МИЛОРАД БУХА: Даме и господо, уважени грађани Србије, у име СРС поднео сам амандман на члан 4. и предложио да се после става 1. у члану 4. дода став 2. који гласи – Република Србија обавезна је да се брине о доследној примени међународних конвенција о заштити материјалног и нематеријалног културног наслеђа у региону и иностранству.
За СРС је врло значајно да се у једном закону угради клаузула која ће обавезивати све државне институције да воде рачуна о културној грађи, како у Србији тако и у региону, јер несрећним околностима 1990. године до 1995. године изгубили смо много српских територија на којима су Срби градили, радили и стварали, где су оставили огромну културну баштину и обавеза државне институције Републике Србије је да заштите све оно што представља културну баштину. Нажалост, одбили сте овај амандман са накарадним образложењем, где кажете – амандман се не прихвата зато што није прецизирано на који начин Република Србија има обавезу да се брине о заштити материјалног, нематеријалног културног наслеђа у иностранству. Онај ко је дао овај одговор, да зна материју, онда би видео да у међународној правној пракси, у међународном правном животу постоји огроман број међународних конвенција које су доношене, посебно после Другог светског рата, од стране Организације УН, између осталог основана је специјализована организација, Организација УН УНЕСКО, која води рачуна да заштити културну баштину света. Да ова држава, државна институција Републике Србије воде рачуна о томе, све те конвенције и сва друга међународна правила су ратификована у овој скупштини, односно претходним скупштинама и она су у правном животу Републике Србије. Обавеза државних органа, државних институција јесте да штите културну баштину овако као што сте ви навели, али да се стриктно примењују међународне конвенције на које ми имамо право, јер су то међународна правила.
Шта је био циљ, поред тога, овог амандмана? Јесте да се заштити културна баштина Срба у оним деловима српских земаља које су данас етнички очишћене, где Срби данас не живе или живе у врло малом броју због етничког чишћења које је уследило у периоду од 1990-1991. године. Превасходно то мисли на просторе Републике Српске Крајине, где је у периоду од 1990.-1995. године геноцидним активностима хрватске државе етнички очишћени простори Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Славоније и остали простори српских земља. На том подручју уништено је, у том периоду, 78 православних објеката са иконама, са иконостасима, са духовним благом које се налазило у тим православним објектима. Уништено је 29 музеја, сва имовина покретна и непокретна је уништена, запаљена, девастирана. Уништено је и запаљено 40 библиотека, сва ћирилична издања која су се нашла у тим библиотекама су запаљена. Исто онако као што је инквизиција радила у средњем веку, тако је то учинила Хрватска држава и хрватске оружане полицијске снаге. Уништено је 920 споменика, највише оних из Другог светског рата. Иста та држава која се куне у антифашизам, уништавала је све оно што је обележје борбе против фашизма. Уништено је 3000 спомен-плоча које говоре о српском животу, битисању, српској књижевности и српској култури на простору Републике Српске Крајине и Републике Хрватске.
С правом, политиколог и уважени проф. др Светозар Ливада у својој књизи "Етничко чишћење – озакоњени злочин столећа" каже да се ради о културоциду: "Културоцид није настао услед ратних сукоба него је то део стратегије етничког чишћења без остатка. Наочиглед света, копни и нестаје крајишко духовно и културно благо, мук и тишина завладали су духовним бићем Срба Крајишника. Страх, безнађе, немаштина, губитак идентитета и националног достојанства претворио се у осећај апсолутног безнађа. Пасиван однос српских институција, значи давање сагласности и одобравање непријатељске рушилачке политике".
Незабележено да један народ изгуби своју културу, а државне институције Републике Србије не предузимају ништа да се преостала културна баштина сачува, да се стави у неки однос, да се заштити. Обавеза ове државе и овог народа је да заштити оно што је преостало тамо и да се санира све оно што се може санирати. Нажалост, нема помака.
Били смо сведоци у последњих десетак година, захтева од стране Хрватске да им се врати њихова културна баштина. Треба да се врати културна баштина. Међутим, ради се ипак о српској културној баштини. Из православних цркава у Вуковару, у Даљу итд, које су пренете овде, које су чак овде и саниране, у смислу санације оних оштећења која су настала у току рата итд, све је то враћено.
Каква је судбина, конкретно говоримо о библиотекама, свих оних библиотека које су запаљене тамо, културне баштине која је нестала у пламену, која ја изгорела? О томе морамо говорити. Овај парламент мора да се уоквири у све оно што представља међународно право. Међународно право, међународне конвенције дају нам за право да штитимо и чувамо све оно што представља део наше историје, део нашег битисања на просторима Републике Српске Крајине, Републике Српске, Косова и Метохије, итд. Последњих месец дана могли смо видети насртаје на културну баштину и културне споменике на Косову и Метохији. Од кога? Од стране међународне заједнице, то морамо јасно рећи. Ко насрће? Насрћу Французи и Американци, јер иза активности Албанаца стоје они и они гурају то да наше светиње постану и преобликују се као део косовског идентитета, косовског бића и косовске заоставшине. На срећу, то још није учињено, али није искључено да нећемо доживети у будућности такве насртаје, где ће нам отимати и узети све оно што представља део српског идентитета.
Оно што је битно нагласити, то је да држава није у функцији. Изнећу конкретне чињенице, где сам сведок и где су сведоци одређени културни радници који су учествовали у активностима спашавања културног блага српског Дубровника. Оно што је битно нагласити то је да врло мали број Срба зна да је на простору Дубровника почетком прошлог века деловала Матица српска дубровачка. Основана је 1. августа 1909. године, врло значајна културна, просветна и научна институција Срба, римокатолика и православаца. Ова културна институција је објављивала књиге, часописе, научне радове и имала је врло богату издавачку делатност. Поред тога, бринула је о просвети, о младим кадровима, школовала је омладину на српским просторима, у Бечу, Риму, итд.
Матица српска дубровачка је у периоду свог деловања, од 1909. до 1914. године, објавила 16 значајних дела Срба римокатолика и Срба православаца. Значи, пре сто година. Када је једна група интелектуалаца покушала да нађе те књиге које је издала Матица српска дубровачка, наишли смо на проблеме како доћи до њих, укупно 16 издања. Зашто је тешко доћи до њих? Зато што је уништено културно благо Срба. У Дубровнику је Матица српска дубровачка имала библиотеку, негде у рату, да ли у Првом или Другом светском рату је уништена, нестала је и питање је где сада у културним институција Републике Хрватске постоје та дела. Један део грађе нашли смо у Матици српској, други смо нашли у другим културним установама у Републици Србији, али ниједна институцији у Републици Србији нема 16 књига, да не говоримо о часописима, на стотине часописа које је објавила ова културна установа.
Обећао сам министру, као и колегама, Момиру Марковићу, да ћемо предати издања ове значајне научне установе српског народа. Сачували смо од заборава 16 књига. Одржан је један научни скуп овде у Београду и морам да се критички осврнем на место и позицију председнице Скупштине и администрације Секретаријата Скупштине, јер смо тражили да се у малој сали ове скупштине одржи научни скуп чији је циљ да сачувамо културну баштину и културно биће и да све оно што је везано за Србе римокатолике и Србе православце, у смислу очувања српског идентитета Далмације и Дубровника, сакупимо на једном месту и објавимо.
На том научном скупу који, нажалост, није одржан овде, него у Земуну, објављено је 25 научних радова и све се то налази овде. То ћемо вам дати, као што смо дали и САНУ, Библиотеци Србије, Матици српској у Новом Саду, а даћемо и Министарству, јер Министарство мора да зна.
У име иницијативног одбора за сазивање овог научног скупа, обавестио сам Министарство финансија, Министарство културе, као и надлежне друге институције, Академију и Матицу српску, међутим, нико се није одазвао. Толико њих интересује баштина и традиција, заштита старе и ретке грађе, да нико није дошао.
Оно што је битно нагласити а то је да је активношћу неколицине ентузијаста сачувана од заборава, издавачка делатност Матице српске дубровачке, сачувано је све оно што је било везано за идентитет Срба на просторима Далмације, Дубровника, Боке Которске, Баније, Лике, Кордуна, итд. Значи, укупно 18 књига, без ичије материјалне подршке и помоћи.
Ако мало анализирамо рад Министарства културе и ових научних установа, онда видимо да су им важније неке друге активности него стварно чување старе грађе. Тако ће судбина и овог закона бити стављена негде у страну и стварна материјална заштита културних добара и културне баштине неће бити онаква како је то предвиђено овим законом. Превасходно немамо стратегију у смислу заштите, немамо писане планове о томе шта нам је превасходни задатак да учинимо у смислу заштите, немамо обезбеђена финансијска средства, тако да је овај закон само мртво слово на папиру и он као такав неће имати своју материјализацију, а доносимо га баш зато да би материјално заштитили све оно што се мора штитити.
Када говоримо о заштити, онда морамо рећи да поред државних институција, Министарства културе, постоје значајне културне институције које морају бити у функцији, превасходно САНУ, која представља темељ и основу знања, струке, искуства и свега онога што је везано за нашу културну традицију. Међутим, САНУ је такође ван функције. Матица српска у Новом Саду, као значајна културна институција је такође скренула са пута. Превасходно, немају новчаних средстава. Са друге стране, део руководног особља води једну политику која није национална. То се превасходно односи на питање српског језика, питање места и позиције србистике у свему томе. Главни кочничари у националном смислу, у смислу одрживости српског језика и српског писма су управо представници Матице српске у Новом Саду.
Где је место и позиција других научних институција, превасходно библиотеке? Библиотеке немају адекватан простор за чување грађе. Немају довољно простора за смештај свега онога што треба заштитити, штитити, итд, како сте ви овде навели у овом члану 4 – да брину, штите, чувају и брину о старој и реткој библиотекачкој грађи. Не може се штитити, не може се чувати, не може се бринути, не може се вршити права обрада уколико немамо адекватан простор. Држава Србија и државне институције државе Србије библиотекама нису дале адекватан третман и адекватно место, а немају ни адекватна средства.
Био сам сведок, у периоду када сам био директор једног комуналног предузећа у Новом Саду, када су ме представници Матице српске молили и кумили да им помогнем, јер им просторије нису окречене 30-40 година. Поједини људи који су имали толико година радног стажа су рекли да никада нису видели да је тамо ико радио било какве грађевинске радове. После 30 и нешто година одређене канцеларије, у организацији мог предузећа где сам био руководилац, изашле су на лице места и санирале већ нарушене просторије и угрожене просторије, чак и по живот опасне просторе у Матици српској.
Ако је таква ситуација у Матици српској, постављам питање како је у другим културним институцијама, како је у библиотекама. Позната нам је прича, и то можемо у медијима пронаћи и видети шта се све дешава у тим институцијама у погледу заштите, чувања, да се та стара и ретка грађа, врло битна са аспекта очувања идентитета једног народа, да се заштити и чува на адекватан начин. Толико и хвала.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР