ДЕЈАН МИРОВИЋ: Даме и господо народни посланици, министре, пажљиво смо проучили овај закон и прва наша примедба је принципијелне природе, јавна расправа је била недовољна.
Мислим да ћете се сложити, јер једноставно, месец дана јавне расправе за овако значајан закон који по вашем признању и пише у образложењу закона, вреди да се тако изразим, две милијарде евра, и то је више него недовољно.
У том смислу, проучили смо и примедбе оних који потражују имовину са правом и проучили смо примедбе правне науке, и између та два закона дошли смо до закључка да је ипак правна сигурност важнија од било чега и да једноставно, једна врста ретроактивности која се примењује у овом случају, неће бити само повољна за, мада како сте ви рекли у закону пише 100.000 породица, а ви говорите 150 и признаћете да то није мала разлика, већ да се ради о једноставно једном закону који ће порушити у потпуности једну правну сигурност која већ како-тако постоји деценијама у овој земљи.
У том смислу, ми не сматрамо да људи попут наследника, господина Гарашанина, који је имао велику историјску улогу и позитивну, пре свега, као госпођа Јулија Гарашанин, не заслужују и морално и свако друго право, да поврате оно што им је одузето или имовину свог претка.
Кажем, са друге стране, постоји једна правна сигурност која се мора поштовати и ми сматрамо да иза овог закона стоји један предизборни мотив и то јасно говоримо, јер признаћете да нигде ни у примарном, ни у секундарном праву ЕУ, иако се ви позивате у образложењу закона на Лисабонски уговор, не постоји обавеза враћања својине.
Постоји само неки закључак, односно одлука Савета ЕУ, ако се не варам од 18. фебруара 2008. године, која је општа и која је донета у контекст тзв. независности, тзв. Косова.
Дакле, ради се о неким стварима које се не могу повезивати и које изазивају код нас сумњу.
Такође, у вашем опширном излагању рекли сте да ће применити искуства других република. Ја вас сада конкретно питам, зашто на јавној расправи која је овде била у Дому Народне скупштине, није било амбасадора бивших република, него је присуствовао амбасадор Немачке. То код нас изазива једну врсту сумње, посебно када имамо у виду члан 5. овог закона о којем се већ говорило, а који може бити и више него споран.
Наш став, што се тиче члана 5. се заснива на искуству једне државе на коју се ви позивате и више пута смо чули у расправи, а то је Чешка Република, односно Чехословачка, јер 1990. године када је донет закон који је уређивао враћање имовине у Чехословачкој, постојала је јединствена држава Чешке и Словачке. Дакле, ради се о нечему што се већ појављивало као проблем и појављивало се као проблем враћања имовине припадницима немачке мањине, у Републици Србији, а ради се о фолксдојчерима или припадницима немачке мањине који су живели на територији Војводине и процена удружења Немаца у Републици Србији јесте да их је било око 500.000. Са друге стране, код Чешке Републике, ради се о студентским Немцима. Како су Чеси решили овај проблем који ће се појавити ако се буде применио члан 5. или ако се буде, а видим и имамо најаву, применио овај амандман колега из СВМ.
Дакле, ради се о томе да једноставно озбиљна држава би у овој ситуацији ограничила важење закона само на домаће држављане. У супротном, доћи ће до озбиљних правних проблема и припадници немачке мањине и других мањина ће имати пуно право да траже своју имовину, јер као што смо чули, ми се са тим слажемо и не постоји колективна одговорност.
Ви сте рекли у јавној расправи и то је опште позната ваша изјава да што се тиче припадника немачке мањине фолксдојчера све је решено споразумом, наводно Титов или Брант споразум, 1973. године.
Питам вас сада пред јавношћу, пред свим посланицима, где је тај споразум, да ли имате писмено тај споразум? Нема, он не постоји у писменој форми, он је у правној теорији и видим код колега које се баве историјом, назива се џентлменски споразум, тако да није могуће да се позивате на усмени споразум и да кажете да ће то бити решено тако што ће се применити један усмени споразум између Јосипа Броза и Вили Бранта. Признаћете да је то мало неозбиљно и да једноставно доприноси правној конфузији и правној несигурности која ће ући у наш правни систем ако се усвоји овај закон.
Што се тиче члана 5, нама није јасно зашто се инсистира на томе да се обештете и жртве холокауста. Признаћете да је то широк појам, уместо да сте се усредсредили на враћање имовине, конкретним људима и њиховим наследницима, ако постоје, ви имате један део члана 5. који је потпуно неприкладан, јер признаћете и ово што говорите о Старом Сајмишту, меморијалном центру, нема никакве везе са Републиком Србијом, јер се ради о једном злочиначком логору који је постојао на територији окупаторске НДХ и био је под влашћу Гестапоа.
Дакле, не видим никаквог разлога да Република Србија уопште има неку врсту одговорности и опет вам кажем, постоји толико имовине припадника те заједнице, на пример у Кнез Михаиловој од Геце Кона, па надаље где сте могли да примените натуралну реституцију.
Међутим, као да није постојало довољно храбрости да није било довољно воље да се једноставно онима који данас имају фактичку моћ у Републици Србији, овим законом ипак ограниче нека права.
Подсећам вас на вашу констатацију, да ће овај закон допринети развоју задужбинарства у Републици Србији. Молим вас, признаћете да је то неозбиљно. Развој задужбинарства у Републици Србији може се постићи неким другим законима, Законом о екстра профиту, Законом о екстра порезу, у случају господина Мишковића. То је право решење да се такви тајкуни олигарси натерају да нешто дају и народу путем задужбина и путем других добротворних акција.
Говорити о неком фактичком утицају овог закона на ту врсту задужбинарства, признаћете да је више него неозбиљно.
Такође, овде смо чули да ММФ те две милијарде евра неће урачунати у јавни дуг Републике Србије. Чули смо од колеге из ПУПС, то је више него неозбиљно и ради се о огромној цифри за спољни дуг Републике Србије, јер ви знате да је он прешао 23 милијарде евра и једноставно, једна земља која је у транзицији, на почетку транзиције, није ми јасно шта овде мислите, не може да издржи још две милијарде даљег задуживања које ће се извршити и то је, признаћете скандалозно у обвезницама државе које ће номинирати у еврима. Ви сте овде рекли у вашем уводном излагању да још 20 година у Републици Србији неће бити уведена нека друга валута, вероватно сте мислили на евро, ако буде тада постојао.
Са друге стране, у Предлогу закона, кључ или кичма овог закона су те државне обвезнице, јер у натури је немогуће враћање, ви номинирате у еврима.
Признаћете да је то велика нелогичност и са правне и са економске и са сваке друге тачке гледишта или, да будем потпуно јасан и овде пред јавношћу Србије да кажем, Влада Републике Србије, законодавац и предлагач овог закона, не верују у своју званичну валуту. То произилази из овог предлога закона, из вашег уводног излагања и једноставно ствара једну врсту правне несигурности која ће се прелити и на економски систем Републике Србије.
У образложењу закона се, то је једна чињеница, признаћете, која говори да се овај закон уопште не доноси због некаквих захтева ЕУ, већ искључиво у предизборне сврхе, позивате на Лисабонски уговор и кажете да постоје два члана Лисабонског уговора који прописују да се мора извршити реституција имовине. То није, једноставно, тачно. Одговорно тврдим и позивам се на текст овог лисабонског уговора да то није тачно.
Та два члана на које се позивате регулишу промет капитала између држава чланица и трећих земаља. То нема никакве везе са овим законом. Не знам зашто сте то уопште ставили у образложење закона. Молим вас да ми то објасните јер ово је чињеница која показује да се закон не заснива ни на каквим примарним или секундарним изворима ЕУ.
Можете да кажете да се заснива на Повељи о људским правима, али ту се ради о гаранцији људских права, гаранцији имовине, а један од чланова Лисабонског уговора, на који се ви позивате, управо говори да су све својине равноправне. Дакле, он вас и директно демантује да се ради о једној врсти правног ослонца за доношење оваквог закона.
Такође, поново вас позивамо, то је једна врста наше конструктивне критике, да уважите искуство Републике Чешке. Ми у СРС сматрамо, иако смо против ЕУ у економском, правном, политичком и сваком другом смислу, да сте морали макар једну дозу политичке храбрости да покажете, као што је показао председник Чешке Републике.
Господине Ђелићу, сигурно знате да је условио потпис на Лисабонски уговор, на који се позивате у образложењу овог закона, тиме да се неће ретроактивно помињати и захтевати повраћај имовине Судетских Немаца.
То је најмање што сте могли да урадите. Наравно, Србија је далеко, далеко годинама од придруживања ЕУ и питање је у каквој ће форми постојати та национална организација, али ви сте, господине Ђелићу, били шеф преговарачког тима за потписивање ССП. Требали сте у том веома значајном правном акту, против кога смо ми, наравно, уместо ових чланова о добросуседској сарадњи, који су вода на воденицу независног Косова, једноставно ставити једну врсту препреке, једну врсту позивања једног члана који би гарантовао да неће бити, и ту ћемо бити потпуно јасни, враћања имовине за 500 хиљада фолксдојчера који су имали негде по њиховим подацима 51% земљишта у АП Војводини. Дакле, ради се о проблемима који се могу појавити и који ће се појавити и биће све већи и већи ако усвојите било који од ових амандмана које сте рекли да ћете усвојити на члан 5.
Дакле, кључ овог закона је тај члан 5. и он ће створити велике проблеме и признаћете да је више него неозбиљно да се позивате на једну врсту усменог договора између Јосипа Броза и Вили Бранта.
Такође, говорите овде и то сматрамо као једну врсту предизборне кампање, да ће сви који добију правоснажно решење имати аконтацију у висини од 10 хиљада евра. Ако се не варам, то је члан 63, исправите ме ако грешим.
Даћу вам поново један пример који показује колико је то нереално, колико је то за једну државу, која је ипак у тешком економском стању, неприкладно. Немачка је као најбогатија држава ЕУ и Европе донела 1991. године закон који је, између осталог, регулисао и враћање имовине, реституцију у вези са Источном Немачком. Углавном се радило о натуралном облику враћања, међутим што се тиче новчаног обештећења он је лимитиран на 10 хиљада марака. Дакле, из овог упоредног примера се јасно види да ћете давати веће обештећење него једна Немачка. Слажете се? Према томе, то је више него неприкладно и то ће бити нови удар на буџет Републике Србије и то признаје господин из Министарства финансија који је, видимо у јавности, управо аутор закона. Он каже у једној изјави, парафразирам, да једноставно тај закон ће се пре свега у новчаном смислу ослањати не на приватизацију, где имате негде око 100 милиона евра у том фонду, већ на буџет Републике Србије.
Сада ћу бити потпуно јасан и отворено рећи – грађани Републике Србије, преко државног буџета ће плаћати овај предизборни закон и овај селективни закон који ће унети велику правну несигурност и велику правну конфузију не само у систем Републике Србије, него и шире, ако имате у виду ове стране држављане из Мађарске, Немачке и Аустрије који ће са пуним правом, по овом накарадном закону, имати могућност да под фирмом тзв. личне одговорности, тачније да неће бити колективне одговорности, да траже своју имовину.
Дакле, уноси се једна правна конфузија, уноси се једна велика штета у буџет Републике Србије и не могу да разумем, осим ако имате једну реалну претпоставку да, једноставно, ММФ није имао добронамерне претпоставке када је одобрио овај закон јер можда су код њих били мотиви даље задуживање Републике Србије.
Пошто имате дефицит у буџету од преко 4%, једини начин да овај закон заживи је даље задуживање Републике Србије. Зато је овај закон више него штетан. Значи, велика већина буџетских корисника ће плаћати овај нереалан, неприкладан и правно штетан закон. То је права истина о овом закону и зато смо против овог закона. Једноставно, не видим било какву аргументацију са ваше стране нити сам је чуо у ових 40 и нешто минута вашег опширног излагања где би нас убедили да је ово закон који ће донети просперитет нашим грађанима.
СРС никад неће обмањивати своје грађане можда би у неком моменту било корисније за нас да кажемо – прихватићемо закон, гласаћемо, али због правне сигурности, због реалног значаја овог закона, због међународних последица које могу настати услед примене члана 5. ми нећемо гласати за овај закон и зато смо поднели велики број амандмана који су, пре свега, засновани на начелу правне сигурности.
Такође, постоји још један велики правни проблем, нисте нас убедили нити сте споменули шта је са имовином која је оптерећена хипотекама пре Другог светског рада. То је једна врста проблема и признаћете у ситуацији где банке и финансијске организације и сл, нажалост, као и у Краљевини Југославији и западној Европи, сада се то зове ЕУ, имају монопол финансијском тржишту Републике Србије. То ће бити више него реалан проблем.
Дакле, наши мотиви за одбацивање овог закона за једну конструктивну критику која показује да се ради о закону, који је у целости непримењив, су више него јасни. Пре свега, ради се о члану 5. Члан 5. ће створити велике проблеме за ваш европски пут јер појављивање немачког амбасадора и његова улога ипак у овом контексту и других догађаја који се дешавају у јужној српској покрајини показују да ту постоји једна врста зле намере.
Ако мислите да је то нереално, да је то теорија завере, ја ћу вам навести један други пример, а то је да у Баварској постоји једна врста веома моћног удружења која тражи повраћај имовине Судетских Немаца.
Не би нас изненадило с обзиром на све ово што се дешавало у задњих 20 година да се појави и таква једна врста удружења потомака фолксдојчера у Аустрији. Према томе, то су неке критике које су реалне и које нису производ нашег става да ЕУ има алтернативу, већ производ реалности и производ овог закона који је више него штетан, који нарушава правну сигурност, међународни положај Републике Србије, јер сматрамо, и то ћемо отворено рећи он може бити још једна врста полигона за уцену Републике Србије. Да будем конкретан и тиме ћу завршити своје излагање. Може се појавити још један услов на тзв. путу ка ЕУ, а то је враћање имовине фолксдојчерима. Захваљујем.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР