Održan Osmi otadžbinski kongres

Srpska radikalna stranka je juče u Sava centru održala Osmi otadžbinski kongres na kojem je jednoglasno usvojena Odluka o produženje mandata predsedniku stranke, Centralnoj otadžbinskoj upravi, Statutarnoj komisiji i Nadzornom odboru do povratka predsednika stranke prof. dr Vojislava Šešelja iz Haga ili do donošenja drugačije odluke Centralne otadžbinske uprave.

Delegati kongresa takođe su jednoglasno usvojili Rezoluciju o osudi režimske politike po pitanju Kosova i Metohije. U Rezoluciji se ističe da je čitava Srbija danas pod svojevrsnom okupacijom jer je Tadićev režim potpuno u rukama Brisela i Vašingtona, kao i da se ispunjavanje zahteva EU i prihvatanje Redefinisane rezolucija o Kosovu ne može drugačije nazvati nego činom kapitulacije.

Srpska radikalna stranka naglašava u Rezoluciji da je izričito protiv Evropske unije i NATO-a koji vode otvoreno neprijateljsku politku prema našoj zemlji. „Srpska radikalna stranka smatra da se Tadićev režim jasno opredelio za ponižavajuću slugeranjsku politiku, a propustio je istorijsku šansu da uz podršku Rusije i Kine odbrani legitimne državne i nacionalne interese“, ocenjuje se u Rezoluciji.

U bezbednosnom smislu, Srpska radikalna stranka se zalaže da Srbija postane članica Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) i da dobije status posmatrača u Šangajskoj organizaciji, ističe se u Rezoluciji.

U Rezoluciji se zaključuje da Srbija mora da se okrene svojim tradicionalnim prijateljima i integrativnim procesima na istoku koje predvodi Ruska Federacija.

Rezolucija Osmog otadžbinskog kongresa Srpske radikalne stranke o osudi režimske politike po pitanju Kosova i Metohije

Prozapadna politika režima Borisa Tadića bacila je Srbiju na kolena. Srbija je danas pod svojevrsnom okupacijom jer je Tadićev režim potpuno u rukama Brisela i Vašingtona i našom državom upravljaju ovi centari moći.

Tadić je, obmanjivanjem građana o navodnom „iskrenom prijateljstvu“ sa Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) i o „putu bez alternative“ u Evropsku uniju (EU), Srbiji zadao istorijski udarac, ugrozio vitalne državne i nacionalne interese, i doveo zemlju u krajnje ponižavajući položaj.

Srpska radikalna stranka je izričito protiv Evropske Unije i NATO-a, koji vode otvorenu neprijateljsku politiku prema našoj zemlji. Srbiji je dosta ponižavanja.

Srpska radikalna stranka najoštrije osuđuje Tadićev režim zbog sramnog i kapitulantskog prihvatanja zahteva Evropske unije i izmene rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Redefinisana rezolucija o Kosovu ne može se drugačije nazvati nego činom kapitulacije.

Ono što Tadić i predstavnici vlasti nazivaju „kompromisom sa Evropskom unijom“ predstavlja odricanje od Kosova i Metohije.

Ovo ispunjavanje zahteva Brisela, oličeno u Redefinisanom predlogu rezolucije o Kosovu, znači da je Tadićev režim pristao da faktički prizna nezavisnost Kosova.

U Redefinisanom predlogu rezolucije izbačena je formulacija da „jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja“, a to znači da Srbija više ne osporava jednostranu secesiju Kosova i Metohije.

Preinačenim tekstom rezolucije vlast je prihvatila da se rešavanje pitanja Kosova i Metohije izmesti iz Ujedinjenih nacija i da se rešava pod kapom Brisela.

U Redefinisanom predlogu rezolucije izbačena je formulacija da se „strane pozivaju da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga“, koja je podrazumevala i razgovor o statusu, već se prihvata proces dijaloga pod okriljem Evropske unije koji se tiče saradnje i rešavanja tzv. praktičnih i životnih pitanja.

To što je Tadić prihvatio da Beograd i Priština počnu pregovore o rešavanju tzv. praktičnih i životnih pitanja predstavlja faktičko priznanje nezavisnosti Kosova, jer to znači odustajanje od rešavanja pitanja statusa Kosova i Metohije u skladu sa Rezolucijom 1244 i Ustavom Republike Srbije, a to je da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije.

Sada treba očekivati talas priznanja nezavisnosti, s tim što sada naša država više nema uporište da se protivi tim priznanjima. Sve one zemlje koje su se odupirale pritiscima Sjedinjenih Američkih Država, sada više nemaju razloga da to čine.

Brisel i Vašington su ostvarili svoj cilj, jer je Tadićev režim podlegao pritiscima i spreman je da korak po korak prihvati tzv. novu realnost, u prevodu nezavisno Kosovo. Kao vrhunac ponižavanja Srbije, najavljeno je da Brisel očekuje da Tadić vodi pregovore direktno sa Tačijem. Tači, koji ima podršku i Vašingtona i Brisela, nema nameru da razgovara o statusu jer je to za njih rešeno pitanje.

Kada Beograd počne da rešava tzv. praktična i životna pitanja u dogovoru sa secesionistima, posle više nikome neće biti važno da li je Srbija de jure priznala Kosovo ili nije, jer je „činjenično“, „u praksi“ to uradila, i time je priča o Kosovu i Metohiji završena. Uostalom, niko i ne traži od Srbije da zvanično prizna Kosovo, zato je besmisleno Tadićevo insistiranje da redefinisana rezolucija ne sadrži priznanje Kosova, već Brisel i Vašington traže da Srbija to uradi upravo na ovaj način, prihvatanjem nezavisnog Kosova i saradnjom sa nezavisnim Kosovom.

Tadić sada pokušava da opravda kapitulantsku politiku obmanjivanjem građana da ovaj tzv. kompromis sa Briselom i Vašngtonom ne narušava naše nacionalne interese. To je najobičnija laž. Vlast je ovim prihvatanjem zahteva Evropske unije nanela snažan udarac Srbiji. Svako drugo rešenje bi bilo bolje – i da Srbija uopšte nije podnela Rezoluciju i da je ostala pri prvobitnom tekstu Rezolucije a da on nije bio izglasan.

Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta Demokratske stranke, otvoreno je najavio na koji način vlast planira da brutalno prekrši Ustav i potvrdio da režim vodi kapitulantsku politiku.

Mićunovićeva izjava, u kojoj ističe da „posle donošenja Rezolucije u Ujedinjenim nacijama možemo otvoriti pitanje severa Kosova – da li je moguće odvajanje tog dela ili njegova puna autonomija“, predstavlja otvoreno priznanje lažne države Kosovo.

Srpska radikalna stranka najoštrije upozorava Tadića da će zbog krivičnog dela priznavanja kapitulacije ili okupacije, kad-tad, morati da odgovara.

Srpska radikalna stranka neprestano alarmira javnost da se proces dezintegracije Srbije koji sprovodi Zapad ne zaustavlja sa Kosovom i Metohijom. Zapad neće odustati ni od Vojvodine niti od Raške oblasti. To je još 2007. godine najavio tadašnji ambasador Nemačke u Srbiji, Andreas Cobel,kao što je tada najavio i mogućnost da Srbija uđe u Evropsku uniju za 20 do 25 godina, što znači negde između 2027. i 2032. godine.

Evropska unija, koja je već u krizi, do tada verovatno neće više ni postojati. U međuvremenu, u Evropskoj uniji se otvoreno govori da se nakon prijema Hrvatske odustane od daljeg proširenja na jugoistok Evrope. I uprkos svemu, Tadićev režim nastavlja da ide ovim samoubilačkim putem. Ako Srbija ne napusti prozapadnu politiku i ne odupre se Vašingtonu i Briselu koji nam komadaju državu, pitanje je šta će od Srbije uopšte ostati.

Rasim Ljajić je tada, 2007. godine, odlučno demantovao Cobela i tvrdio je da „ne postoji nikakva mogućnost destabilizacije Sandžaka i radikalizacije političkih zahteva u tom regionu jer su Kosovo i Sandžak neuporedive situacije“. A pogledajte situaciji u Raškoj oblasti samo tri godine kasnije.

Danas je Zukorlić taj instrument u rukama zapadnih sila i u tom smislu treba tumačiti njegove pokušaje da se internacionalizuje pitanje Raške i položaj muslimana.

Tadićeva katastrofalna politika, uvlačenje Turske i dopuštanje da se meša u unutrašnju politiku Srbije, izazvala je dodatne tenzije u toj oblasti. Tadić ne samo da na ovaj način ugrožava naše nacionalne interese, nego je sebi dozvolio da potpisivanjem sramne Istanbulske deklaracije oslabi poziciju Republike Srpske u Bosni i Hercegovini. Sve ovo je kontekst u kome treba posmatrati i nedavne incidente u Novom Pazaru.

Srpska radikalna stranka smatra da se Tadićev režim jasno opredelio za ponižavajuću slugeranjsku politiku, a propustio je istorijsku šansu da uz podršku Rusije i Kine odbrani legitimne državne i nacionalne interese i da na taj način Srbiju postavi u poziciju ozbiljnog i značajnog faktora na Balkanu. Aktuelna vlast je potpuno nesposobna da vodi zemlju. Tadić je Srbiju bacio pod noge Briselu i Vašingtonu, i pod ovim režimom proces rasparčavanja države samo će se nastaviti.

Tadićev režim je zemlju urušio teritorijalno i doveo je do ekonomskog i socijalnog kraha. I što je najgore, nema nikakve odgovornosti za pogrešne poteze, za obmanjivanje građana.

Našom zemljom vladaju američki i britanski interesi, interesi krupnog kapitala - tajkuna. Apsolutno su marginalizovani interesi građana, interesi običnog čoveka. Tadićev režim je stvorio armiju nezaposlenih, siromašnih, ojađenih i poniženih.

Ova vladajuća koalicija do sada je ispunila sve zahteve koji su stigli sa Zapada, a nema ni pomaka kada je u pitanju poboljšanje standarda građana. Naprotiv, samo sunovrat!

Pored teritorijalnog i ekonomskog urušavanja zemlje, Tadićev režim sistematski razara politički i ustavni sistem Republike Srbije. Tako su, između ostalog, oteli i poslaničke mandate Srpske radikalne stranke, legalizovali tu krađu i formirali marionetsku poslaničku grupu.

Srpska radikalna stranka smatra da je jedini put koji omogućava Srbiji da opstane saradnja sa Rusijom, Kinom i državama koje neće vršiti nikakav politički pritisak na Srbiju ili zahtevati bilo šta što je protivno interesima naše države i, što je posebno važno, neće se mešati u unutrašnje stvari Srbije.

Srpska radikalna stranka se najoštrije protivi ulasku u NATO. Tadićev režim obmanjuje građane da Srbija svoju punu bezbednost može da ostvari jedino kao članica NATO-a, i to u situaciji kada nam Alijansa, snagom svog oružja, otima Kosovo i Metohiju.

Danas na značaju sve više dobijaju institucionalizovani regionalni sistemi evroazijske kolektivne bezbednosti, poput Šangajske organizacije za saradnju koju predvode Kina i Rusija, a koja ima i svoje vojno krilo, i Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB u daljem tekstu), koja je poznata i kao ,,mali NATO.

Srpska radikalna stranka se zalaže da Srbija postane članica ODKB-a i da dobije status posmatrača u Šangajskoj organizaciji.

Srbija je, mada se to zvanično nikako ne priznaje, od 2000. godine pod punim protektoratom i vojnom kontrolom Sjedinjenih Američkih Država i NATO-a, a njena bezbednost ne da se nije poboljšala, već je drastično pogoršana nasilnim prekrajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od strane Vašingtona i Brisela. Da bi ojačala svoju bezbednost, čiji je najznačajniji element teritorijalna celovitost, Srbija mora da uspostavi značajnu saradnju sa drugim sistemima regionalne bezbednosti koji se zalažu za poštovanje međunarodnog prava i koji ne podržavaju secesiju Kosova i Metohije. Otimanje dela teritorije je svuda u svetu najteži oblik ugrožavanja bezbednosti svake zemlje.

Jedino izvlačenjem iz čvrstog stiska NATO klešta i paralelnim povezivanjem i uspostavljanjem saradnje i sa drugim regionalnim organizacijama kolektivne bezbednosti, Srbija može stvoriti uslove da iz pasivne, gubitničke, pređe u aktivnu bezbednosnu politiku.

Za vođenje takve diverzifikovane odbrambene i bezbednosne politike trenutno najbolji partner može biti ODKB, iz više razloga. Rusija koja predvodi ODKB je najsnažniji saveznik Srbije u odbrani Kosova i Metohije. ODKB, za razliku od NATO-a koji nasilno krši norme međunarodnog prava, svoje delovanje isključivo temelji na nespornom poštovanju međunarodnog prava koje, između ostalog, ne dozvoljava nasilno prekrajanje međunarodno priznatih granica država preko akata secesije. ODKB ima istovetan tretman, odnosno legitimitet, u Ujedinjenim nacijama kao i NATO. ODKB je znatno pre NATO-a prilagodio svoju organizaciju i ciljeve odgovorima na savremene izazove bezbednosti, poput međunarodnog terorizma, borbe protiv ilegalne trgovine narkoticima, širenja oružja za masovno uništenje i drugo. ODKB učestvuje, zajedno sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, u stvaranju sistema kolektivne bezbednosti u Evropi i Aziji. ODKB svoje postojanje i delovanje zasniva na članu 51. Statuta Ujedinjnih nacija, kojim je definisano pravo na kolektivnu odbranu.

Strateški cilj ODKB je ,,uspostavljanje pravednog demokratskog svetskog poretka, u čijoj osnovi treba da budu princip vrhovnosti međunarodnog prava, uzajamno uvažavanje interesa i obezbeđenje iste bezbednosti za sve države“.

Srpska radikalna stranka smatra da Srbija mora da se okrene svojim tradicionalnim prijateljima i integrativnim procesima na istoku koje predvodi Ruska federacija, a to je i jedini način da opstane.