta se teorija prometa kapitala, roba i usluga u svetu u naučnim krugovima uopšte ne poznaje. To je nešto zašto bi Aleksandar Vučić komotno mogao da dobije Nobelovu nagradu za ekonomiju.
Esmark grupa je već provela kampanju u kojoj govori da ima veoma ozbiljne namere, da planira da u Železaru uloži 28 miliona evra, što nije uopšte neka ozbiljna suma u odnosu na ono što Vlada Republike Srbije izdvoji za godišnje subvencije.
Dakle, sprema se jedna nova podvala. Tu će Amerikanci da uđu, oni će napraviti nove dugove, održavaće privid proizvodnje, davaće vrlo slabe plate radnicima, a kad preuzmu kompletnu državnu dotaciju, od nekih 50 miliona dolara (dakle, oni ulažu 28, a izvlače 50 miliona), oni planiraju da proglase bankrot, da ga obrazlože krizom u Ukrajini, nedostatkom sirovina, nemogućnošću nabavke sirovina iz okruženja, skupim transportom. Postojeću opremu u Železari planiraju da prodaju kao staro gvožđe, kao sekundarnu sirovinu i time se zapravo planira uništenje kompletne srpske proizvodnje čelika. Mi smo odlučili da o ovome alarmiramo javnost, smatrajući da je to veoma važno za celu Srbiju. Direktna i indirektna šteta neće iznosti manje od 240 miliona evra ako se krene u ovu transakciju sa Esmarkom. Ako se još tom navodnom kupcu od Vlade Srbije preda poklon od 208 miliona evra, građani Srbije će pretrpeti ukupnu štetu od 450 miliona evra pored sve one štete koju su ranije pretrpeli tim ogromnim dugovima.
Ovo je stvar o kojoj se ne sme ćutati. Mi ćemo sad videti koliko je javnost spremna da na to obrati pažnju, koliko su spremni srpski mediji, ali koliko god bude pritisaka od strane režima da se suzbije rasprava o ovom pitanju, mi nećemo popuštati. Svetska ekonomska praksa teško da je ovako nešto do sada doživela. Javni poziv je raspisan 15. avgusta za dostavljanje ponuda o zainteresovanosti, sa rokom od trideset dana, pa potom, po isteku tog roka, novi javni poziv sa rokom od novih trideset dana i u toku ovog javnog poziva izađe američki ambasador i kaže za dnevnik državne televizije da su Amerikanci dali najbolju ponudu. Na tenderu koji nije bio ni raspisan i koji treba da traje do kraja prve nedelje januara meseca naredne godine. To je neverovatno, diletantsko ponašanje i američkog diplomate i njegovih saradnika u Beogradu, potpuno gaženje državnog ugleda Srbije, propisane zakonske procedure, što je pokazatelj da je reč o goloj uceni.
Ulog je tu ogroman i to predstavlja trenutno najslabiju tačku režima, koju ćemo mi dosledno napadati, razvaljivati, nećemo im dati mira. Mi ćemo nastojati za svaku konferenciju za štampu da vam pripremimo slične stvari, nadajući se da su naši mediji dovoljno sposobni da se izbore sa ovom nametnutom cenzurom i samocenzurom kakva nije u Srbiji postojala u proteklih 25 godina.
Zatim, mi nastojimo da javno žigošemo bespomoćnost i nezainteresovanost režima, na primer, za sadašnje muke stanovnika Majdanpeka, Bora i još nekih mesta koji danima nemaju struje, nemaju vode, nemaju grejanja. I znate šta se još desilo? Došla je inspekcija iz Bora i kažnjava privatnike u Majdanpeku što ne izdaju fiskalne račune a nema struje, pa ne mogu da otkucaju te račune. Čak se i takve stvari dešavaju. Nije to toliko smešno, koliko je tragikomično. Neverovatno! Ne zna čovek da li bi se pre smejao ili plakao zbog takve situacije. Ali mi ćemo se ovog puta pojedinačno baviti najviše Ivicom Dačićem.
Ivica Dačić je, vi znate dobro, umešan u mnoge kriminalne afere i jedna od tih afera je vezana za njegovu saradnju sa poznatim biznismenom Miletom Brezančićem. Jedan od policijskih službenika koji je određen za poslove fizičkog obezbeđenja Brezančića dao je i službenu izjavu u policijskoj stanici Borča, u kojoj je opisao neke kriminalne radnje. Brezančić je vlasnik firme „MB Gas oil“, sedište je u Beogradu, u Nemanjinoj ulici. Ta firma ima oko pedeset benzinskih pumpi na kojima se prodaju nafta, benzin i gas. Početkom 2009. godine, krajem januara ili početkom februara, najbližem saradniku Ivice Dačića, inače u to vreme savetniku u Vladi Republike Srbije Ivici Tončevu, u prisustvu policijskih službenika iz uprave za obezbeđivanje parking prostora u ulici Hilandarskoj u Beogradu, na ruke je taj Brezančić predao 130.000 evra. Na konto ovog mita Brezančić je zahtevao da se na radno mesto načelnika policijske stanice Palilula postavi izvesni Goran Mijailović, koga je Tončev sa Ivicom Dačićem, tada ministrom unutrašnjih poslova, i postavio. Za navedeni iznos evra po traženju Brezančića, a po odluci Ivice Dačića, postavljena su još i dva direktora, jedan u nekom sektoru u NIS-u a drugi na Železnici. Ta lica postavljena na odgovorne dužnosti su bili zaštitnici Brezančića i oni su mu omogućili da na kriminalan način stiče kapital preko svoje firme, povezujući je sa NIS-om pri trgovini nafte i naftnih derivata i gasa. Da bi nesmetano obavljao prevoz i transport gasa i nafte i naftnih derivata širom Srbije, omogućavao mu je postavljeni direktor u sektoru Železnice za transport da to čini. Brezančić je uz pomoć postavljenog direktora u NIS-u na kriminalan način preuzeo više od 20 benzinskih pumpi, koje su inače vlasništvo NIS-a. Sve se to može proveriti u NIS-U. Pored tog iznosa mita datog u evrima, Brezančić je dao i putničko vozilo marke audi 8 Ivici Tončevu. Vozilo je registrovano pod brojem BG-969, a zadnje cifre još nismo utvrdili. Dakle, početne tri cifre su 969. Pomenuto vozilo Tončev je redovno koristio i dolazio je na parking Vlade Republike Srbije.
Krajem januara, sad jedna poslastica, pošto sam vas rastužio sa ovim zaista teškim i ozbiljnim informacijama, evo i jedna poslastica, da se malo nasmejete. Krajem januara i početkom februara 2010. godine, prilikom službenog puta Ivice Dačića, kao ministra unutrašnjih poslova i prvog potpredsednika Vlade u Ukrajinu, u okviru zvanične delegacije nalazili su se, pogodite... Ivica Tončev, savetnik Dačića u vladi, ’ajde, Mile Brezančić i njegova supruga, hajde i to nekako da podnesemo, ali i četiri devojke iz plesne škole „Flaj“, koja je vlasništvo supruge Mileta Brezančića. Zvanična delegacija u Ukrajini. Te devojke su zaista bile članovi zvanične delegacije. i tamo su valjda vođene kao zabavljačice. Kako je ta delegacija odsela u hotelu, tamo je organizovala i zabave. Tom prilikom Ivica Tončev je zahtevao da mu jedna od tih devojaka, po imenu Mina, igra u hotelskoj sobi i da bude u toku noći sama u sobi, što se i dogodilo. Posle provedenog vremena od oko dva sata, devojka Mina je istrčala uplakana i sva pocepana u gornjem delu odeće iz njegove sobe. I tada je rekla, plačući, da je silovana od manijaka Tončeva. To je rekla u prisustvu policijskog službenika Bojčića, koji je takođe bio u zvaničnoj delegaciji na zahtev Ivice Dačića, kao i u prisustvu Brezančića i njegove supruge i ostalih devojaka iz delegacije. Ovaj slučaj niti je negde prijavljen u Ukrajini, niti u Srbiji. To je zataškano. Zbog navedenog incidenta, Ana, supruga Mileta Brezančića, iznervirana incidentom i u šoku, napravila je verbalni incident i rekla da oni nisu došli u Ukrajinu da se time bave. Brezančić je tada kupio, kao član delegacije, brod u Ukrajini, u vrednosti od dva i po miliona evra. Taj brod je doplovio u Srbiju i sada se nalazi na reci Dunav u Beogradu. Brod Brezančić koristi za švercovanje gasa, ali po nekim podacima i droge, koja jednim delom završava u Padinskoj Skeli, a veći deo kod kriminalca Šakala, kriminalca pod nazivom Šakal, na Dorćolu, gde on ima štek. Tako se kaže skrovište u kriminalnim krugovima – štek. Dokazi o ovim događajima postoje u Vladi Republike Srbije, a uvidom u pasoše navedenih osoba može se i utvrditi da su zaista u to vreme bili u delegaciji koja je išla za Ukrajinu.
Inače, kada je Ivica Dačić 2008. godine postao ministar unutrašnjih poslova, kao kadar Socijalističke partije (mi na ovaj način podržavamo kandidaturu Ivice Dačića za ponovnog predsednika Socijalističke partije na skupštini koju uskoro drže), doveo je specijalnog savetnika, izvesnog Premovića, u Ministarstvo unutrašnjih poslova. Pomenuti Premović je uzeo mito od 60.000 evra od Mileta Brezančića da bi se na mesto komandira Policijske stanice Mladenovac postavio izvesni Šćekić, što je Dačić sa Premovićem i završio u cilju da se Brezančić zaštiti i da mu se omogući nesmetano bavljenje švercom i kriminalnom trgovinom na benzinskoj pumpi „MB Gas“ na teritoriji opštine Mladenovac i drugim mestima. Po kazivanju policijskog službenika po prezimenu Bojičić iz Policijske stanice Borča (odmah možete proveriti da li taj službenik radi u Borči ili je možda već suspendovan), on je bacio tri mobilna telefona u Dunav sa Pančevačkog mosta, koje su koristili Ivica Dačić, Ivica Tončev i Premović, savetnik Dačića. Navedene telefone pozivnih brojeva 061 koristili su za komunikaciju sa Darkom Šarićem. I taj Mile Brezančić je u čestoj komunikaciji sa Mirjanom Stanišić, čiji je mobilni telefon, koji još uvek koristi ili je donedavno koristila 069 132-563, a ta Marija je sestra od tetke Darka Šarića. Ona je prijavljena u Ulici Igora Vasiljeva broj 2 u Vinči.
Firma „Džip-komerc“, koja se nalazi na Pančevačkom mostu nedaleko od Krnjače i čiji je vlasnik izvesni Dejan, s kojim takođe posluje Mile Brezančić. U više navrata pripadnik policijske službe, Bojčić, kao poverljivi čovek Ivice Dačića i Brezančić Mileta, prenosio je novac od Mileta Brezančića u „Džip-komerc“ i davao vlasniku Dejanu. Postoje komentari u policijskim krugovima da je Ivica Dačić suvlasnik navedene firme, što sve ove činjenice u izvesnoj meri i potvrđuju. Inače, u odnosu na onu poznatu aferu „Koferče“, koje se sećate, u koju je umešan Ivica Dačić, aktuelni direktor policije Veljović poseduje dokument – transkript presretnutih razgovora Dejana Mihajlova i Dačića i iz njega se vidi da je izbačen deo koji se odnosi na Ivicu Dačića da bi on bio zaštićen. To su, dakle, najsvežiji podaci koje smo dobili preko radikalske informativne službe, popularno poznate u javnosti kao Laufer, a ja sam vam već objasnio da Laufer nikada nije bio samo jedan čovek, nego čitava mreža ljudi koji sa nama sarađuju iz čisto patriotskih razloga. Mi nikakve mogućnosti nemamo da bilo šta kome platimo. Oni to rade iz patriotskih razloga, uvereni da ćemo mi s tim nastupiti u javnosti i da nas ništa u tome ne može sprečiti. Biće toga još, dame i gospodo. Ta mreža se tek obnavlja. Ja ne mogu sa svima njima da odmah uspostavim kontakte. Neki kontakti se uspostavljaju preko posrednika. Mi ćemo sve učiniti da ta mreža ne bude provaljena u policiji.
Izvolite, žao mi je što sam vas ovako dugo zadržao. Mislim da su vam ove informacije ipak bile interesantne. Izvolite sada vi, ako imate neko pitanje. Izvolite.
Novinar: Ja moram da vas pitam u vezi sa Haškim tribunalom. Jasan je Vaš stav, nekoliko puta ste ga ponovili. Nismo Vas čuli, bar ne u kameru, od kada je Tužilaštvo tražilo da se ponovo vratite u Hag, ako to bude nešto zvanično, Vaš stav je i dalje isti ili se nešto promenilo?
Dr Vojislav Šešelj: Pa znate šta, nažalost, RTS je za mene blokiran. Ne mogu ni u jednoj emisiji da učestvujem, da gostujem, zato niste mogli tamo ni da me vidite ni da me čujete. Ali ja neprekidno javno izazivam Aleksandra Vučića na direktni televizijski duel na nekoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom po njegovom izboru, pa da tamo raspravimo najspornije političke teme i dileme. On uporno to izbegava. Poziv je otvoren. Skoro svakodnevno ga ponavljam preko ovih društvenih mreža. Što se tiče odlaska u Hag ništa se nije promenilo. Ja dobrovoljno ne idem. Ako me uhapse i provedu sudsku proceduru, onda će me nositi na rukama na aerodrom i utovariti u avion. Mogu u tom slučaju da uzmu i teretni avion.
Novinar: Hvala.
Dr Vojislav Šešelj: Izvolite. Vi ste, gospođice, čini mi se, hteli ali ste odustali. Niste valjda odustali? E sad ste me razočarali.
Novinar: Isto pitanje.
Dr Vojislav Šešelj: A, isto pitanje. Dobro. Imate li još pitanja? Hvala što ste došli.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR