DEJAN MIROVIĆ: Zahvaljujem. Pažljivo smo slušali uvodne reči ministra i videli smo da se insistira na preuzimanju delova ili pravnih pravila iz anglosaksonskog prava. Smatramo da je to pogrešno, ne samo zbog toga što se radi o činjenici da je svakom studentu prve godine Pravnog fakulteta jasno da Republika Srbija pripada kontinentalnom pravnom sistemu, već što se radi o činjenici da i stručna javnost, kao što su i moje kolege govorile pre mene i ugledni profesori Pravnog fakulteta koji se bave krivičnim i procesnim pravom, kao što je gospodin Milan Škulić, koji nije član SRS, tako da nema dileme da li smo subjektivni ili ne, jednostavno je izrazio u toj tzv. pod navodnicima javnoj raspravi o ovom zakonu ozbiljne kritike i ozbiljnu sumnju u ovaj nacrt, tj. u ovaj predlog zakona.
Podsetiću vas, ministre, da je predstavnik vašeg tima za izradu ovog zakona gospodin iz Apelacionog suda, gospodin Majić, imao kao nekakav duel sa gospodinom Škulićem u dnevnom listu "Politika". Doslovno citiram gospodina Škulića, profesora krivičnog procesnog prava, koji kaže da je ovim predlogom zakona potpuno izbrisano načelo istine.
Vi sigurno znate šta je načelo istine jedan uvaženi kolega iz DS ovde je pominjao gospođu Zagorku Jekić, to je ova knjiga i svaki student Pravnog fakulteta u zadnjih 20 godina kada je polagao krivično procesno pravo je koristio ovaj udžbenik. U ovom udžbeniku piše da je načelo istine obaveza pre svega utvrđivanja od predsednika sudskog veća, ne od Tužilaštva, od tužioca, već od sudskog veća i sudija ne može biti po ovoj definiciji neutralan u jednom procesu. Mislim da je to potpuno jasno i ovo opet pokazujem da ne bi ispalo kao što neke kolege uvažene iz DS govore da struka i pravo i krivično procesno pravo stoje iza njih.
Znači, ovo je dokaz koji se ne može osporiti. Takođe, gospodin Škulić navodi da je jednostavno neuporedivo primenjivati načela iz anglosaksonskog prava na naše prilike. Daću vam jedan konkretan primer. Vi sigurno znate da je u Engleskoj moguće da neko bude advokat, i to ponavljam advokat, a da nije završio pravni fakultet. Najpoznatiji primer je gospođa Margaret Tačer. Dakle, to je nešto što se ne može primenjivati ovde i da ne ulazim u druge detalje da tamo ne postoji faktički ni Ustav itd. Potpuno je pogrešno da se tako nešto primenjuje u našem pravnom sistemu.
Možete reći da EU to traži od nas, možete reći da su to standardi EU, da se ne radi samo o anglosaksonskom pravu, međutim, to nije tačno.
Vi ste ovde, kao što je rekla gospođa Vjerica Radeta, naveli na nekih 200 i nešto strana i vidim da je to neki manir koji se ponavlja u svakom zakonu, izjavu o usaglašenosti sa akikomuniterom, sa pravom EU. Na tih 268 strana se navodi usklađivanje sa direktivom EU, tj. tačnije Evropskog parlamenta i Saveta iz 2010. godine.
Mogu ovde da vam govorim 15 minuta o tome, da ta direktiva nije usaglašena sa srpskim pravom, jer ste vi to naveli u formularu i na više mesta piše -neusaglašeno, nemoguće za primenu itd. Dakle, sami sebe demantujete i navodite da jedna direktiva EU nije primenjiva u srpskom pravnom sistemu.
Takođe, začuđen sam i ne mogu da verujem da niko nije postojao u tom timu koji je izradio Predlog zakona, da ne znate, ne vi lično, nego u tom timu da jednostavno, nije tačan prevod direktive EU, već se u pravnoj teoriji - Budimir Košutić, Mirko Vasiljević, ko god se bavi evropskim pravom, koristi termin uputstvo. Dakle, uputstvo zato što je to pravilan prevod, a ne direktiva. Direktiva već podseća na nešto što je obavezno u celosti, na nešto što se koristi u vojnim stvarima, a uputstvo je nešto što je okvirno i nešto što nije obavezujuće za države članice EU, a mi koliko znam, i hvala Bogu, nismo članice EU. Prema tome, potpuno je neprikladno da se jedan tako značajan zakon, jedan zakon koji ima preko 600 članova opravdava, tako što se poziva na jednu direktivu koja nije, tačnije uputstvo, koja nije obavezna i za države članice EU.
Takođe, vi govorite o obrazloženju, vi tačnije pišete u obrazloženju Predloga zakona, da je Predlog zakona usaglašen sa članovima Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i prelaznim Trgovinskim sporazumom. To je, morate da priznate, glupost. Prelazni trgovinski sporazum se odnosi na ekonomske delove Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i nema nikakve veze sa Zakonom o krivičnom postupku.
Takođe, što se tiče obrazloženja koji, navodno, treba da nam dokaže da se radi o usaglašenosti sa pravom EU, ispod rubrike – usaglašenost sa primarnim izvorima EU, ne stoji ništa. To je neverovatno. Vi ste se usaglasili sa SPP, sa sekundarnim pravom EU, ali nema ni govora o, na primer, Sporazumu iz Lisabona koji je važeći, a može se reći, jedna vrsta "Ustava" EU. Tu nema ni reči o obrazloženju, što pokazuje da taj koji je pisao to obrazloženje zakona, nema pojma o evropskom pravu. Bolje bi bilo malo tačnije da se rade te formulacije, jer ovo je sramota za nekoga ko piše prateći tekst obrazloženja ovako važnog zakona.
Što se tiče ove činjenice, nije mi jasno, i pitam vas – da li će se primeniti, ako se već ne spominje u obrazloženju zakona, delovi Lisabonskog sporazuma koji govore da će se uskoro formirati jedan opšti evropski tužilac, koji će imati nadležnosti za sve države članice EU, ako su finansijski interesi EU ugroženi. Radi se o jednoj veoma ozbiljnoj pravnoj problematici i neozbiljno je, a i neprikladno da se tako njoj pristupa u Predlogu ovog zakona.
Što se tiče samog zakona, smatram, a takođe su i moje kolege to iznele pre mene, da su veoma sporne odredbe koje se tiču zaštićenih svedoka. Priznaćete da se radi o jednoj materiji koja se regulisala i u zemljama koje ste naveli, ako se ne varam u uvodnom izlaganju kao uzore, to su Nemačka i Italija. Konkretno, u Italiji postoji iskustvo u borbi kriminala, iskustvo u radu sa zaštićenim svedocima koje ste vi demonstrirali da ga uvažavate time, ako se ne varam, jednoj sudnici dali ime gospodina sudije Falkonea.
Sa druge strane, podsetiću vas da vi u ovom predlogu zakona navodite da zaštićeni svedok može da svedoči pod zaštitnim merama – da se ne zna njegovo ime, da se ne zna njegov izgled, da se čak istrembluje glas i identitet.
Ministre, podsetiću vas, a vi to sigurno znate kao pravnik, da je najpoznatiji proces protiv kriminala i mafije u Italiji čuveni "Maksi proces" iz 1986 – 1987. godine, gde je optuženo negde preko 400 pripadnika Koza nostre. Glavni svedok, zaštićeni svedok kome su ubili dvoje dece, bližu i dalju rodbinu, sve njegove saradnike, bio je gospodin Tomazo Bušeta. Priznaćete da je to ipak jedno svedočenje koje je osetljivo, kako vi koristite u Predlogu zakona definiciju. Sama činjenica da se odigravalo to suđenje u bunkeru koji je tada koštao 100 miliona dolara. Međutim, taj gospodin, bivši kriminalac, svedočio je bez ikakvih zaštitnih mera.
Konkretno vas pred javnošću pitam, pred svim poslanicima – da li je moguće da postoji veća opasnost u Republici Srbiji za zaštićene svedoke od ove koja je čuvena u pravnoj teoriji, u pravnoj praksi, u svim suđenjima koji se bave posebno osetljivim zaštićenim svedocima.
Dalje neću govoriti o ovome, vi sigurno znate kako su prošli i kako su ubijeni sudije Falkone i Borselino, i kako je to suđenje bili suđenje visokog rizika. Nema logike da je to moguće upoređivati sa situacijom, bez obzira što postoji kriminal u Republici Srbiji.
Takođe, pitao bih vas, a vi govorite u obrazloženju da postoji navodna ravnopravnost oružja, kako je to moguće? Sa jedne strane imate državu, imate sa jedne strane tužilaštvo, koji po budžetu Republike Srbije 2011. godinu na raspolaganju imaju nekoliko desetina miliona evra u svojoj kasi, a sa druge strane, imaćete okrivljene koji mogu da imaju prosečnu platu u Republici Srbiji od 30.000 dinara, koji moraju da plaćaju advokate, koji moraju da plaćaju dodatne troškove i sada govorite o nekakvoj ravnopravnosti oružja.
Priznaćete, logičko, jezičko, bilo kakvo sistematsko i istorijsko tumačenje govori da je to besmislica. Besmislica je, jer ne može postojati ravnopravnost između takve dve strane. Jedina garancija ravnopravnosti je sudija, predsednik Sudskog veća, Sudsko veće. To je nešto što nam elementarna logika, pravno tumačenje, jezičko tumačenje, ili kako god hoćete, govori.
Takođe, moram vas upozoriti kao pravnika i kao nekoga ko je nadležan za pravosuđe u ovoj zemlji, da preterana upotreba zaštićenog svedoka dovodi do drugog fenomena do pojavljivanja lažnih svedoka.
Gospođa Vjerica Radeta vam je navela proces Vojislava Šešelja, a ja ću vam dati konkretan podatak. U tom procesu postoji 40 lažnih svedoka. Četrdeset. Od tog ukupnog broja svedoka su negde oko dve trećine zaštićeni. Imate direktnu vezu između tzv. zaštićenih svedoka, između preuveličavanja opasnosti i davanja lažnih zaštitnih mera, i pojave lažnih svedoka. Zato mislim da su ove odredbe Predloga zakona štetne i da će dovesti do ogromne i masovne pojave lažnih svedoka u ovim procesima.
Mogu vam navesti koliko god hoćete primera iz domaćeg pravosuđa, ali mislim da je najpoznatiji, i vi to znate, a naravno neću navoditi imena, primer suđenja na Ovčaru. Sigurno znate da su dva zaštićena svedoka, neću im pominjati imena, jedan drugoga optuživali u unakrsnom ispitivanju i iznosili najgore laži i optužbe jedan za drugog. Ispostavilo se, a to smo posle videli u njihovom svedočenju u Haškom tribunalu, da se radi o patološkim ubicama, ratnim zločincima i to su ljudi koji jednostavno nisu dostojni da bilo šta govore kredibilno.
Postoje opasnosti i mislim da je ovo olako napravljen zakon i da se radi o jednoj materiji koja se godinama mora pripremati, i jednostavno, mora se sa jednim ozbiljnim pristupom, ne samo što se tiče primene anglosaksonskog prava, što je pogrešno, ne samo što se tiče tzv. usklađivanja sa evropskim pravom, već i ovih pojava tzv. svedoka, u stvari, lažnog svedoka. Zahvaljujem.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR