Dr Vojislav Šešelj položio venac na grob Slobodana Miloševića

Predsednik Srpske radikalne stranke prof. dr Vojislav Šešelj je na čelu delegacije srpskih radikala povodom dvadesete godišnjice smrti Slobodana Milošević, danas položio venac na njegov grob:

Prof. dr Vojislav Šešelj: Dame i gospodo, delegacija rukovodstva Srpske radikalne stranke došla je danas, na dvadesetogodišnjicu smrti, da oda počast nekadašnjem predsedniku Srbije i Jugoslavije Slobodanu Miloševiću.

Slobodan Milošević je junački poginuo u Haškom tribunalu. Srpski neprijatelji su ga ubili jer nisu mogli da ga pobede. On je tamo ostao nepobeđen. On je rasturio tri optužnice, demaskirao falsifikovana dokumenta i razbio lažne svedoke. Kad su videli da ga ne mogu pobediti, odlučili su da ga ubiju na krajnje podmukao način. Slobodan Milošević je dugo imao srčanih problema. U bolnici „Bronovo” holandski lekari su mu prepisali dobre lekove koji su mu pomagali, a kad su odlučili da ga ubiju, krišom su mu u zatvoru davali dva teška antibiotika koji služe za lečenje lepre i tuberkuloze. Ti antibiotici su poznati po tome što suzbijaju dejstvo lekova za srce, tako da je Slobodan Milošević imao velikih problema. Jednom je i u sudnici, neposredno pred smrt, rekao da oseća da mu je glava teška pola tone. Tražio je lekarsku pomoć, sudije nisu dale. Niko ga nije obilazio.

I, jednog dana, prethodnog dana smo se videli zapravo, ja sam sa svojom grupom izašao u šetnju, a on je bio u svojoj kancelariji, gde je očekivao, mislim Momira Bulatovića da dođe, jer ga je spremao za svedoka. Prišao sam njegovom prozoru, razgovarali smo. Uvek kad smo razgovarali prvo je potencirao položaj svoje progonjene porodice. Porodica mu je bila rasuta, supruga i sin u Moskvi, ćerka u Crnoj Gori. Sve ih je dosmanlijski režim progonio na osnovu izmišljenih krivica. Njegovog sina su optužili da je pretio nekom mangupu i kriminalcu iz Požarevca da će ga saseći motornom testerom. Možete misliti. Na kom bi to sudu prošlo da mu je pretio motornom testerom. Niti je imao testeru, niti je pokazivao testeru, ništa. A ćerku Mariju su gonili zato što je ispalila nekoliko metaka u vazduh kad su joj odveli oca iz vile „Mir”. Koja je tu krivica? Šta je tu? A suprugu su optužili da je navodno nagovarala sekretara Vlade da dodeli neki stan dadilji koja je čuvala njenog unuka. To su njihove izmišljene krivice, a to su radili samo da bi još više napakostili Miloševiću, da bi mu otežali položaj, i umesto da neprekidno razmišlja o svom predmetu, da se što bolje sprema za suđenje, on je morao neprekidno da razmišlja o svojoj progonjenoj porodici.

Rusija je dala garancije nekoliko puta da bi preuzela Slobodana Miloševića na lečenje, garantovala je da će ga vratiti nazad na suđenje. Međutim, nisu ga puštali. Hteli su zapravo da ga ubiju, i ubili su ga. I ubili su ga na najpodmukliji način. Mislili su da se to može sakriti. Ne može se to sakriti.

Neko vreme pred smrt, da li je bilo nedelju dana, ili petnaest, ne mogu se tačno setiti, Slobodan Milošević je išao na pregled u bolnicu „Bronovo” i opet se žalio da lekovi uopšte ne deluju. Lekari su onda njegovu krv temeljitije istražili. Uvek kad god bi ga pregledali, videli su da ima dovoljna koncentracija lekova koji su mu dodeljeni, koji su mu propisani, nego je čudno bilo što lekovi ne deluju. Čudili su se tome najbolji holandski lekari, koji su imali ogromno iskustvo u lečenju bolesti srca. I nađoše onda ova dva teška antibiotika, i saopštili su Miloševiću. Čak je napismeno to dobio u onim nalazima kada se otpušta iz bolnice, znate kako to otprilike izgleda.

On je tada naložio svom pravnom savetniku, od koga godinama nije imao nikakve koristi, za koga smo saznali da je sve vreme radio za englesku obaveštajnu službu, da odnese njegovo pismo za ministra inostranih poslova Ruske Federacije. Naravno, Zdenko Tomanović danima i danima nije nosio to pismo. Tek kad je Milošević umro, onda je, da se pokaže pred novinarima pročitao to pismo i odneo ga u ambasadu, kad je sve bilo kasno. Da se na vreme intervenisalo, da je na vreme sprečena ta vrsta trovanja – jer to je trovanje kad vam daju nedozvoljeni lek, kad vam daju lek koji vas ne leči nego vas ubija, sprečava dejstvo drugih dobrih lekova.

Tako je ubijen Slobodan Milošević, a oni koji su ga izručili Haškom tribunalu biće upisani u srpskoj istoriji kao najveći izdajnici, na čelu sa Zoranom Đinđićem, Vojislavom Koštunicom i ostalima.

Kad je izručivan Haškom tribunalu, zasedala je Vlada Srbije. Izručili su ga na Vidovdan, najsvetiji od svih svetih srpskih nacionalnih praznika. Samo je jedan ministar na sednici Vlade glasao protiv, to je bio Obren Joksimović. Samo se jedan posle glasanja „za” javno pokajao, to je najveći, slobodno mogu reći najveći živi srpski glumac Branislav Lečić. Drugi su godinama bili ponosni što su Miloševića poslali u Hag. Da li se sećate tog vremena?

A ja sam po povratku, već u avionu, dao intervju za portale „Kurira” i „Blica” čini mi se, da li beše „Blic”, i optužio Zorana Đinđića kao velikog kriminalca, najvećeg tada u Srbiji, i za ubistvo Slobodana Miloševića. Taj Đinđić je inače poznat po tome što nikad ništa dobro nije uradio za Srbiju, ali je ispunjavao sve zahteve srpskih neprijatelja sa Zapada i zato spada u red najvećih srpskih izdajnika. I to sam u avionu saopštio, i odmah se dreka neka stvorila, odmah galama, napadam mrtvog Đinđića i – treba ga saslušati, treba mu suditi, ovo, ono, ali ne usudiše se. Ne usudiše se bilo šta da preduzmu, jer nije teško dokazati da je Đinđić izdajnik i da je kriminalac, a da je Milošević junak, da je junački poginuo.

Sa Slobodanom Miloševićem sam se poznavao dugo. I onda kad se nismo poznavali, ponekad bi me hapsio, držao u zatvoru jer je moja antikomunistička propaganda bila režimu nepodnošljiva. Antikomunistička i srpska nacionalistička. Međutim, kad je god Srbija bila u krizi, Milošević me je zvao i sarađivali smo, i nikad nije imao pouzdanijeg partnera u političkoj saradnji.

Prof. dr Milovan Bojić: Ili je mene slao.

Prof. dr Vojislav Šešelj: Ili je slao prof. dr Milovana Bojića da me hitno nađe i da mi nešto poruči. Ali, bilo je i trenutaka kada smo se žestoko sukobljavali. Sukobili smo se oko Vens-Ovenovog plana i u još nekoliko situacija. A nekako je mene bilo najlakše da uhapsi. Ja nisam hteo ni tuču s policijom, ni krvoproliće, ja odem u zatvor prkosno, izlazim pevajući. Ali jednu stvar nikad neću zaboraviti. Stambolićev režim mi je zabranio sudski sedam knjiga. Kad je Milošević pobedio Stambolića, kad je preuzeo vlast, više mi nikad nijedna knjiga nije zabranjivana. To što odem malo u zatvor, mesec-dva, nekad četiri, sve to prođe za čoveka koji je navikao da robija i koji je znao zašto robija, ali zabrana knjiga, to je kao da vam mozak ubijaju, kao da vas potpuno uništavaju, eliminišu sa ovoga sveta. To je nešto najgore. A meni su sedam puta knjige zabranjivali, osuđivali na lomaču. On je prestao to da radi i nikom nije zabranio knjigu nikada.

Zna se za moj problem sa socijalistima kada su mi 1997. oteli pobedu na izborima. Došao Gelbard u Beograd i rekao – protiv Šešelja su sva sredstva dozvoljena. Ja odmah saznam za to. Pitaju me mnogi što nisam izašao na ulicu da se tučemo s policijom zbog otete pobede. Pa zar je vredna ta predsednička funkcija krvoprolića, međusobnog ubijanja Srba? Ja to nisam hteo.

A onda kada je to završeno, trebalo je formirati vladu. Drašković i ja smo imali dovoljno da formiramo vladu. Mislite li da mi je palo na pamet da formiram vladu sa Vukom Draškovićem, velikim izdajnikom? Ne. Nisam hteo.

Milošević je nekih šest meseci, je li tako beše, profesore, pregovarao sa Draškovićem. I samo što se dogovore, sutradan zove Drašković ili njegova žena – treba još ovo, treba još ono, treba sve komšinice, sve rođake, svi ovi, svi oni, da se zaposle u nekoj ambasadi na neko funkcionersko mesto i tako dalje. Tome nije bilo kraja. A mene je Milošević pozivao više puta u to vreme. Prvo mi je slao Jovicu Stanišića da me doveze, pa ga ja jednom upitah – a što baš po mene dolazi šef Udbe? On se nasmeja grohotom, i posle toga mi je slao Živka Šoklovačkog, on je bio neki funkcioner JUL-a. Ali sam odlazio svaki put kod Miloševića, on me je ubeđivao da mi radikali uđemo u vladu, ja nisam hteo. Ubeđivao sam ga da uzme Vuka, pa će se Vuk brzo kompromitovati i tako će ga upropastiti i izbaciti i šta ja znam, a on je sve oklevao, videvši kakvu budalu ima pred sobom. A Mira Marković je u svojim memoarima (nadam se da ste čitali njene memoare, veoma su vredni) mnoge činjenice iznela. Sve što je napisala, sve je istina, a izgleda da je neke stvari prećutala, nije htela da napiše.

I tako je to trajalo sve do marta meseca, a tada je već objavljeno u medijima da su šiptarski teroristi iskopali mnogo kilometara rovova u pojedinim područjima Kosova i Metohije i da je sve spremno za oružanu pobunu. Zove me Milošević, pokazuje mi podatke Udbe, pokazuje mi podatke vojne službe bezbednosti, i onda me pita. Bili smo na „per si”, zbližili smo se i postali pravi prijatelji tek u Hagu: „Vidite, šta je ovo, je l’ da uđem sa Vukom u vladu?” A prethodnog dana se dogovorio sa Vukom, čak ga je Mirko Marjanović valjda naveo da piše neku deklaraciju o nacionalnom jedinstvu. „Zar s njim da pravim vladu, da mi sutra zabode nož u leđa”? I šta ću, ja popustim. Formiraćemo vladu pod uslovom da nikad ni po koju cenu ne napuštamo Kosovo i Metohiju. Tu smo postigli sporazum, otišao sam u stranku, tamo sam sazvao ključne ljude iz rukovodstva i rekao im za to. Svi su odmah prihvatili. Možda su neki tajno priželjkivali, ali nisu smeli da mi kažu.

I odem opet kod Miloševića, tamo su me čekali Mirko Marjanović, Gorica Gajević i Milomir Minić. Evo, kaže – ovo su moji najbliži ljudi iz rukovodstva, mogli ste i vi nekoga dovesti. Ja nisam doveo nikoga. – Hajde, vi se povucite u kabinet. To je bila biblioteka Karađorđevića, mnogo lepih knjiga, najviše na francuskom jeziku, a ja ga nisam znao, nisam ga nikad učio. I mi smo za sat vremena sastavili Vladu Srbije, koja je dobro funkcionisala, koja je funkcionisala bez nekih naročitih problema.

I Milošević je u Hagu potvrdio da nikad pouzdanijeg političkog saveznika nije imao. Ranije smo razmenjivali teške uvrede. Hajde, nije bilo baš kočijaških psovki, ali maltene i toga je bilo. Preko svega toga smo prešli. Naravno, nije Milošević nikad sam izricao te uvrede, nego zaduži nekog od svojih. Ono kada su me najžešće napali mislim da je Dačić bio. A pominjem sad Dačića zato što mi je iskreno drago što je ozdravio. Sad smo u koaliciji za ove lokalne izbore u deset opština, i ne daj Bože da mu se nešto gadnije desilo, baš bi bilo i za nas teško u ovoj kampanji. I nadam se da će što pre potpuno da se oporavi. Iako se ne slažemo po mnogim stvarima, znate, on je ostao zadrti komunista, a ja sam antikomunista, ali ipak se mora priznati da je patriotski nastrojen, i zato nismo nikakve smetnje pravili.

Ušli smo u koaliciju sada sa naprednjacima. Koaliciju predvodi lično Vučić, tu su pored Dačića i socijalista radikali, tu je Vulinova stranka socijalista, tu su ovi iz stranke penzionera Krkobabićevi, tu je Milica Đurđević iz Zavetnika, ima još jedna ili dve, možda i tri manje stranke, koje ne idu u svim opštinama, nego ponegde, na izbore.

Dakle, u Hagu smo imali vremena, celu godinu smo bili zajedno; viđali smo se i pored toga, kad on ima posetu i ja posetu, pa se nađemo, i zaključili smo da je najveća greška bila što se na vreme nismo sporazumeli i formirali koaliciju. Ali eto, desilo se kako se desilo. Posle onoga kad se pogreši, tu kajanje mnogo ne pomaže, a kad čovek ima jasan cilj pred sobom, kad je taj cilj patriotski, posebno kad je pošten, kad je častan, onda tu nema uzmicanja.

Mnogi njegovi saradnici koji su bili u Hagu nisu hteli da svedoče u njegovu odbranu. Ja sam odmah pristao. Možda ste gledali to svedočenje, trajalo je četrnaest ili petnaest dana. Nisam se libio i psovkama da nastupim i na sve druge načine, jer sa srpskim neprijateljima treba se brutalno uhvatiti ukoštac. Nema tu cile-mile, nema tu ustručavanja, nema tu popuštanja.

Milošević nije popustio ni za jotu, njega su ubili. Hteli su i mene da ubiju, ali na vreme je došlo do intervencije ruskog Ministarstva inostranih poslova, nakon što su me posetila tri lekara, jedan Srbin, jedan Francuz i jedan Rus, sa one čuvene klinike „Bakuljev”, koga je Leo Bokerija, čuveni kardiolog, lično odabrao među mlađim ljudima da dođe da vidi u kakvom sam stanju. I onda su popustili. Kad su Rusi reagovali i zapretili im popustili su, ispunili sve moje zahteve, i tad su zapravo i kapitulirali kad su mi ispunili zahtev da se sam branim, da sva dokumenta moram dobiti na papiru, na srpskom jeziku, da mi se mora promeniti sudsko veće i tako dalje. To je za njih bila kapitulacija. Ja sam tada bio potpuno ubeđen da sigurno pobeđujem.

Znao sam i ranije, kad sam krenuo tamo, da ću pobediti, ali bilo je nekad tračak sumnje da se pojavi da me prisile takvim brutalnim postupcima da idem na štrajk glađu, da dođem do ivice smrti, da neću uspeti. Evo, uspeo sam. Žao mi je, Milošević je uspeo da se odbrani, da umnogome odbrani Srbiju, ali nažalost, tamo je podlegao mučkom ubistvu. Srbija bi bila sasvim drugačija da se i on vratio i da je nastavio da se bavi politikom. Možda bi još bio živ, jer mi imamo dobru medicinu, naročito kardiologiju, je li tako, profesore, i sve bi bilo drugačije kad bi došao u ruke normalnih lekara. Ovi holandski lekari uglavnom su bili normalni, ali kad ne bi bilo onih koji podmeću kočeve, koji podmeću pogrešne lekove, koji ubijaju.

Prof. dr Milovan Bojić: Ja ću samo da kažem da sam ponosan što sam bio savremenik i saradnik Slobodana Miloševića. Sećaću se do groba noći 5. oktobra koju smo proveli zajedno u vili „Mir” (tada sam bio sa njim celu tu noć) i njegovog držanja i tada, te noći. I ovde na sahrani Mire Marković sam rekao da će ovo biti mesto gde će se ljudi okupljati i da će njegovo delo biti primer i epopeja za istorijske čitanke i izučavanje kako se jedan vođa i jedan mali narod odupirao svetskoj hegemoniji i globalizmu.

Setite se, za ove dve decenije samo, koliko je tada i pre izrečeno laži o Slobodanu Miloševiću i njegovoj porodici. Vi znate da je laž kao grudva snega, jer ona kotrljajući se postaje sve veća i veća, ali kad stane, ona se istopi.

Novinar: Gospodine Bojiću, ja se izvinjavam, stiže unuka predsednika Miloševića iz Rusije. Da vas upoznam. Marija Milošević, izvolite.

Marija Milošević: Dobar dan.

Prof. dr Vojislav Šešelj: Dobar dan, gospođice.

Marija Milošević: Kako ste?

Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa evo, starac.

Marija Milošević: Gledala sam vas preko televizije, sad se vidimo i drago mi je.

Prof. dr Vojislav Šešelj: Ja sam doneo jednu moju knjigu, sada će mi doneti iz auta, to je knjiga o procesu Slobodanu Miloševiću, „Kršenje procesnih prava Slobodana Miloševića tokom haškog suđenja”. E, ja moram malo da sednem, sedite i vi sa mnom. Ovo je prof. dr Milovan Bojić, vrhunski srpski kardiolog i direktor bolnice „Dedinje”. Mi ćemo morati sada da idemo, a ostaće ovde naša delegacija na čelu sa Aleksandrom Šešeljem; tu je i Miljan Damjanović, potpredsednik, tu je i generalni sekretar Andrijana Arnautović, i tu je član Predsedničkog kolegijuma Malbaša.

Prof. dr Milovan Bojić: Samo da dovršim ovu misao – laž se kotrlja kao grudva snega, a kad stane, ona se istopi. Topi se laž o Slobodanu Miloševiću i njegovoj porodici, i kako vreme ide, sve više će dolaziti do izražaja njegova istorijska ličnost.

I hoću da kažem da me je desetak dana pred smrt proročanski zvao i molio da dođe do mene dokumentacija o kojoj je profesor Šešelj govorio, o njegovom zdravstvenom stanju. Govorio mi je da mu je glava teška kao tona, da su nalazi izuzetno komplikovani i bio je uznemiren. Ono što je tražio od mene je da se veštači dokumentacija koja će mi biti dostavljena, i pazite, kaže – Molim te, neka se medicinski veštači u neutralnoj državi, u najboljoj mogućoj instituciji, da bude podložna svakoj mogućoj proveri i da odgovori sudu medicinske nauke, prakse i istorije. Ja sam tu dokumentaciju poslao u Kraljevski institut Odensa u Danskoj preko jednog prijatelja, profesora Miloša Stojiljkovića. Veštačena je ta dokumentacija i predao sam je pokojnom Momiru Bulatoviću, koji je objavio u svojoj knjizi, gde jasno i doslovce piše sve ovo o čemu je profesor Šešelj govorio. Hvala.

Prof. dr Vojislav Šešelj: Profesore, još bih te zamolio, pošto si ti pismen čovek, jednu olovku da mi pozajmiš.

Prof. dr Milovan Bojić: Nemam olovku.

Prof. dr Vojislav Šešelj: E, kako može pismen čovek bez olovke?