ДЕЈАН МИРОВИЋ: Захваљујем. Пажљиво смо слушали уводне речи министра и видели смо да се инсистира на преузимању делова или правних правила из англосаксонског права. Сматрамо да је то погрешно, не само због тога што се ради о чињеници да је сваком студенту прве године Правног факултета јасно да Република Србија припада континенталном правном систему, већ што се ради о чињеници да и стручна јавност, као што су и моје колеге говориле пре мене и угледни професори Правног факултета који се баве кривичним и процесним правом, као што је господин Милан Шкулић, који није члан СРС, тако да нема дилеме да ли смо субјективни или не, једноставно је изразио у тој тзв. под наводницима јавној расправи о овом закону озбиљне критике и озбиљну сумњу у овај нацрт, тј. у овај предлог закона.
Подсетићу вас, министре, да је представник вашег тима за израду овог закона господин из Апелационог суда, господин Мајић, имао као некакав дуел са господином Шкулићем у дневном листу "Политика". Дословно цитирам господина Шкулића, професора кривичног процесног права, који каже да је овим предлогом закона потпуно избрисано начело истине.
Ви сигурно знате шта је начело истине један уважени колега из ДС овде је помињао госпођу Загорку Јекић, то је ова књига и сваки студент Правног факултета у задњих 20 година када је полагао кривично процесно право је користио овај уџбеник. У овом уџбенику пише да је начело истине обавеза пре свега утврђивања од председника судског већа, не од Тужилаштва, од тужиоца, већ од судског већа и судија не може бити по овој дефиницији неутралан у једном процесу. Мислим да је то потпуно јасно и ово опет показујем да не би испало као што неке колеге уважене из ДС говоре да струка и право и кривично процесно право стоје иза њих.
Значи, ово је доказ који се не може оспорити. Такође, господин Шкулић наводи да је једноставно неупоредиво примењивати начела из англосаксонског права на наше прилике. Даћу вам један конкретан пример. Ви сигурно знате да је у Енглеској могуће да неко буде адвокат, и то понављам адвокат, а да није завршио правни факултет. Најпознатији пример је госпођа Маргарет Тачер. Дакле, то је нешто што се не може примењивати овде и да не улазим у друге детаље да тамо не постоји фактички ни Устав итд. Потпуно је погрешно да се тако нешто примењује у нашем правном систему.
Можете рећи да ЕУ то тражи од нас, можете рећи да су то стандарди ЕУ, да се не ради само о англосаксонском праву, међутим, то није тачно.
Ви сте овде, као што је рекла госпођа Вјерица Радета, навели на неких 200 и нешто страна и видим да је то неки манир који се понавља у сваком закону, изјаву о усаглашености са акикомунитером, са правом ЕУ. На тих 268 страна се наводи усклађивање са директивом ЕУ, тј. тачније Европског парламента и Савета из 2010. године.
Могу овде да вам говорим 15 минута о томе, да та директива није усаглашена са српским правом, јер сте ви то навели у формулару и на више места пише -неусаглашено, немогуће за примену итд. Дакле, сами себе демантујете и наводите да једна директива ЕУ није примењива у српском правном систему.
Такође, зачуђен сам и не могу да верујем да нико није постојао у том тиму који је израдио Предлог закона, да не знате, не ви лично, него у том тиму да једноставно, није тачан превод директиве ЕУ, већ се у правној теорији - Будимир Кошутић, Мирко Васиљевић, ко год се бави европским правом, користи термин упутство. Дакле, упутство зато што је то правилан превод, а не директива. Директива већ подсећа на нешто што је обавезно у целости, на нешто што се користи у војним стварима, а упутство је нешто што је оквирно и нешто што није обавезујуће за државе чланице ЕУ, а ми колико знам, и хвала Богу, нисмо чланице ЕУ. Према томе, потпуно је неприкладно да се један тако значајан закон, један закон који има преко 600 чланова оправдава, тако што се позива на једну директиву која није, тачније упутство, која није обавезна и за државе чланице ЕУ.
Такође, ви говорите о образложењу, ви тачније пишете у образложењу Предлога закона, да је Предлог закона усаглашен са члановима Споразума о стабилизацији и придруживању и прелазним Трговинским споразумом. То је, морате да признате, глупост. Прелазни трговински споразум се односи на економске делове Споразума о стабилизацији и придруживању и нема никакве везе са Законом о кривичном поступку.
Такође, што се тиче образложења који, наводно, треба да нам докаже да се ради о усаглашености са правом ЕУ, испод рубрике – усаглашеност са примарним изворима ЕУ, не стоји ништа. То је невероватно. Ви сте се усагласили са СПП, са секундарним правом ЕУ, али нема ни говора о, на пример, Споразуму из Лисабона који је важећи, а може се рећи, једна врста "Устава" ЕУ. Ту нема ни речи о образложењу, што показује да тај који је писао то образложење закона, нема појма о европском праву. Боље би било мало тачније да се раде те формулације, јер ово је срамота за некога ко пише пратећи текст образложења овако важног закона.
Што се тиче ове чињенице, није ми јасно, и питам вас – да ли ће се применити, ако се већ не спомиње у образложењу закона, делови Лисабонског споразума који говоре да ће се ускоро формирати један општи европски тужилац, који ће имати надлежности за све државе чланице ЕУ, ако су финансијски интереси ЕУ угрожени. Ради се о једној веома озбиљној правној проблематици и неозбиљно је, а и неприкладно да се тако њој приступа у Предлогу овог закона.
Што се тиче самог закона, сматрам, а такође су и моје колеге то изнеле пре мене, да су веома спорне одредбе које се тичу заштићених сведока. Признаћете да се ради о једној материји која се регулисала и у земљама које сте навели, ако се не варам у уводном излагању као узоре, то су Немачка и Италија. Конкретно, у Италији постоји искуство у борби криминала, искуство у раду са заштићеним сведоцима које сте ви демонстрирали да га уважавате тиме, ако се не варам, једној судници дали име господина судије Фалконеа.
Са друге стране, подсетићу вас да ви у овом предлогу закона наводите да заштићени сведок може да сведочи под заштитним мерама – да се не зна његово име, да се не зна његов изглед, да се чак истремблује глас и идентитет.
Министре, подсетићу вас, а ви то сигурно знате као правник, да је најпознатији процес против криминала и мафије у Италији чувени "Макси процес" из 1986 – 1987. године, где је оптужено негде преко 400 припадника Коза ностре. Главни сведок, заштићени сведок коме су убили двоје деце, ближу и даљу родбину, све његове сараднике, био је господин Томазо Бушета. Признаћете да је то ипак једно сведочење које је осетљиво, како ви користите у Предлогу закона дефиницију. Сама чињеница да се одигравало то суђење у бункеру који је тада коштао 100 милиона долара. Међутим, тај господин, бивши криминалац, сведочио је без икаквих заштитних мера.
Конкретно вас пред јавношћу питам, пред свим посланицима – да ли је могуће да постоји већа опасност у Републици Србији за заштићене сведоке од ове која је чувена у правној теорији, у правној пракси, у свим суђењима који се баве посебно осетљивим заштићеним сведоцима.
Даље нећу говорити о овоме, ви сигурно знате како су прошли и како су убијени судије Фалконе и Борселино, и како је то суђење били суђење високог ризика. Нема логике да је то могуће упоређивати са ситуацијом, без обзира што постоји криминал у Републици Србији.
Такође, питао бих вас, а ви говорите у образложењу да постоји наводна равноправност оружја, како је то могуће? Са једне стране имате државу, имате са једне стране тужилаштво, који по буџету Републике Србије 2011. годину на располагању имају неколико десетина милиона евра у својој каси, а са друге стране, имаћете окривљене који могу да имају просечну плату у Републици Србији од 30.000 динара, који морају да плаћају адвокате, који морају да плаћају додатне трошкове и сада говорите о некаквој равноправности оружја.
Признаћете, логичко, језичко, било какво систематско и историјско тумачење говори да је то бесмислица. Бесмислица је, јер не може постојати равноправност између такве две стране. Једина гаранција равноправности је судија, председник Судског већа, Судско веће. То је нешто што нам елементарна логика, правно тумачење, језичко тумачење, или како год хоћете, говори.
Такође, морам вас упозорити као правника и као некога ко је надлежан за правосуђе у овој земљи, да претерана употреба заштићеног сведока доводи до другог феномена до појављивања лажних сведока.
Госпођа Вјерица Радета вам је навела процес Војислава Шешеља, а ја ћу вам дати конкретан податак. У том процесу постоји 40 лажних сведока. Четрдесет. Од тог укупног броја сведока су негде око две трећине заштићени. Имате директну везу између тзв. заштићених сведока, између преувеличавања опасности и давања лажних заштитних мера, и појаве лажних сведока. Зато мислим да су ове одредбе Предлога закона штетне и да ће довести до огромне и масовне појаве лажних сведока у овим процесима.
Могу вам навести колико год хоћете примера из домаћег правосуђа, али мислим да је најпознатији, и ви то знате, а наравно нећу наводити имена, пример суђења на Овчару. Сигурно знате да су два заштићена сведока, нећу им помињати имена, један другога оптуживали у унакрсном испитивању и износили најгоре лажи и оптужбе један за другог. Испоставило се, а то смо после видели у њиховом сведочењу у Хашком трибуналу, да се ради о патолошким убицама, ратним злочинцима и то су људи који једноставно нису достојни да било шта говоре кредибилно.
Постоје опасности и мислим да је ово олако направљен закон и да се ради о једној материји која се годинама мора припремати, и једноставно, мора се са једним озбиљним приступом, не само што се тиче примене англосаксонског права, што је погрешно, не само што се тиче тзв. усклађивања са европским правом, већ и ових појава тзв. сведока, у ствари, лажног сведока. Захваљујем.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР