Prof. dr Vojislav Šešelj: Dame i gospodo, Srpska radikalna stranka dalje radi na intenzivnom raskrinkavanju korupcionaških afera današnjeg režima, kao što smo vam obećali početkom ove godine i dolazimo sve više do novih, upečatljivijih informacija i dokaza šta se sve radi u vladajućoj vrhuški.
Na jednoj od prethodnih konferencija upoznali smo vas sa malverzacijama i kriminalnim radnjama ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Upozorili smo na njegov uticaj na medije, što se pokazalo kao istinito, jer niko nije preneo ni jedne jedine reči sa te konferencije za štampu. Podsećamo da je Zlatibor Lončar još 2012, krajem 2012. godine izabran za kliničkog asistenta, između četiri kandidata, od kojih je jedino on ispunjavao uslove za taj izbor. U momentu izbora za kliničkog asistenta nije mu bila prihvaćena doktorska teza, odnosno tema doktorske disertacije. O tom nelegalnom izboru imamo original zapisnik koji je zaveden u sekretarijatu Medicinskog fakulteta 16. novembra 2012. godine pod brojem 01-4017/2. Dakle, nema sumnje da su svi podaci tačni i dokumentovani.
On je, inače, objavio samo jedan rad u nekom trećerazrednom časopisu. Pojavljuje se i kao deveti autor, praktično dopisni autor jednog jedinog naučnog rada. Lončar se samopromoviše kao ekspert za transplantaciju jetre a njegove kolege iz Kliničkog centra dobro znaju da on nije izvršio nijednu transplantaciju.
Umesto njega, transplantacije vrše lekari iz Hrvatske, a on samo daje izjave za medije i lažno se predstavlja kao deo tog tima za transplantacije. Hrvatski lekari za svaku takvu operaciju dobijaju naknadu od više hiljada evra, i to sve u kešu, bez ikakvog traga u blagajni Kliničkog centra Srbije. Provereno je, isplata ne ide ni iz Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja.
Već smo govorili o tome da na sajtu Ministarstva zdravlja stoji da je završio dva kursa za transplantacije organa u čuvenoj londonskoj bolnici „Hamersmit“ a da u toj bolnici nema dokumenta o tom Zlatiborovom kursu. A ni u Kliničkom centru nikada nije priložio potvrdu o tom navodnom diplomiranju.
Njegove kolege znaju i da Lončar ne govori engleski jezik, pa se pitaju na kojem je jeziku eventualno polagao taj kurs u londonskoj bolnici. Lončara u Urgentnom centru pamte kao mladog lekara koji je dežurao pored ranjenih kriminalaca i kada nije bio u smeni, ili iz čistog entuzijazma, ili zato što je imao posebne namere i zadatke. Od tih dežurstava je zaradio prvi audi A6, a danas vozi BMV 6 džip. Mislimo da ne bi bilo zgorega da se objasni otkud sve to.
Informacija još ima dosta. Ovo vam je bio rezime svega osnovnog što smo ranije iznosili, rekli smo još i da je Zlatibor Lončar preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje samo jednim dopisom oštetio državu za 24 miliona evra i da je to verovatno i bio razlog podnošenja ostavke dr Momčila Babića.
Lončar je ovu štetu načinio kroz cenovnik lekova i njegovu primenu, koja je tada odložena za početak ove godine.
Novi cenovnik lekova neće doneti najavljivane uštede zato što je promenjen obračunski kurs evra i tako cene povećane za oko deset posto. To znači da će ušteda biti onolika koliko Lončar ugovori s isporučiocima lekova.
Radi se o nabavci lekova za bolnice i apoteke u vrednosti od 600 miliona evra, a očekivana pljačka Zlatibora Lončara i družine planira se na oko 50 miliona evra. Lončar je, kako smo već obavestili javnost, za nabavku lekova formirao komisiju od svojih ljudi. U Republičkom fondu zdravstvenog osiguranja, to vode izvesni Maca i Đole, a nova v.d. direktorka, zubarka, ukinula je kontrolu javnih nabavki i tako omogućila da se realizuje Lončarov plan pljačke od 50 miliona evra.
Koristim se ovim materijalom da bi podaci bili što precizniji.
Zlatibor Lončar je, u krugu svojih prijatelja iz Zemunskog klana, imao nadimak „Tibi“.
Već smo vam govorili šta je o njemu izjavljivao Dejan Milenković Bagzi u svojim izjavama.
Pored toga, Zlatibor Lončar je čest gost u prestižnim beogradskim kafićima poput „Mitologije“ u Birčaninovoj ulici. Najčešće je u društvu sa Nikolom Petrovićem (zapamtite to ime, to je jedan takođe vrhunski kriminalac), direktorom „Elektromreže“, i sa Aleksandrom Đorđevićem, šefom BIA-e.
Mnogi su se u javnosti pitali kako je to Jelena Trivan došla na mesto direktora „Službenog glasnika“; umesto Radoša Ljušića, koji je po prekom postupku razrešen dužnosti. Jelena Trivan je došla na direktno insistiranje Aleksandra Đorđevića, direktora BIA-e. Koji su razlozi, to bi on trebalo da objasni javnosti, jer te tajne policijske službe tradicionalno u srpskom društvu imaju mnogo veće mogućnosti za delovanje, nego što im to ustav i zakon dozvoljavaju. Njih trojica se sastaju sa predstavnicima farmaceutskih kompanija sa kojima ugovaraju stavljanje određenih lekova na listu. Naravno, uz proviziju.
Mnoge kompanije proizvode u osnovi iste lekove, samo im daju različita imena. Koji će lek biti izabran u jednoj nacionalnoj zdravstvenoj organizaciji, to zavisi od ključnih ljudi, koji o tome odlučuju. U ovom slučaju, daju se ogromne provizije da bi se odabrali sasvim određeni lekovi: lekovi koji će se dobijati u apotekama na recept i koji će biti subvencionisani od strane države.
Nije na odmet reći da je ministrova supruga Vesna Lončar advokat, ali je član Upravnog odbora Pošta Srbije. Po kom osnovu je kao advokat postala član Upravnog odbora Pošta Srbije, i to se mora razmotriti, jer znate da u našem sistemu advokati predstavljaju samostalnu profesiju. Nisu državni službenici. Nisu ni državni funkcioneri. Podsetili smo vas već da je ona bila advokat Joce Amsterdama i Tomislava Nikolića.
A Lončarev šurak, Goran Andrić, je na takozvanom javnom konkursu izabran bio za javnog beležnika, a poznato nam je svima da je za javnog beležnika mogao biti izabran samo neko ko je veoma blizak sa postojećom vlašću, pre svega ko je član i aktivista Srpske napredne stranke.
Gde god su velike pare, ispostavlja se da je tamo i Zlatibor Lončar.
Što se tiče tih najnovijih, najsvežijih informacija kojima raspolažemo, upečatljivo je da je Zlatibor Lončar kupio stan u ulici Slavka Ćuruvije od suvlasnika „Viktorija grupe“, Zorana Mitrovića – ovo je, dakle, novi podatak, po ceni od 700.000 evra. Lončar je isplatio taj iznos, ali stan nije uknjižen na njegovo ime. Upisana je hipoteka na ime navodne pozajmice, koju je Lončar dao Mitroviću. Nije se usudio da uknjiži svojinu na stanu, jer bi se neko zapitao odakle mu toliki novac, ako radi za platu od stotinak hiljada dinara. Na ovaj način Lončar je učinio krivično delo utaje poreza. A čime se ovo dokazuje? Izvodom iz zemljišnih knjiga. Tamo gde je uknjižio zabranu na svojinu.
Vjerica Radeta je stručnjak za imovinsko-pravne odnose i za zemljišne knjige, katastarske i zemljišne knjige i ona vam može dati detaljnije tumačenje o čemu se radi.
Dakle, on je dao kao fiktivnu pozajmicu 700.000 evra ovom Zoranu Mitroviću, koji je fiktivno kupio stan, ali je, na osnovu priznanice na 700.000 evra pozajmice upisana zabrana raspolaganja u zemljišnim knjigama, tako da Mitrović ne može u međuvremenu da proda stan dok ne da Zlatiboru Lončaru 700.000 evra, a, naravno, nema od čega da mu da.
Učemu je suština? Zlatibor Lončar se u javnosti ne eksponira da ima toliko novca i nije ni kupio stan, ali se obezbedio da je stan njegov, u protivnom ovaj mora dati 700.000 evra. Dakle, uzeo je založno pravo na stan, kao hipoteku da je izdao. To je jedan od novih vidova prevare kojima se koriste državni funkcioneri u Srbiji, kako bi prikrili svoju nelegalno stečenu imovinu, na narodnoj grbači stečenu.
Taj je Zoran Mitrović inače bio nekada jedan od najvećih finansijera Demokratske stranke. Goran Knežević je svojevremeno svedočio da 180.000 evra, koji su pronađeni kod njega u sefu, kad je hapšen Goran Knežević, i kad mu je pretresan stan, da je to, zapravo, donacija Mitrovića Demokratskoj stranci. Zbog toga je, doduše, i Goran Knežević trebalo da završi na robiji, ali spasao se prelaskom u Srpsku naprednu stranku.
Zoran Mitrović, koji ima kombinacije sa Kneževićem i Lončarem, poznat je po tome što se sa nezadovoljnim radnicima „Soja proteina“ obračunavao uz pomoć članova Zemunskog klana.
Lončarev prijatelj Mitrović je poznat i iz afere prenošenja novca za tada ekspertsku grupu G17 plus. On je preko svoje firme „Hejvard kompani“ u Segedinu u HVB banci primao uplate od inostranih donatora za G17 plus. Mitrović je novac podizao u banci, u kešu ga prenosio u Beograd i predavao Dinkiću ili Bojanu Zečeviću, tadašnjem izvršnom direktoru G17 plus.
Ovim demonstriramo koliko je mafija uvezana, koliko je čvrsta i kompaktna, bez obzira da li su njeni ključni ljudi trenutno pripadnici režima ili navodne opozicije.
Zlatibor Lončar vešto krije svoje prijatelje iz kriminalnih krugova, zato što ima veliki uticaj na medije. Neformalni medijski savetnik mu je Veran Matić, a tu su i agencije koje su posebno plaćene da zaustave svaki negativni tekst o njemu.
Svojim medijskim nastupima Zlatibor Lončar pokazuje neobrazovanje i nedostatak stručnosti. Šta će mu i obrazovanje i stručnost kad drži poluge mafijaškog nadzora nad osnovnim budžetskim sredstvima iz sfere zdravstva. Na pitanje iz struke priča o nekakvim procedurama i, kao, mudro zaključuje da se zna šta, ko i kako radi, dakle, ne zna da pruži direktan odgovor. Videli ste iz njegovih nastupa, daje samo neodređene odgovore – zna se šta, zna se ko, zna se gde treba da radi.
Ministar Lončar medije kontroliše zastrašivanjem i potkupljivanjem. U novinarskim krugovima znaju da je imao uticaja i u BIA. Videli smo, već, jedan od načina njegovog uticaja preko direktora BIA-e.
Pošto smo na prošloj konferenciji za štampu napali tu Vojnobezbednosnu agenciju, ovog puta smo osetili potrebu da napravimo ravnotežu pa da raspalimo i po BIA, jer se ne zna koja je gora u svim ovim marifetlucima, mafijaškim poslovima i nezakonitim rabotama.
Ministar Lončar, dakle, učestvuje i u nezakonitim prisluškivanjima uz pomoć svojih saradnika iz BIA-e, praćenjima i snimanjima ljudi koji bi mu mogli stati na put. A čak neki govore da je on preuzeo, da je neformalno preuzeo i vođstvo nad Zemunskim klanom, pa ćemo i to još da ispitamo.
Lončar bira i smenjuje čak i redovne profesore na Medicinskom fakultetu i za to koristi funkcije člana Saveta Medicinskog fakulteta i univerziteta u Beogradu.
Lončar pokušava da svoj, veoma loš imidž, pre svega među kolegama lekarima, popravi preko Fonda za lečenje dece u inostranstvu. A u rad tog fonda već su uključeni i mešetari, koji ugovaraju cene lečenja u inostranstvu. Lončaru će očigledno i taj fond, koji bi trebalo da ima humanu ulogu, služiti kao još jedan izvor pljačke. Taj fond i njegova sredstva moraju se što pre izuzeti ispod kontrole Zlatibora Lončara.
U Fond za lečenje dece slivaju se ogromna sredstva. Podsećamo da je samo ministar Vulin protivzakonito u taj fond prebacio dva miliona evra, kad je hteo da ih podeli takozvanim nevladinim organizacijama, pa je izbila bruka u javnosti, otvorila se afera, on je obustavio realizaciju tog konkursa i novac kao preusmerio protivzakonito jer on to nije smeo da radi. Ne može on na protivzakonit način da upravlja sredstvima iz svog ministarstva. U fond mogu da uplaćuju oni koji raspolažu svojom imovinom, a ne državnom.
Nemamo nameru da vas dovodimo u neku zabunu i moramo da istaknemo da Srpska radikalna stranka smatra da je obaveza države da se obezbedi adekvatno lečenje ugroženoj deci, bolesnoj deci, pogotovo kad su u pitanju deca obolela od retkih bolesti, kojima je teško naći leka i kojima je teško pružiti stručnu lekarsku zaštitu. Međutim, lekari iz Kliničkog centra tvrde da se sa deset miliona evra godišnje može obezbediti oprema, i da bi u tom slučaju genetske anomalije i retke bolesti kod dece bilo moguće lečiti i u Srbiji. I zašto se onda to ne uradi? Je li bolje osposobiti naše lekare i naše bolnice, i jednu od bolnica specijalizovati za te retke bolesti, pa da se svi leče u Srbiji, da im se pruži adekvatna zaštita, ili da se ovako, preko mafijaša, rasipa novac u inostranstvo i da oni uzmu svoju proviziju u svemu tome.
Najnoviji marifetluk Zlatibora Lončara ima međunarodne razmere. On je uspostavio korupcionašku vezu sa izvesnim Arnoom Bombergom, Šveđaninom koji je autor izveštaja koji rangira evropske zemlje u zdravstvenom sistemu. Srbija je u njegovom izveštaju već dva puta bila na poslednjem mestu. Bomberg je na poziv Lončara došao u Srbiju, da za pozamašnu sumu novca pravi novi izveštaj. Naš izvor kaže da je u pitanju suma od sto hiljada evra i da će za tu sumu naša zemlja biti više rangirana u sledećem izveštaju.
U ovom korupcionarškom poslu Lončaru pomaže doktor Dragana Jovanović, koja je inače predsednik udruženja Doktori protiv korupcije. To je naša dopunska ekspertiza o kriminalnim aferama Zlatibora Lončara.
Nismo zapostavili ni pitanje privatizacije Železare Smederevo, koje je jedno od osnovnih pitanja kojim se bavimo u poslednje vreme. Moram da vas podsetim šta smo vam do sada saopštili na prethodne dve konferencije, i da vas onda obavestim šta se dalje dešavalo. Mi već dva meseca pratimo sva ta zbivanja, i prvi put smo vam 4. decembra ukazali na nameru Vlade Republike Srbije da, favorizujući američki Esmark kroz medijsku kampanju od februara prošle godine, sprovede postupak privatizacije u dosad neviđenoj praksi i proceduri. Vi se sećate kako je bila ta kampanja vođena. Nije trebalo onda ni da se raspisuje javna licitacija. Unapred se sve znalo. I premijer Vučić je govorio o tome, i u više navrata nastupao je američki ambasador Kirbi. Dakle, sve je bilo unapred pripremljeno. Namera je bila, i u tome su oni uspeli, da se Esmark medijski promoviše, da se predstavi kao spasilac srpske čelične industrije, i time da se stavi do znanja svim potencijalnim konkurentima da ne učestvuju i ne pokazuju nikakav interes za učešće na javnom konkursu. Na štetu pre svega građana Srbije to je izvedeno, i svih zaposlenih u Železari. Tu mislim i na dalje finalne prerađivače i proizvođače koji koriste finalnu proizvodnju Železare kao svoj osnovni repromaterijal. Vlada je svojim, naizgled nerazumljivim, i sa aspekta ekonomske teorije i prakse potpuno nepoznatim metodama uspela da odvrati konkurenciju i pripremi teren za možda najveću pljačku i najveći kriminal u svim dosadašnjim privatizacijama od 2000. godine do danas.
Mi smo ih, raskrinkavanjem na konferenciji za štampu od 4. decembra, naterali da odustanu od prvobitnog tendera i da promene njegov tekst. Kako su najavili već raspisivanje tendera za 5. decembar, nisu imali dovoljno vremena. Imali su na raspolaganju samo jedan dan da urade izmenu teksta, što naravno, tehnički nije bilo izvodljivo, pa su 5. decembra pustili samo javni poziv, a izdali su saopštenje da se tenderska dokumentacija može otkupiti tek 9. decembra. Pa ni ta četiri dana nisu im bila dovoljna da usklade tekst tendera i tenderske procedure sa onim što su mesecima pripremali i sa Esmarkom dogovorili, u odnosu na ono što smo mi izneli i našta smo upozorili. Tu su napravili jednu diletansku grešku, tako što su napisali da idu u privatizaciju metodom dokapitalizacije. Da li je to bila greška iz neznanja, o tome smo već govorili, ili je to neko uradio pod profesionalnim i moralnim pritiskom, da bi zaštitio sebe i državu, to će pokazati sled događaja koji je pred nama.
Desilo se ono što nam je upravo bio cilj, a to je da ih sprečimo da ne naprave enormnu štetu državi time što su obećali da imovinu daju ni za šta. Da daju dvogodišnju subvenciju budućem partneru a da za pokriće imaju samo usmeno obećanje da će u narednih pet godina taj partner, Esmark, uložiti u Železaru 400 miliona evra. Vlada daje učešća raznim satrapima kriminalcima, belosvetskim protuvama koji se pojavljuju u sličnim situacijama kao lešinari, i čine sve da iskoriste priliku za milionsku pljačku. Tako je novčani kapital Železare procenjen, potvrđen i upisan u vrednosti od 16,7 milijardi dinara, što je naznačeno u javnom pozivu i potvrđen je model privatizacije, dokapitalizacija. Esmark bi morao da uplati, da li na račun Železare ili na račun budžeta Republike Srbije, iznos od 13,3 milijarde dinara. U suprotnom, tender se mora proglasiti ništavnim, neuspelim, propalim. U svim tim namerama Vlada i premijer sa svojom kamarilom ne posustaju, a vreme prolazi.
Preuzeta obaveza prema Briselu i Evropskoj uniji, da posle 31. januara nema više dotiranja privrednih subjekata iz budžeta Republike Srbije, primorava ih da se obrate pisanim zahtevom Briselu za saglasnost produženja roka i mogućnost dotiranja Železari, odnosno pomoći Esmarku.
Brisel, naravno, zna šta je pozadina i čeka da prođe rok 31. januar, ali vlada ne odustaje. Ide se do kraja, sastanci traju i po 10. sati neprekidno. Esmark nema i neće da plati, jer se Esmark iz Amerike nije ni javio kao ponuđač. Javio se Esmark iz Amsterdama, firma bez boniteta i finansijskog potencijala. Ne može da obezbedi ni plaćanje, ni bankarske garancije. U to se upleo do guše američki ambasador, koji neprekidno forsira Vladu Srbije i Vučića da to prihvate, ali pravog rešenja tu ne može biti, ako Esmark ne uplati iznos od 80 procenata upisane novčane vrednosti Železare. I bez tih 80 procenata, dakle 13,3 milijarde dinara, u pitanju je čista pljačka. Ako te pare ne legnu na državni račun, čista pljačka i više tu nema nikakve sumnje pred svakim sudom. To je pljačka koja ne sme proći nekažnjeno i oko koje moraju da se pozabave svi nadležni državni organi.
U javnosti se kroz medije provlači informacija i kako su ti pregovori teški. Pa naravno da su teški. Prvo su tom Esmarku iz Amsterdama, iz Holandije, ponudili Železaru besplatno, još ponudili državne dotacije, da im država plaća zato što će oni nešto novo proizvoditi i ostvariti profit. A sad smo ih doveli u situaciju da ne mogu da dobiju besplatno, jer smo raskrinkali prvu varijantu, a Esmark neće da da pare. A Vlada se sad ne usuđuje da to bez para da, kako su ranije obećali, i na čemu je insistirao američki ambasador.
I govori se, iznose se dezinformacije, govori se da su pregovori teški, da se traže neke garancije od 15 miliona evra. To je besmisleno. Ovde su iznosi neuporedivo veći. Ti pregovori se zapravo drže u tajnosti. Naši mediji ne znaju o čemu se zaista tamo pregovara. Dobijamo nemušta saopštenja i dobijamo nestručne komentare. Niko ne zna zapravo šta se dešava na tim dugotrajnim sastancima. Obavešteni smo samo da je nekoliko puta Aleksandru Vučiću pozlilo. I to je sve što smo saznali. Tako mala garancija od 15 miliona evra zapravo ne može ništa da pokrije, a Železara u sirovinama i gotovim proizvodima na svojim lagerima ima vrednosti od 90 miliona evra. Dakle, traži se od Esmarka da negde nađe garanciju za 15 miliona evra, a ovamo već postoji 90 miliona evra u robi i sirovinama. Neverovatna stvar. I daje se Esmarku većinski paket od 80 procenata. Šta se dobije za uzvrat? To još niko u javnosti nije rekao, ni premijer, ni ministri, ni niko drugi. Šta se dobije za uzvrat što je Esmarku dato 80 procenata vlasništva? Ništa. Čak se ne plaća ni ova zatečena roba, ni sirovine, a dug koji je Železara imala preuzima država.
Amerikanci su pro forme prodali Vladi Srbije Ju Es Stil, Železaru za jedan dolar, ali je Vlada preuzela, uz taj jedan dolar kojim je platila Železaru, još 300 miliona dolara dugova. Železaru je ranija Vlada Srbije, dosmanlijska, Amerikancima prodala za 35 miliona, i oslobodila je svih dugova. Svi raniji dugovi, to je bila milijarda i više, sve je pripalo državi da vraća. Dakle, Amerikanci su dobili čistu Železaru. I posle nekoliko godina – dobili je za 35 miliona, a posle nekoliko godina je Vladi Srbije zapravo prodali za 300 miliona. Prodali je za onaj dug.
Povodom toga, moramo vam reći da još postoji 120 miliona evra duga prema dobavljačima. To se ne iskazuje u onim obavezama koje je država prihvatila svojim garancijama. I potpuno je nepoznato ko bi to sada trebalo da plati. Naravno država, jer Amerikanci ne daju ništa. Dakle, ta priča koja se širi u javnosti, da je zastoj samo zbog obezbeđenja garancija, je sasvim deplasirana. Suština problema je u nečemu drugom. Jer, dati nekome 30 puta veći kapital, a tražiti mu garancije za samo 15 miliona, je besmisleno. Dakle, što se tiče te najavljene žurke povodom uspešnog okončanja privatizacije Železare Smederevo, najverovatnije će to biti žurka u realizaciji Srpske radikalne stranke na Trgu Republike u Beogradu. Pošto je sama vlada proglasila Železaru kao najveći ekonomski problem u srpskoj ekonomiji, očigledno je da ona taj problem nije u stanju da reši. Taj problem, umesto da se rešava, postaje povod nove velike pljačke države i srpskog naroda. To treba da se zaustavi. Srpska radikalna stranka, čim dođe na vlast, znaće da reguliše i status Železare, i da nađe dobre partnere, i da sprovede privatizaciju. Naravno, to neće biti pljačkaške korporacije, poput Esmarka i njegove filijale u Amsterdamu, koja se ničim drugim i ne bavi, nego otimačinom gde god uspeva da prođe sa svojim ponudama i zahtevima.
To je, dakle, ono što smo vam za danas pripremili, o dve najveće afere koje teramo od početka godine. Naravno, nećemo ostaviti mirnim ni ostale ministre. Mi im obećavamo nesanicu sve do sledećih izbora. Do sledećih izbora nesanicu, posle sledećih izbora zatvor. U zatvoru se vrlo lako leči nesanica. Ima čovek vremena da spava na pretek. Izvolite, ako imate neko pitanje.
Novinar: Teša Tešanović, Srbin-info. Kako komentarišete presudu Međunarodnog suda pravde u međusobnim tužbama Hrvatske i Srbije?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Da vam iskreno kažem, mi srpski radikali smo se pribojavali da bi taj sud mogao presuditi na štetu Srbije, jer i taj Međunarodni sud pravde je potpuno pod uticajem Amerikanaca, Engleza i ostalih zapadnih sila. Ovo rešenje do koga je sud došao predstavlja jedan kompromis. Najvažnije za Srbe je da je odbačena tužba za genocid pripisan srpskoj strani i to što je sud potvrdio da je „Oluja“ predstavljala zločin. Naravno, taj zločin se ne može nazvati genocidom, jer se ne može podvesti pod definiciju genocida iz Konvencije o genocidu.
Vidimo u našim medijima da razni političari i drugi ljudi daju izjave a ne razumeju šta je genocid. Trebalo bi da pročitaju tu konvenciju. Međutim, reč je o zločinu protiv čovečnosti koji nije toliko težak kao genocid, ali jeste nešto malo manje težak. Dakle, nije zločin nad zločinima, ali jeste zločin koji je blizu zločina nad zločinima. Umesto da se kuka što nije potvrđeno da je izvršen genocid u „Oluji“, treba da se forsira da je „Oluja“ zločin protiv čovečnosti u koji je bio umešan celi hrvatski državni vrh i da postoje dokazi za taj zločin. Čak i oslobađajuća presuda Gotovini i Markaču potvrđuje da je na čelu tog zločina bio Tuđman. Dakle, to je ono što bi naša javnost u prvi plan trebalo da stavlja.
Jeste bilo nešto zločina i sa srpske strane. Oni su malobrojni u odnosu na hrvatske u svim zapadnim delovima Srpske Krajine, u Srpskoj Dalmaciji, Lici, Baniji, Kordunu, Zapadnoj Slavoniji. Desio se jedan veći zločin u Vukovaru, u Ovčari, ali ne mogu ni srpski narod Republike Srpske Krajine ni Srbija da budu odgovorni za taj zločin. Taj zločin je izvršio general Aleksandar Vasiljević u sprezi sa hrvatskim vlastima, po hrvatskoj narudžbi. Za uzvrat, čim je zločin obavljen, išao je lično Vasiljević u Zagreb da odvede preostale hrvatske zarobljenike, avionom i na aerodromu „Pleso“ njemu su predati uhapšeni članovi njegove kontraobaveštajne mreže „Opera“ i „Labrador“. O tome smo bezbroj puta do sada govorili.
Dakle, ono što bi trebalo naša vlast da čini, da je patriotska, a nije patriotska, sada bi trebalo da forsira, utvrđen je zločin protiv čovečnosti i da pritiska pred svim međunarodnim institucijama hrvatsku vladu, bar ono što se može isterati, materijalno obezbeđenje, dok se ne stvore uslovi za oslobađanje Republike Srpske Krajine. Mi kao Srbi nikada od toga ne smemo definitivno da odustanemo. Kad-tad doći će vreme i za to. Ali, sad umesto da Hrvatska uslovljava Srbiju na raznorazne načine po pitanju učlanjenja u Evropsku uniju, pa nam traži plaćanje ratne odštete, pa nam traži 10.000 hektara zemlje na levoj obali Dunava i mnoge druge stvari, Srbija bi trebalo da krene u kontraofanzivu i da žigoše svuda po međunarodnim institucijama taj veliki zločin protiv čovečnosti koji je izvršen nad srpskim narodom Republike Srpske Krajine. Ne treba se obazirati što to nije prihvaćeno kao genocid. Inače nam je preko glave tih političkih i politikantskih definicija genocida.
Nas Srbe terete da smo izvršili genocid u Srebrenici. Po Konvenciji o genocidu to ne može da se nazove genocidom. Na žalost, mi smo imali takvu ekipu, takav pravni tim koji nas je zastupao povodom tužbe Bosne i Hercegovine, pa su oni sve radili protiv srpskih interesa. Na čelu tima je bio Radoslav Stojanović, bivši profesor Pravnog fakulteta i bivši ambasador u Holandiji. On nijednog trenutka nije osporavao da se desio genocid u Srebrenici. Tužena je Republika Srbija. Njih baš briga za Republiku Srpsku. Oni prećutno prihvataju da je izvršen genocid u Srebrenici. Sud se poziva na presude Haškog tribunala o genocidu i ustanovljava da je bio genocid, ali da Srbija nije odgovorna. Umesto da se upinjemo iz petnih žila da dokazujemo svuda na svetu da u Srebrenici nije bilo genocida. Imamo jake pravne argumente. Ne treba zločin zataškavati, samo treba dokazivati da to nije genocid, da su streljani isključivo ratni zarobljenici i streljano ih je mnogo manje nego što se iznosi u javnosti i nego što ove lažne sudije u Hagu pišu u svojim presudama. Dakle, pokušavamo da izvedemo neku paralelu između ove presude koja se odnosi na Republiku Srpsku Krajinu, odnosno na srpsko-hrvatski spor, i presude koja se odnosi na Republiku Srpsku, odnosno srpsko-muslimanski spor. Ovaj pravni tim koji je zastupao Srbiju u sporu sa Hrvatskom, pametnije je postupao nego onaj prethodni, moramo to da priznamo. Bolje je eksperte angažovao. Dokazivao je da sa srpske strane nikav genocid nije izvršen, a sad lamentiranje zašto nije dokazano da je i sa hrvatske strane ne vodi nas nikuda. Moramo se uhvatiti činjenice da je utvrđeno da je Hrvatska izvršila kolektivni zločin protiv čovečnosti nad srpskim narodom. Imate li još pitanja? Izvolite. Nemate. Malo sam i ja odužio. Hvala vam.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR